Летописи су били један од жанрова старе српске књижевности у којима се кратка, најчешће историјска садржина, обликује око једног датума.
Класификација
Разлику између српских летописа и родослова први је истакао Иларион Руварац. Нису их раздвајали познати изучаваоци српских старина Ватрослав Јагић и Павле Јосиф Шафарик већ су их сврставали у заједничку групу анала односно летописа. Разлику између српских летописа и родослова понекад је тешко уочити. Родослови се препознају према свом генеалошком садржају. Ипак списи који се означавају као старији летописи немају битна својства овог жанра. Пет познатих преписа кратких житија или повести српских краљева и царева (Копорињски, Пећки, Студенички, Цетињски и Врхобрезнички) сврставају се у литератури у старије летописе иако тек претходе овом жанру.
Одлике и састав српских летописа
Старији летописи
Копорињски и њему слични спису само су покушаји писања летописа. Они нису организовани према временским одредницама већ према личностима владара. Почињу са Стефаном Немањом а прву хронолошку одредницу коју налазимо у њима је година смрти краља Драгутина. Завршетак Копорињског и Врхобрезничког списа по начину излагања подсећа на летопис (лета 6880 (1371) погибоше Вукашин и Угљеша у Македонији на дан петак).
Старији летописи настали су у последњој четвртини 14. века. Сви старији преписи почињу са Стефаном Немањом. Копорињски и Врхобрезнички завршавају се Маричком битком, Пећки и Студенички преносом моштију кнеза Лазара, Цетињки се продужава док Пећки има додатак о српским црквеним поглаварима до патријарха Спиридона који је био савременик кнеза Лазара.
Узори српских летописаца налазе се у византијској књижевности и то су хронике Јована Зонаре и Георгија Амартола. У почетку се јављају као наставци списа са подацима из опште и византијске историје. У оваквим списима византијског порекла набрајани су догађаји од Адама до средине 14. века али без српске историје. У Копорињском летопису јасно је назначена жеља аутора да у овакве списе дода податке и из српске историје. У пет преписа старијих српских летописа део о општој историји је изостављен и њихов садржај је сведен на податке из српске историје.
Изворна вредност старијих летописа
Као извор података летописцима су углавном користила српска књижевно-историјска дела, углавном житија српских владара. Због тога највећи део садржаја ових списа представља извор другог реда јер посредно говори о историјским догађајима и личностима ослањајући се на раније изворе. Само део старијих летописа није извор другог реда јер догађаје из друге половине 14. века бележе њихови савременици. За старије периоде углавном понављају податке житија али уз претежно изостављање хагиографске садржине.
Млађи летописи
Млађи летописи заправо представљају летописе у правом смислу речи. Сачувано је око педесет њихових преписа а један од њих (Бранковићев летопис) је преведен на латински језик. Разврставање млађих летописа такође представља сложен проблем јер су сачувани само млађи преписи из 16, 17. и 18. века тако да је немогуће пратити њихову генезу док су многи каснији преписи настали сажимањем и комбиновањем ранијих дела.
У највећем броју преписа млађих летописа у уводном делу се набрајају догађаји из опште и византијске историје преузети из византијске хронографије. У односу на то од када почињу са излагањем српске историје млађи летописи се могу поделити на две групе: у једној излагање догађаја почиње са Стефаном Немањом а у сругој са Стефаном Душаном. Састављени су углавном од кратких бележака као што су на пример: 6882 (1374) Сие лето расипа кнез лазар жупана Николу или 6894 (1386) Исходи цар Мурат на Плочник и прими Ниш. Поред основних података о владарима бележе и ратне походе, сукобе, пустошења и најразличитије елементарне непогоде. Не бележе искључиво податке о Србима тако да у појединим млађим летописима постоје подаци о Бугарима, Власима, Угрима, Грцима и Турцима. Број летописачких бележака нарочито се повећава након Косовске битке, а посебно бројни постају у времену од смрти деспота Стефана Лазаревића (1427) и пада Српске деспотовине.
Изворна вредност млађих летописа
Млађи летописи нису извор првог реда за период владавине династије Немањића. Изворна вредност осталих података процењује се утврђивањем његовог порекла пре него што је забележен у летопису. Савременици су често могли да бележе податке за последњи период на који се летопис односи. За ранији период као извор су коришћене такозване летописачке белешке тј. један или више записа летописног карактера на празнинама у рукописним књигама. Према речима Љубомира Стојановића летописачке белешке су представљале подстицај за писање млађих летописа. Иако део летописачких бележака потиче од савременика највећи део података у летописима је посредно у њих доспео из других књижевно-историјских дела.
Издања
Најпотпуније издање српских родослова и летописа до сада је приредио Љубомир Стојановић у књизи Стари српски родослови и летописи (Београд-Сремски Карловци, 1927). Реља Новаковић је издао Бранковићев летопис у истоименој књизи у Београду 1960. године. Исти аутор издао је и Никољски летопис (Зборник ФФ у Београду 3 (1955) 155—171).
Литература
- Летописи (Р. Михаљчић, 367—368) у Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- И. Руварац, Преглед домаћих извора старе српске повеснице, Седмица (1856).
- Н. Банашевић, Летописци о пореклу Немањића, Прилози КЈИФ 21, 1—2 (1955) 5—13.
- Ђ. Трифуновић, Минијаторски стил старе српске књижевности, Књижевност 32, 6 (1961) 511—522.
- Д. Богдановић, Историја старе српска књижевност, Београд 1982.
- С. Ћирковић, Српски летописи и византијске кратке хронике, Српска књижевност у доба деспотовине, Научни скуп Деспотовац 22—23. 8. 1997, Деспотовац 1998, 101—107.