Српска народна слободоумна странка је прва формално организована странка Срба у Хабзбуршкој монархији. Настала је у доба успона српског либералног грађанства које је тежило да постане одговарајући чинилац и преузме водећу улогу у животу српског народа у Хабзбуршкој монархији. Под вођством Светозара Милетића1, странка је окупила у своје редове припаднике свих слојева српског друштва и по томе је више имала обележје националног покрета него партијске организације. Социјално упориште било је извор снаге у доба успона странке, али главни узрок кризе и каснијег распада странке налазио се у почетку раслојавања њених припадника по класној основи.
Извори и историографија
 |
| Светозар Милетић, вођа Српске народне слободоумне странке |
Историјски извори за проучавање Српске народне слободоумне странке су махом доступни широј јавности. Ту се углавном ради о објављеним посредним историјским изворима, јер извори који се баве искључиво овом проблематиком нису сакупљени, обједињени и објављени. Многи историчари посветили су пажњу сакупљању и критичком објављивању грађе о вођи странке, Светозару Милетићу. Од прворазредног значаја за истраживање странке свакако су Сабрани списи Светозара Милетића које су приредили академик Чедомир Попов и др Дејан Микавица, О српском питању, где је такође уредник Чедомир Попов, као и Светозар Милетић и Народна странка, грађа коју је објавио Никола Петровић. Без проучавања периодике из периода друге половине 19. века, скоро је немогуће истраживати ову тему. То се пре свега односи на проучавање органа Српске народне слободоумне странке, листа Заставе. Скоро сви бројеви Заставе налазе се похрањени у депоима библиотеке Матице српске и доступни су широј јавности. То се односи и на осталу периодику из овог периода као што је на пример лист Народ, друго страначко гласило које је основао Јован Суботић. Изузето је значајна и још необјављена грађа из архива широм Војводине, архива Будимпеште и Беча.
Историографија је много пажње посветила изучавању политичке историје Срба у другој половини 19. века. Многи историчари су писали о првацима Српске народне слободоумне странке али највећи број радова објавили су Васа Стајић, Дејан Микавица, Чедомир Попов и Коста Милутиновић.
Утицај либерализма на Србе у Хабзбуршкој монархији
Либерализам је грађански покрет настао у времену између реформације и Француске буржоаске револуције у западној Европи и који се супротстављао апсолутизму. Његове основне одлике су независно мишљење, отвореност духа и толеранција.[1]
Либералне идеје почеле су да продиру међу Србе у Хабзбуршкој монархији крајем 18. и почетком 19. века преко просветитељских писаца. У Хабзбуршкој монархији у првој половини 19. века није било слободе штампе и слободе удруживања, а тиме ни могућности за јавно политичко деловање. Период до револуције 1848/1849. године представља предисторију српског либерализма, а у самој револуцији, грађанство је испољило своје либералне идеје. Због све тежине Баховог апсолутизма2, либерали су обуставили своје јавно политичко деловање, али су то искористили да би усавршили своје образовање на страним универзитетима. Либерали су у јужној Угарској ступили на политичку сцену након аустријских пораза у рату са Италијом 1859. године, односно на Благовештанском сабору 1861. године. Тада су либерали постали вође опозиционог покрета који се борио против апсолутизма у Аустрији и радио на националном ослобођењу. Ова њихова делатност ће кулминирати прво стварањем Уједињене омладине српске3, а затим и прве странке међу Србима — Српске народне слободоумне странке.
Прилике пред оснивање странке
 |
| Лајош Кошут, мађарски, правник, политичар и вршилац дужности председника Мађарске у току 1849. године. У Енглеској и Америци је био је познат и признат као борац за слободу. Био је један од најистакнутијих вођа мађарске револуције из 1848. године заједно са Сећењијем и Петефијем. |
Револуција 1848/1849. године, један од преломних догађаја у европској историји, захватила је и Србе у Хабзбуршкој Монархији у виду националног покрета који се сукобио са мађарским покретом. У мађарској револуцији истакнуту улогу имао је Лајош Кошут. Успеси мађарске револуције покренули су и друге народе у Монархији да и сами истакну своје националне захтеве, па су тако и Срби саставили листу својих, и поднели је мађарској влади. Лајош Кошут је изашао у сусрет свим српским захтевима осим једном — захтеву за територијалном аутономијом. Овакав поступак Кошута и мађарске владе запечатио је савез између Срба и Хрвата (који су такође истакли своје захтеве), а тиме и судбину мађарске револуције. Српска револуција доживела је врхунац на Мајској скупштини када је била проглашена Српска Војводина. Међутим, тежак ударац српском покрету нанет је Октроисаним уставом од 4. марта 1849, којима је Србима обећано уређење на основу царских привилегија. Нови ударац српском покрету је задат 2. априла 1849, када је цела Угарска подељена на седам округа и стављена под војну власт. Седми округ је обухватао Војводину. Ратовање против Мађара трајало је скоро годину дана. Уласком Русије у рат, Мађари су доживели потпуни слом.
Царским патентом од 18. новембра 1849. године створена је посебна територија под називом Војводство Србија и Тамишки Банат која није обухватала територију Српске Војводине из 1848. године.4 На тај начин су коначно одбачене жеље Срба да добију Војводину у духу одлука Мајске скупштине.[2] Стварањем Војводства Беч је казнио Мађаре због побуне против Аустрије, а Србе је привидно наградио за показану верност. У условима апсолутистичке владавине режима на челу са министром унутрашњих послова Александром Бахом, Срби су морали да се задовоље с оним што су добили. У немоћи да се одупру Бечу, Срби и Мађари су се помирили. Свестан да је Мађарска кључно питање за опстанак Хабзбуршке монархије, Франц Јозеф је 20. октобра 1860. издао тзв. Октобарску диплому, којом је са апсолутистичког уређења прешао на уставну владавину. У августу 1860. донета је одлука о укидању Војводства Србије и Тамишког Баната. Укидање Војводства Србије и Тамишког Баната довело је до значајног заокрета у српској политици у Угарској. Тај заокрет је наговештен чланком Светозара Милетића у Србском дневнику под насловом „На Туциндан 1860“.
…Срби, будимо себи верни; против силе и времена никуд никамо; зато будимо стрпљиви; Мађарима не престајмо пружати руку уставну, док нам народно чувство и срце ценити буду, - али свакако будимо уверени, да ће доћи и наше време. Бог наш, који је Црну Гору сачувао, који је Србију после четири стотине година васкрснуо, који је срца Змај-Деспот Вука, кнеза Павла Јакшића, браће Бакића, Манастирлије, и стотине хиљада српских јунака окрепио - он је још жив, он ће нас и сачувати.
Одломак из Туцинданксог чланка. Србски дневник, 4. јануар 1861, бр. 102.
Мађарски народ није био задовољан Октобарском дипломом, иако је Мађарска добила значајне уступке. Опозиција против Аустрије испољавала се у масовним демонстрацијама. Најистакнутије личности мађарске опозиције били су Ференц Деак и Јожеф Етвеш. Аустријски цар одлучио се за завођење чврстог централизма. Донесен је Фебруарски патент 1861. године којим су поништена федералистичка решења Октобарске дипломе и уведена већа централизација државе. Сви ненемачки народи Монархије били су одлучни против Фебруарског патента. Као вођа мађарске опозиције Ференц Деак сматрао је да Угарска мора бити апсолутно равноправна с Аустријом.[3]
У ово време одржава се Благовештански сабор, тачније од 2. до 20. априла 1861. године у Сремским Карловцима. Политичка подела међу Србима нарочито се уочава на овом сабору. Срби су били сложни по питању захтева за добијање аутономије, али нису били сложни у томе од кога треба тражити помоћ. На овом сабору јавиле су се три струје, од којих је једна подржавала сарадњу са Аустријом (ова струја имала је већину на сабору и њу је предводила црквена хијерархија), друга је била за сарадњу са Мађарима (под вођством либералног грађанства на челу са адвокатом Светозаром Милетићем) и трећа која је заступала средњу линију. Цар никада није испоштовао захтеве који су били поднети на овом сабору. Представници „мањине“ на сабору, односно Милетићеви либерали, подржавали су мађарске захтеве за увођење дуалистичког устројства Монархије, али су били против такве поделе у којој би Немци у једном, а Мађари у другом делу државе постали апослутни господари. По њиховој замисли оба дела Монархије после завођења дуализма требало је уредити на федералистичким основама. Либерали су заступали примену начела народности.
Пораз код Садове у рату с Пруском убрзао је реорганизацију Хабзбуршке монархије. Аустрија је наставила преговоре са мађарском опозицијом, али није успела да приволи опозицију на уступке. Нагодба је била објављена у виду Царског рескрипта 18. фебруара и изнета пред Угарски сабор који ју је усвојио 29. маја 1867. године. До тада јединствена Аустрија постала је федерација под именом Аустроугарска. Деакова странка, коју је подржавао и Милетић, после тога је дошла на власт.
Једно од важнијих питања којим се нова дуалистичка монархија морала суочити било је питање многих народности које су живеле на територији Аустроугарске. Милетићу је поверена израда предлога закона о народностима од стране српског посланичког клуба Угарског сабора. Нацрт је предвиђао да у Угарској уставом буду признати следећи народи: Мађари, Словаци, Румуни, Срби, Русини и Немци. Међутим великомађарска политика угарског племства дошла је до изражаја. Закон о народностима усвојио је Угарски сабор новембра 1868. године. Национално политичко право признато је само Мађарима, а остали народи имали су правну једнакост као грађани али не и као припадници одређених нација. Закон о народностима означио је и крај једног раздобља у Милетићевој политици.[4]
Оснивање странке
Убрзо по доношењу Закона о народностима и распуштању Сабора, Милетић је одлучио да са јасним програмом и организованом странком спремно дочека предстојеће изборе који су били предвиђени за март 1869. године. У Новом Саду је образован „Привремени српско-народни слободоумни одбор“, а већ 17. и 20. јануара 1869. године у Застави5 објављена је Основа програма за српску либерално-опозициону странку.
Као решење националног питања у Угарској Милетић је поновио оно што је већ било захтевано у предлогу српских и румунских посланика на Сабору 1865—1868. године — равноправност свих народа ће се огледати у признању свих језика у службеној употреби, заокружењу административних јединица по националном принципу, преуређењу Горњег дома тако да постане представништво народности, увођењу свих језика у наставу на универзитете, оснивању државних виших и средњих школа у којима ће настава бити извођена на језицима појединих народности. Програм је био усмерен против Нагодбе, залагао се за већу независност Угарске, а у спољној политици задатак странке био је да се супротставља покушајима Аустрије да поврати утицај у Немачкој и њеном уплитању у Источно питање.
Нацрт странке је био размотрен на састанку страначких првака у Новом Саду, 24. јануара 1869. године. Програм је требало да добије пун легитимитет усвајањем на страначкој скупштини. Пошто је у Новом Саду владала вандредна управа, конференција странке одржана је 28. јануара у Великом Бечкереку (данас Зрењанин). У дворани магистрата окупило се око 300 српских политичара из разних делова Угарске. На основу Милетићевог нацрта, формулисан је Програм за кандидате и посланике на следећем Угарском сабору 1869. године. То је била само програмска декларација, у којој су у десет тачака биле дате главне смернице страначке политике, а затим је изабран Средишњи одбор странке који је требало да изради детаљан програм. У одбор су ушли Јован Суботић, Стеван Павловић, Михаило Полит Десанчић, Антоније Хаџић, Миша Димитријевић, Лаза Костић, Ника Максимовић и други. Пошто одбор то није учинио, одлуке усвојене у Бечкереку остале су програм странке, која је усвојила званичан назив Српска народна слободоумна странка.
Бечкеречки програм
- одбрана начела равноправности свих народа у Угарској (у сарадњи са румунским, словачким и русинским представницима; такође је затражена парламентарна расправа о закључцима Благовештенског сабора);
- подршка захтевима о целовитости Троједне краљевине (у вези са спором Хрватске са Угарском око Нагодбе и Аустријом око Далмације);
- подршка захтевима Румуна у погледу Ердеља, као и братских Словена за „самосталност и равноправност“;
- одбијање Нагодбе између Аустрије и Угарске, као непријатељског акта спрам Словена; исто тако, у угарском делу државе тражи се заокружење жупанија, односно округа према националном саставу становништва;
- исто као и 3.
- осуда сваке „туркофилске политике“ (у интересу уједињења српског народа и решавања Источног питања у његову корист) и захтев великим силама да се подржи ослободилачка борба балканских народа од турске власти;
- остале тачке (7—10) односе се на страначка иступања у савезу са другим опозиционим и либералним странкама (словенским, румунским и мађарским)
Рад странке
Српска народна слободоумна странка учествовала је на изборима за Угарски сабор 1869. године. Странка није добро прошла на овим изборима, јер су границе изборних округа биле тако национално заокружене да су предност давале Мађарима (нпр. поједина суседна српска села су прикључивана разним срезовима у којима су Срби били у мањини). Тако је Српска народна слободоумна странка добила само два места у угарском парламенту (Милетић — изабран у башаидском срезу и Атанасије Коњовић – у Сомбору). У Новом Саду је у време избора владала ванредна комесарска управа, после чијег укидања су организовани избори (1870. године), на којима је изабран и трећи либерал — Стеван Павловић.
На заседањима парламента између 1869. и 1872. године најгласнији у иступањима против великомађарских закона био је Светозар Милетић. Поред чисто српских питања, он је покретао и она која су била од значаја за Хрвате, Чехе, Пољаке. Одмах после избора 1869. године, он је критиковао аустро—угарску Нагодбу, истичући да се словенски народи и Румуни неће помирити са стањем потчињености. Он је тражио испуњење основних захтева свих народа и народности. Милетићеви иступи су му донели и велике проблеме — фебруара 1870. године он је лишен посланичког имунитета и затим осуђен на годину дана затвора и велику новчану казну због тога што је у Застави (5. октобар 1869, бр. 118) Хрватски сабор назвао „хербегом“ (свратиштем) најнижег реда и увредио Хрватима омраженог бана Левина Рауха. Наставио је да руководи странком из затвора усмеравајући активности њених посланика на Угарском сабору, а након повратка из затвора наставио је са протестима и предлозима. Док је Милетић био у затвору, Стеван Павловић и Ника Максимовић истакли су се као главни говорници странке.
На црквено-народном сабору одржаном на Ђурђевдан 1870. године у Сремским Карловцима, Милетићеви либерали су имали већину и на његов предлог прихваћен је нови назив за ову институцију — Српски народни сабор. Сабор је имао функцију да уређује и решава све послове који се тичу црквене администрације, школе, манастира, црквеног фонда, бирања митрополита-патријарха. Овакве одлуке биле су неприхватљиве за црквену јерархију те су поднели сепаратни вотум (одвојени глас) Сабору и владару, али мађарска влада је ипак прихватила већину одлука следеће године.
Избори за Угарски сабор између 1872. и 1875. били су заказани за период између 10. и 20. јуна 1872. године, а на предизборном збору странке, одржаном 20. марта 1872. у Новом Саду, појавило се питање да ли уопште треба учествовати на изборима за Угарски сабор, како ће изгледати програм Српске народне слободоумне странке и како ће се странка организовати.[5] Чланови странке, одржали су састанак 21. априла у Великом Бечкереку („Друга бечкеречка конференција“). Програм из 1869. године је ублажен тако што су изостављене речи којима је осуђивана аустро-угарска Нагодба и тако што је изменом редоследа захтева промењена њихова важност.
На изборима кандидати странке победили су у четири изборна округа. У Башаиду је победио Милетић, у Бечкереку Александар Трифунац, у Тителу Лаза Костић, а 1874. године њима се придружује и Михаило Полит Десанчић (изабран у панчевачком округу након развојачења Војне границе 1873. године). У Угарском сабору 1872-1875, посланици странке тражили су промене у државном уређењу у духу либерално-демократског парламентаризма и то укидањем Горњег дома Угарског сабора. Тражено је опште право гласа, тајно гласање, слободнија штампа и страначко састајање и удруживање. Посланици Српске народне слободоумне странке износили су и до тада у њиховим говорима ређе спомињане социјално-економске захтеве и опет истицали солидарност са тешким положајем словенских народа у Хабзбуршкој монархији — Чесима, Словацима, Пољацима, Словенцима и Хрватима.
На Преображенском црквено-народном сабору одржаном 18. августа 1872. године требало је изабрати новог патријарха. Владин кандидат био је Никанор Грујић, епископ пакрачки. Међутим, дошло је до преокрета – Милетић и већина устали су против церемонијала којим треба дочекати краљевског комесара Молинарија сматрајући церемонијал који потиче још из феудалног доба понижавајућим за српски народ. Мађарска влада је на предлог комесара Молинарија донела одлуку о распуштању Сабора и предузела репресивне мере. Именовала је за комесара барона Ладислава Мајтењија, великог жупана жупаније Хонт, са задатком да испита рад црквено-школских добара. Влада је сменила администратора патријаршије Атанасија Стојковића и на његово место поставила Никанора Грујића.[6]
На следећем сабору одржаном од 29. јуна до 11. јула 1874. године, за митрополита-патријарха изабран је митрополит Румунске православне цркве Прокопије Ивачковић. После тога су посланици Сабора радили на питањима унутрашње црквене управе при чему су конзервативци тежили да Синод бира епископе и митрополита-патријарха и да уређује црквене општине и друга црквено-народна добра. Милетићевци су насупрот томе сматрали да је Српска православна црква-саборна црква и да је утицај народа оправдан. Међутим, извршене су одговарајуће корекције које је предлагала мађарска влада и потврђено је ново устројство Сабора 1875. године.[7]
…Народна слободоумна странка хоће и тражи, према држави, односно према владајућем елементу у овој земљи, равноправан положај народности, на основу права равноправних дужности, које држава захтева од свију саставних чинилаца својих без разлике на народност. Народна слободоумна странка из начела равноправности погледом на право нашег народа, како народносно, тако писано привилегијално, тражи од државе, односно владајућег живља оживотворење народнога права бар утолико, уколико је нужно за јемство опстанка и развитка нашег народа као таког. Другим речима, Народна слободоумна странка наша захтева од државе, према којој народ наш сноси све дужности, онај еквивалент права и јамчевине истих, који је наопходно нуждан за даљи живот народа нашег, пошто наш народ не може никако пристати, да га владајући елеменат раствори у индивидуе, просте правне особе, а да му панцир народности уништи…[9]
Светозар Милетић о равноправности народа, Застава 26. новембар, 1872, бр. 140)
На изборима за Угарски сабор између 1875. и 1878, ситуација је изгледала неповољно по странку, а решење српског питања на Угарском сабору у духу Бечкеречког програма још мање вероватно. Изабрана су само два посланика Српске народне слободоумне странке, Милетић у Тителском срезу (Милетић је изгубио у свом Башаидском срезу, али му је Лаза Костић препустио своје место у Тителу), а у Панчеву је опет победио Михаило Полит Десанчић. Прваци странке су се још уочи избора за Сабор разилазили у питању потребе да се попуштањем умањи притисак угарских власти или да се заузме чврсто опредељење у духу првог Бечкеречког програма. Странка је у овој несугласици све више слабила и њени бирачи су јој све мање веровали. Међу најбитнијим политичким дужностима посланика са листе Српске народне слободоумне странке на Угарском сабору, почетком 1875. Милетић је навео следеће: захтевати ревизију Закона о народностима из 1868, уважавање постојећег закона о народностима у судовима, остварење закона о народностима у средњим школама, захтевати издавање закона на немађарским језицима, истицати жалбе становника бивше Крајине, тражити полагање рачуна о мешању власти у избор српског митрополита-патријарха, критиковати рад мађарског министарства просвете и министарства унутрашњих послова, побијати разложност одобравања трошкова за мађарску академију, мађарско позориште, оперу… [8]
Источно питање постало је актуелно за време трогодишњег мандата Угарског сабора. Већ појавом Милетићеве и Политове расправе о Источном питању, Срби у Угарској су добили свој спољнополитичи програм који је обухватао и Босну и Херцеговину. Застава је прве вести о Херцеговачком устанку 1875. године пропратила врло суздржано. Међутим, како је устанак одмицао, Застава и други српски листови у Хабзбуршкој монархији су све гласније позивали на рат – чак гласније од београдских новина. Уочи српско – турског рата Аустро-угарска је од Русије добила пристанак за окупацију Босне и Херцеговине. Став аустро-угарских власти према првацима Српске народне слободоумне странке због њиховог мешања у источне ствари, због ратоборног подстрекивања Србије и Црне Горе и због става да Босна и Херцеговина треба да буду у саставу српских кнежевина, постајао је све оштрији. Једна од конкретних мера да се сасвим онемогући странка и њена агитација у сваком смеру али и да се српско питање дефинитивно отклони уследила је 1876. године, када је ухапшен вођа странке Светозар Милетић због наводног агитовања у Београду за учешће угарских Срба у рату против Турске. Милетић је осуђен на пет година затвора. Милетићево тамновање уједно представља и крај политике у којој је српско грађанство покушавало да реши српско питање у Угарској на основама равноправног политичког статуса српског народа.
Распад странке
За Србе у јужној Угарској, Милетићево тамновање имало је кобне последице. Најборбенија опозициона српска странка била је обезглављена; редови присталица почели нагло да се осипају и проређују, а у самом руководству странке настајала су превирања која су доводила до честих раздора. Странка је почела да трпи од унутрашњих подела још у време изласка свог другог страначког гласила под називом Народ (ове новине су излазилe од 1870. до 1873, у редакцији Јована Суботића). Милетићев изненадни повратак на политичку сцену након помиловања био је краткотрајан, јер га је болест од које је боловао у затвору онемогућила да поврати целовитост Српске народне слободоумне странке. Одлука да се сазове велика предизборна страначка конференција у Новом Саду по угледу на прве две бечкеречке 1869. и 1872. године, као и после два безуспешна покушаја 1875. и 1878. године, била је доказ да је било неопходно очувати углед странке који је био нарушен.[10]
Новосадски збор одржан је 1881. године. Милетић је већ изашао из затвора али није више био централна личност. Овде се први пут уочава струјање у самој странци. Новосадски збор није успео да успостави јединство у странци, чак је и убрзао распад странке и то на три струје: десницу, центар и левицу. Разлог овог распадања био је раслојавање малограђана на пролетере и грађане.[11]
Почетком 1884. године у Милетићевој странци већ су се потпуно оформиле три струје: лева прогресивна која је била окупљена око Лазе Нанчића и Јаше Томића који је на Новосадском збору први пут иступио са захтевом да се прошири Бечкеречки програм „питањем хлеба“, отворивши тако социјално питање сиромашних слојева народа, десна конзервативна, такозвани нотабилитети окупљени око Нике Максимовића и Светислава Касапиновића и средња — умерени либерали коју су чинили Михаило Полит Десанчић и Миша Димитријевић.
Нотабилитети су априла 1884. године организовали збор у Кикинди на којем су понудили нови програм странке. Против нотабилитетског програма изјаснили су се Јаша Томић и Лаза Нанчић. Већина збора је прихватила овај нови Кикиндски програм, као и предлог да се присталице програма организују у посебну Српску народну странку са Заставом као главним органом.6
На збору у Сентомашу (Србобрану), априла 1887. године последњи пут странка покушава да заједнички донесе предизборне одлуке. Задатак је био да се одлучи са којим програмом ће посланици иступити на Угарском сабору. За проширени Бечкеречки програм из 1869. године биле су Томићеве присталице, а за непромењени Бечкеречки програм из 1872. године биле су Политове присталице. Начелне разлике нису биле превазиђене.
На рушевинама старе Српске народне слободоумне странке, већ идућег месеца основане су две нове — Српска народна либерална странка са Михаилом Полит Десанчићем на челу, и Српска народна радикална странка на челу са Јашом Томићем.
Напомене
Библиографија
Извори
- Светозар Милетић, О српском питању, Нови Сад, 2001. (изабрао и предговор написао академик Чедомир Попов)
- Никола Петровић, Светозар Милетић и Народна странка, грађа 1860-1885, књига II 1870-1875, Сремски Карловци, 1968.
Литература
- Бранко Бешлин, Европски утицаји на српски либерализам у XIX веку, Сремски Карловци, Нови Сад, 2005.
- Историја српског народа, V/2, Београд, 1981.
- Arpad Lebl, Građanske partije u Vojvodini 1887-1918, Novi Sad, 1979.
- Arpad Lebl, Srpska narodna slobodoumna stranka, Novi Sad, 1975.
- Славко Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој Монархији (1792-1849), Нови Сад, 1988.
- Čedomir Popov, Građanska Evropa, Novi Sad, 1989.
- Милорад Ботић, Светозар Милетић као правник и адвокат (1826-1901), Гласник адвокатске коморе Војводине 4, Нови Сад, 2001, 125-131.
- Дејан Микавица, Светозар Милетић и црквено питање, Истраживања 18, Нови Сад, 2007, 205-228.
- Дејан Микавица, Српско питање на Угарском сабору (1860-1876), Међународни научни скуп Српско-мађарски односи кроз историју, Нови Сад, 2007.
- Дејан Микавица, Политичка идеологија Светозара Милетића, Нови Сад, 2006.
- Душко М. Ковачевић, Светозар Милетић. Живот и политика (1826—1901), Београд 2009.