Станислав Хафнер (13. децембар 1916, Свети Вајт ан дер Глан, Корушка, Аустро-Угарска — 9. децембар 2006, Грац, Аустрија) је био аустријски слависта, историчар књижевности и историчар. Током знатног дела научног рада углавном се бавио различитим темама у вези са српском средњовековном књижевношћу.
Након основног и средњошколског школовања студирао је славистику на Бечком универзитету од 1936. до 1938. године а затим на Београдском универзитету од 1938. до 1939. године. Докторску титулу стекао је у Грацу 1941. године са тезом о српском песништву: Zur Frage der Beziehung zwischen der Kunst — und Volksdichtung in der Geschichte der serbokroatischen Volksliedes. Био је намaчки војник током Другог светског рата па је до 1949. био ратни заробљеник у Совјетском Савезу. Након повратка у Аустрију радио је Аустријској народној библиотеци где је припремао свој хабитулациони рад о српској средњовековној династичкој историографији (Studien zur altserbischen dynastischen Historiographie). Рад је брањен у Грацу 1963. године а наредне године је штампан као књига. Хафнер је убрзо постао професор славистике у Грацу а потом у управник Института за славистику. Изабран је за иностраног члана САНУ 1981. године. Одабрани радови Станисалва Хафнера о српској књижевности и средњовековној историји објављени су у књизи Српски средњи век (2001) коју је приредила Јованка Калић. У овој књизи дата је и селективна библиографија Хафнерових радова.
Хафнер се бавио великим бројем разноврсних тема из историје словенских књижевности у средњем и новом веку, са посебним акцентом на средњовековну књижевност. Бавио се проучавањем српских књижевника од 13. до 16. века а приредио је преводе на немачки језик житија Стефана Немање која су написали његови синови свети Сава и Стефан Првовенчани (објављено у Грацу 1962. године) као и краљевска житија из Даниловог зборника (објављено у Грацу, Бечу и Келну 1976. године). Захваљујући Хафнеровим преводима значајна дела старе српске књижевности и значајни историјски извори постали су доступни ширем кругу изучавалаца. Радећи на овим преводима Хафнер је у низу мањих расправа расветлио битна обележја српске житијне књижевности и династичке историографије. међу овим рапсравама значајем се издвајају Топика средњовековне српске историографије као елеменат културне и политичке оријентације (1974) и Доментијан и Слово о закону и благодети митрополита Кијевског Илариона (приступна беседа у САНУ, објављено у Гласу САНУ 1984. године). Бавио се и појединим аспектима словенске културне историје у 19. веку: О Вуковим погледима на српски средњи век (1973) и Ђура Даничић као ученик Франа Миклошића (1975). Његово бављење српском средњовековном књижевношћу усмерило га је и на поједине теме из српске средњовековне историје као што су личности светог Саве и кнеза Лазара, владарска идеологија, однос Српске цркве према латинском Западу и византијском Истоку а бавио се и методолошким питањима о српском средњем веку.
Литература
- Хафнер, Станислав (С. Ћирковић, стр. 702), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.