Старе српске повеље и писма. Књига прва, Дубровник и суседи његови је издање ћирилских споменика Дубровачког архива које је приредио српски историчар и филолог Љубомир Стојановић. Издање је приређено у два дела. Први део издат је у Сремским Карловцима и Београду као део посебних издања Српске краљевске академије 1929. године, а други део је издат у саставу исте серије 1934. године.
Према одредбама мировног уговора склопљеног у Сен Жермену 1919. године Аустрија се обавезала да Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца преда документа Дубровачког архива која су се налазила у Бечу. Документа су пренета у Београд наредне, 1920. године. Акти су једно време задржани у Београду како би се припремило њихово издање. За рад на овом издању није био ангажован тим стручњака или посебан одбор него је цео посао на себе преузео секретар Српске краљевске академије Љубомир Стојановић који је и раније издао неколико збирки средњовековних споменика, међу којима су се издвајале збирка старих српских записа и натписа као и католог рукописних књига Народне библиотеке у Београду. Године 1927. Љубомир Стојановић је издао српске родослове и летописе у збирци Стари српски родослови и летописи. Ускоро је објавио и први део збирке Старе српске повеље и писма која је садржала 619 аката. У кратком уводу на почетку књиге Стојановић је изнео кратак план и методолошке смернице за издавање ових аката а затим је дао преглед публикација где су поједина акта већ била издана (Преглед књига у којима су ови споменици раније штампани).
Издање другог дела збирке Љубомир Стојановић није дочекао. Током његовог живота одштампано је 28 табака а последња два и по уредио је Степан Куљбакин. Куљбакин је додао неколико докумената исписима које је сачинио Стојановић, затим је унео и исправке које је сачинио Ото Гринентал и на крају је одштампан хронолошки регистар за свих 109 исправа колико је издато у оба дела збирке. Исправе су распоређене према два критеријума: прво су подељене по народима са којима су Дубровчани саобраћали Дубровник и Срби, Дубровник и Бугари, Дубровник и Арбанаси, Дубровник и Турци, Дубровник и Маџари, Дубровник и Румуни, Дубровчани међу собом и Допуне Степана Куљбакина, а затим су у оквиру сваке од ових целина подељене по лчностима. Старе српске повеље и писма су до сада најпотпунија збирка дубровачких ћирилских докумената али ова збирка садржи бројне недостатке. Стојановић је документа само преписивао, без разрешивања скраћеница, затим су многе исправе недатиране, белешке о документима непотпуне а регеста погрешна. Посебну тешкоћу представљало је што за два обимна тома није израђен неопходни регистар. Регистар за збирку Старе српске повеље и писма издат је у оквирима посебних издања Историјског института САНУ у београду 1992. године. Посебан проблем представља употреба аката из канцеларске књиге Руска Христифоровића која су разбацана широм збирке. Због тога је у овом случају погодније издање Меде Пуцића.
Литература
- Старе српске повеље и писма (Р. Михаљчић, стр. 30—31), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.