Средњовековни српски владар
preporucen.png
Средњовековне
српске династије
3nvykb
Средњовековни српски владари
Властимировићи ~ Војислављевићи ~ Вукановићи ~ Немањићи ~ Котроманићи ~ Мрњавчевићи ~ Балшићи ~ Лазаревићи ~ Бранковићи ~ Црнојевићи

Средњовековна српска држава и династија биле су организоване по угледу на западни феудализам као и на суседну Византију, међутим, такође су задржале неке особености словенског наслеђа из раног периода. Владар се сматрао "Богом дан" и као такав очекивао је апсолутну послушност својих поданика, међутим, такође је као такав имао и обавезу да се брине о добру својих поданика, државе и цркве. Српски владари су носили најразличитије титуле, почев од аутохтоних које су донели са собом — кнеза и жупана, до титула преузетих по угледу на западноевропске земље и Византију — краља, цара и деспота. Ктиторство је такође било веома заступљено међу српским средњовековним владарима, нарочито међу члановима владарске породице Немањића, од којих се такође почиње развијати и култ српског средњовековног владара.

Стварање првих српских држава

Српске средњовековне земље средином 10. века према спису //О управљању царством// цара Константина VII Порфирогенита
Српске средњовековне земље средином 10. века према спису О управљању царством цара Константина VII Порфирогенита

Срби су, након доласка на Балкан у раном 7. веку, створили више држава чије су се границе брзо мењале, настајале и нестајале. Временом, Срби су се учврстили на одређеним територијама које су византијски историчари називали склавинијама и које су добиле имена или по српским племенима која су их насељавала или по већ затеченом имену те области, града или реке.

Већ од прве половине 10. века Срби су живели у неколико засебних мање-више чврстих политичких целина, а о томе нам даје сведочанство византијски цар и историчар, Константин VII Порфирогенит (912—959). У свом делу О народима или О управљању царством (De administrando imperio), Порфирогенит даје јасан опис територија које су Срби у његово доба насељали као и границе држава које су формирали.

Поред обале Јадранског мора, од ушћа реке Цетине, до ушћа реке Бојане, српска племена формирала су неколико државних целина. Паганија, од ушћа Цетине до ушћа реке Неретве, област која је такође обухватала и острва Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. Хум, или Захумље, територија која се простирала од Неретве до залеђа Дубровника. Травунија, која се налазила од Дубровника до Боке которске (касније Требиње) са Конавлима. Дукља, држава која је обухватала територију од Котора па све до ушћа реке Бојане.

Северно од ових приморских српских земаља, одвојена планинским венцем, налазила се још једна српска држава коју су Порфирогенит и остали византијски историчари називали Србијом и коју су сматрали најважнијом од свих српских земаља. Србија се простирала на запад до реке Врбас, а на исток до долине Ибра, и у Порфирогенитово доба обухватала је и Босну. Северна граница Србије била је на реци Сави, и то између Врбаса и Дрине.

Босна и Србија ће се развијати као две засебне српске државе у средњем веку, исто као и Дукља и Хум, док су Паганија и Травунија током 9. и 10. века постале део Србије. У доба Немањића, све ове земље чиниће део Српског царства.

Основна обележја српске средњовековне монархије

Држава

У средњем веку, термин држава користио се у веома различитим значењима. Могао је означавати пре свега власт над одређеном територијом и њеним становницима. Међутим, под државом се у средњовековној Србији подразумевала и територија која се давала члановима владајуће породице на управу, то јест, удеоне кнежевине, затим и територије којима су управљали млади краљеви као и властелински поседи. Државом су се називали и неки важнији црквени поседи, као на пример поседи неких битнијих манастира или властелинство Српске архиепископије. Према речима Андрије Веселиновића српска средњовековна држава почивала је на пет основних стубова од којих је зависила њена снага и стабилност.

  1. Владарска (тј. државна) идеологија која је проистицала из опште политичке филозофије средњег века о божанском пореклу власти и континуитету наслеђа власти у оквиру владајуће династије. Ову идеологију су Немањићи преузели од Византије, сматрајући да им је "држава богом дарована", чиме се истиче легитимитет и суверенитет владара — сам Бог је био тај који је одредио одређеног владара да влада својом земљом. Из тога произилази да је владар државу — територију и људе који су на њој живели — сматрао својим власништвом, које је у породици прелазило с оца на сина.
  2. Територија, која је била неустаљеног облика и величине: стално се повећавала и смањивала у зависности од снаге државе и власти. Људи који су насељавали територију државе сматрани су владаревим поданицима и његовим власништвом.
  3. Војска је била такође веома битан елеменат очувања постојећих граница или ширења територије, а самим тим и власти владара.
  4. Финансије су биле материјална основа функционисања сваке државе.
  5. Државна управа, на којој су почивале унутрашња организација и стабилност државе. Било је веома битно да државна управа има чврсто организовану мрежу локалне управе које би све биле подређене централној управи.

Владар

Владар (такође и владика, на старосрпском), према владарској идеологији преузетој од Византије, био је одређен "по милости Божијој" да влада државом. Припадао је владарској династији и имао је неограничену, апсолутну власт, то јест, био је власник територије државе као и свих људи који су живели на њој.

Схватање божанског порекла власти било је прожето хришћанским учењем о обавези поданика да му се покоравају као Божијем изабранику. Као и у Византији, временом се ствара јединствена спрега између духовне и световне власти која се назива хармонична диархија између владара и црквеног поглавара. Ова равнотежа је у Србији била много чвршћа него у Византији и ремећена је у само веома изузетним приликама.

Пошто је владар био "Богом дан", он је имао и одређене дужности у односу на своје поданике које су давале смисао његовој власти. Владар је имао два основна задатка: да служи Богу, тј. цркви и вери. Свети Сава тако у свом делу Служба св. Симеону владаре назива начелницима и чуварима отачаства и пастирима разумног стада. С обзиром да је основни задатак српских средњовековних владара био очување хришћанске вере и цркве, сви су они, а нарочито Немањићи, имали врло развијену ктиторску активност — подизали су цркве и манастире, обнављали старе и даривали их, а такође су се посветили и прогону јеретика. Други основни задатак средњовековних српских владара био је, да води бригу о држави, њеном проширењу и чувању, као и о својим поданицима, да управља њима као и да се стара о њиховом добру.

Титуле

Током постојања српске средњовековне државе, српски владари имали су различите титуле. Неке су имале словенско порекло, док су друге преузете од околних држава са којима су Срби долазили у ближи контакт, као што су биле Византија и Угарска.

Прве титуле биле су аутохтоне које су Срби донели са собом на Балкан. Били су предвођени својим жупанима и кнежевима, које су византијски извори називали архонтима, што на грчком значи владар, поглавар). Сви чланови прве српске династије Властимировића носе титуле кнеза, као и владари Дукље, све до 1077. године када је кнез Михаило Војислављевић добио титулу краља и која ће се у Дукљи задржати све до укључења Зете у немањићку Србију.

Титула жупана се враћа у Србију у 11. веку након обнове рашке државе. Титулу жупана, а касније и великог жупана носиће сви чланови династије Вукановића, као и оснивач династије Немањића, Стефан Немања и његов наследник Стефан Немањић, све до 1217. када је био крунисан за краља. Немањићи ће од тада носити титулу краља (а престолонаследници почев од Драгутина, сина краља Стефана Уроша I, титулу младог краља), а Србија ће бити краљевина све док Стефан Душан није 1345. године себе прогласио царем. Титулу цара носиће Стефан Душан и његов син, Стефан Урош V, који је уједно био и последњи владар из династије Немањића. Царску титулу ће, међутим, носити и Душанов полубрат Симеон и Симеонов син Јован Урош, иако нису владали Србијом.

Лазар Хребељановић је узео титулу самодржавног кнеза, коју ће задржати и његов син, Стефан Лазаревић, све до 1402. године када ће му византијски цар доделити високу титулу деспота, која је по рангу била одмах иза василевса. Ову титулу носиће владари из последње српске династије, Бранковића, до 1459. све до свог гашења

Династија

Лоза Немањића, фреска из манастира Дечани
Лоза Немањића, фреска из манастира Дечани

Династија је владарски род чији чланови наслеђују један другог на престолу по одређеном редоследу. Срби су на Балкану на територијама које су настанили, основали више владајућих династија. До Немањића, није позната нека посебна династичка идеологија. Са Немањићима почиње да се гради култ владајуће породице. Први од низа чинова који су учествовали у овом процесу јесте проглашење Симеона Немање за свеца, чиме је династија, а преко ње и сама српска држава, постала светородна. Даљи кораци су били преузимање византијске идеје о самодржављу, као и о миропомазању и крунисању. Миропомазање и крунисање је у истој церемонији вршио црквени старешина и вршило се "Божјом вољом" најпре краљевском затим царском круном која се наслеђивала са оца на сина.

Од доба краља Стефана Уроша I, развија се учење о "светој лози Немањића", за шта је посебно заслужан Доментијан, светогорски монах и књижевник. Лоза Немањића је била ликовна представа којом је интерпретирана идеологија Немањића. Лоза Немањића представља специфично решење у оновременој уметности а створена је по узору на старозаветнуи Лозу Јесејеву чиме је наглашаван хришћански карактер немањићке идеологије. Сви владари су почев од оснивача династије, носили и владарско име Стефан, по св. Стефану, заштитнику династије. Такође су и Котроманићи, од крунисања Стефана Твртка I, као и Лазар Хребељановић преузели овог свеца за свог заштитника, као и само владарско име.

Најважнија обележја средњовековне династије и владара су престо и владарске инсигније, као и њихово наслеђивање у оквиру владарске породице.

Инсигније

Инсигније, или обележја владарске власти су у средњем веку били спољашњи, видљиви симболи владарског достојанства. Средњовековни симболи владарске власти су делом настали на библијској, а делом на римској традицији, пре свега на симболима римске царске власти.

Најзначајније владарске инсигније у средњовековној Србији биле су престо, круна и скиптар. Затим, ту су шар1, и обавезни делови владарске одеће: украшена хаљина пурпурне боје која је била владарска боја, багреница, владарски појас и напрстни крст. Остала владарска обележја су ципеле и накит, нарочито владарски прстен.

Престо

Престо, престол или стол јесте основно обележје врховне владарске власти и династије у Србији средњег века. Средњовековни појам престола је спој античке традиције о божанском и царском престолу са јеврејском традицијом Соломоновог престола.

У средњовековној Србији, појам престола користи се у различитим значењима. Може се односити како на сам предмет на ком владар седи, тако и на град — престоницу државе. Заправо, ова два појма међусобно су нераскидиво повезана. У раном периоду, град Рас је имао велики углед и називао се столно место, јер је у њему био владарев двор са престолом. У ширем значењу, Рас је тад имао улогу политичког и верског центра старе српске државе. Колико су земља и престо међусобно повезани, показује и чињеница да је земља којом је Немања управљао називана земљом српског престола.

Сам престо, то јест предмет на ком је владар седео (и који се још назива и трон, од грчке речи истог значења), налазио се у највећој и највечанијој сали у двору. Нажалост, немамо писаних извора из којих бисмо могли сазнати како је српски трон изгледао, али се може претпоставити са приличном сигурношћу да је био веома сличан византијском2. Представе владарског трона на фрескама нису сачуване, осим на понеком новчићу, али због величине новчића и технике израде новца, ти прикази су крајње упрошћени и стилизовани и не дају праву слику српског трона из средњег века.

С обзиром да су владарски и патријаршијски престо идеолошки били веома блиски и представљали су јединство световне и духовне власти у средњовековној Србији, српски извори такође истичу и светост српског престола (свети престол).

Наслеђивање престола

Однос владарске породице и државе у средњовековној Србији може се описати као familia regnans et regnum — судбина владарске породице неодвојива је од судбине државе и по овом обрасцу тече и одвија се историја српских држава и српског народа. Такође, овај однос у потпуности је могуће сагледати само на примеру две српске државе: Србије и Дукље.

У Србији су владали наследници кнеза који је довео Србе на Балкан. Према вестима које нам доноси Константин VII Порфирогенит, може се закључити да је у првој српској династији Властимировића оца наслеђивао син, чији је избор ипак морала одобрити властела. Међутим, и млађи синови преминулог владара имали су учешћа у власти, што наводи на закључак да је власт посматрана као право породице а не појединца да управља земљом. Браћа врховног владара добијала су своје територије које су у модерној историографији назване удеоне кнежевине и одлучивали су о унутрашњим пословима државе заједно са осталим жупанима са којима су заједно чинили савет, али је ипак носилац спољне политике био свакако најстарији брат.

До проблема је долазило када би врховни владар умро и за собом оставио малолетног потомка. Тада су се млађа браћа сукобљавала око власти. У оваквим ситуацијама обично су се мешале и велике суседне силе, које су помагале једног или другог претендента. Прва српска династија је упознала више борби међу претендентима на престо, иако су, додуше, сви претенденти увек припадали истој владајућој породици, и престо је увек остајао у рукама владајуће династије.

Можда је најбољи пример принципа familia regnans et regnum долазак Часлава Клонимировића на власт у Србији. Иако по мајци Бугарин, и рођен ван Србије, Часлав је по оцу ипак припадао српском владарском роду, тако да кад је одлучио да преузме власт у Србији, није наишао ни на какав отпор. У Србији се знало ком роду Часлав припада и његово преузимање власти сматрало се само остварењем онога што му по праву и обичајима припада.

Касније српске династије усвајају углавном један од следећа два принципа наслеђивања: примогенитура или првородство, и сениорат. Ова два система повремено су комбинована са трећим обликом, доделом удеоних кнежевина осталим члановима владарске породице. Сениорат, који је значио да престо наслеђује најстарији у породици, претходио је примогенитури, то јест да престо наслеђује најстарији прворођени син преминулог владара, то јест, био је обележје ранијег развоја српске државе. Примогенитура је касније била усвојена као последица већ усвојеног правила примогенитуре у приватном наслеђивању имовине.

У династији Немањића тешко се усвајао принцип примогенитуре, чему сведоче честе борбе око престола у којима су учествовали очеви и синови, браћа, стричеви и синовци. Увођење титуле младог краља допринело је учвршћивању принципа примогенитуре. Одступање од овог правила, ипак, довело је до борби око престола, као што је то био случај са краљем Милутином и његовим сином и унуком.

Уколико владар не би имао мушких наследника, владарска лоза се гасила, а имајући у виду владајући принцип familia regnans et regnum — то је углавном значило и распад саме државе. На пример, смрћу цара Стрфана Уроша V угасила се и династија Немањића, а сама држава се распала на више територија које су биле под влашћу обласних господара. Међутим, било је примера и мирног преноса власти на сродинике након чега би се формирала нова владајућа династија која би наставила да влада нетакнутом државом. Деспот Стефан Лазаревић, пошто није имао директних наследника, још за живота је на државном сабору прогласио свог сестрића, Ђурђа Бранковића, за свог наследника.

Узурпатори у средњовековној Србији никако нису могли рачунати на подршку. Након Часлављеве смрти, проћи ће век и по до успостављања нове династије. Јединство владарске породице и државе пресудно је за разумевање механизма власти у средњовековној Србији. Урош I, иако је узурпирао престо, припадао је владарској породици тако да се не може говорити о узурпацији у правом смислу речи. Након силаска с престола Десе, последњег Урошевог потомка, власт у Србији се враћа Завидиним потомцима, али сам српски престо и даље остаје у власништву једне те исте владарске породице. Иако је византијски цар постављао српске жупане, било је више него јасно да је морао поштовати принцип familia regnans et regnum уколико је желео мир у Србији. Манојло I Комнин, иако је у неколико наврата скидао и постављао Урошеве синове на престо, веома је водио рачуна о устаљеном редоследу права наслеђивања — увек од најстаријег ка најмлађем сину, што само потврђује постојање јасних и чврстих правила наслеђивања у средњовековној Србији.

Круна и крунисање

Фреска у манастиру Богородица Љевишка која приказује краља Стефана Уроша III Милутина са краљевским инсигнијама -- круном, скиптром у десној руци, и краљевској одори.
Фреска у манастиру Богородица Љевишка која приказује краља Стефана Уроша III Милутина са краљевским инсигнијама — круном, скиптром у десној руци, и краљевској одори.

Круна или венац била је једна од најважнијих владарских инсигнија у средњем веку. Обично је то био обруч од племенитог метала који је могао бити отворен или затворен, украшен бисерима и драгим камењем, изнутра постављена пурпурном тканином која је штитила владареву главу. Била је обично куполастог или трапезоидног облика. Српске круне су биле израђиване по угледу на византијске или западне круне. Према представама на фрескама с краја 14. века, круне су углавном израђиване по угледу на западњачки стил, што је логично јер су углавном биле наручиване од дубровачких или италијанских златара.

У српским изворима чешће ће се наћи стара српска реч венац — круна је позајмљеница из латинског (corona) — а стема или дијадема је реч која потиче из грчког. Круна је сматрана симболом божанске власти која се додељује владару. Стога на фрескама врло је чест мотив анђела који крунишу владара-ктитора док их Христ благосиља.

Први обред крунисања једног српског владара забележен је у 12. веку и вероватно је био одржан у цркви Св. Петра и Павла у Расу. Овом чину крунисања жупана присуствовали су високи црквени и световни великодостојници.

Прва прекретница у овом обреду настала је при крунисању Стефана Првовенчаног 1217. године. Круну којом је био крунисан први српски краљ послао је из Рима папа Хонорије III која је надаље била предавана наследницима заједно са свим другим владарским инсигнијама уз црквене обреде миропомазања и благослова које је вршио српски архиепископ до 1346. а од те године па на даље српски патријарх. Церемонији крунисања присуствовали су сви епископи и игумани значајних манастира и истакнута властела. Нажалост, нису сачувани описи ових церемонија, мада се може претпоставити да су били веома слични византијском церемонијалу.

Друга прекретница у овом обреду настала је Стефан Лазаревић добио деспотски венац 1402. године. Деспотска круна, за разлику од краљевске и царске, није се наслеђивала, већ ју је додељивао византијски цар свакој личности посебно. Након пада Цариграда 1453. године титулу српских деспота додељивали су угарски краљеви.

Скиптар

Скиптар (грчки термин), или жезло (српски термин) био је поред круне најважнији симбол власти у средњем веку. Скиптар, као и круна и престо, припада не само владару, већ целој династији и држави, па отуда у изворима имамо синтагме као "српски скиптар" или "отачаски скиптар". Придавана му је таква симболичка моћ да се сматрало да може замењивати одсутног владара. На ликовним представама — фрескама и новцу — скиптар је увек приказиван као украшени једноструки или двоструки крст, а нису ретке ни представе палице са украсом на врху у облику љиљана.

Двор

Детаљније о теми у чланку Двор у средњовековним српским земљама.

Двор је раскошно боравиште владара или велике господе. У почетку, реч двор означавала је саму кућу, док у доба развијеног феудализма, поред владаревог боравишта, под двором се подразумевало и сво особље које је окруживало владара — слуге и сарадници кој помажу владару у владању. Постојало је бројно дворско особље од којих су појединци имали тачно одређени положај и функцију. У краљевском периоду, дворјани су носили старе титуле жупана, кнезова, војвода, челника, тепчије, казанаца, двородржица, слугу, пехарника, ставилаца. Са Душановим крунисањем 1346. године, долази до промене — уведен је низ византијских царских достојанстава: деспот, севастократор, кесар. Грчке титуле логотета и протовестијара биле су још од раније уведене.

Рани српски дворови помињу се у изворима само по имену: Достиника (10. век), Котор, Прапрат и Скадар (11. век). У 12. веку издваја се Рас чија тачна локација још увек није са сигурношћу позната. Сматра се да би то могла бити Градина изнад ушћа Себечевске реке, спаљена 1242. где су нађени су остаци утврђења, стамбених зграда, житних јама, златарских радионица и ковнице новца у којој је кован новац краља Радослава. У 13. веку Рас губи на значају, а од времена краља Милутина помиње се више дворова подно Шар-планине — двор у Паунима, затим Сврчин, Штимљи и Неродимљи. Остао је забележен опис Јована Кантакузина двора у Паунима, где га је 1342. године примио цар Душан. У 14. веку, српски владари су, по угледу на византијске, имали више дворова на којима су боравили с времена на време, а повремено су боравили и у градовима. Краљ Милутин је примио византијског дипломату Теодора Метохита у Скопљу, а у једној повељи помиње се царев двор у Призрену.

Распадом Српског царства стари дворови губе на значају. Међутим, нови владари имају нове престонице, које опет граде по византијском узору: кнез Лазар столује у Крушевцу, Бранковићи у Приштини и Вучитрну, Балшићи у Скадру и Улцињу. Стефан Лазаревић гради нову престоницу у Београду, а Ђурађ Бранковић, пошто је био обавезан да врати Угрима Београд, гради нову српску престоницу у Смедереву.

Двор је такође био и место где се састајао дворски савет, једно од два најважнија саветодавна тела. Дворски савет је решавао текућа државна питања, и био увек доступан владару, с обзиром да се државни сабор састајао само због веома важних државничких питања. Чинили су најближи чланови владареве породице, најважнији дворски чиновници, и по потреби црквени достојанственици, а понекад су део дворског савета чинили и истакнути Дубровчани који су боравили на владаревом двору. У доба Деспотовине савет добија све више на значају, с обзиром да је састајање државног сабора бивало све теже услед сталних ратова и турских упада.

Ктиторство српских владара

Ктитор је у средњем веку могао бити само особа која је била имућна, дакле владар, али и властела, а касније и сами имућни грађани — трговци или занатлије, којих је у Србији било већ крајем средње века. Сама реч потиче из грчког и значи добити, стећи и односи се на оснивача манастира или цркве, или његовог наследника на кога су пренета ктиторска права. Ктитор је такође био и онај који би обнављао манастире, или би их даривао поседима, новцем, драгоценостима или повластицама. Обичај даривања цркве је у Србији преузет од Византије и нагло пушта корене у српском друштву по учвршћивању хришћанства. Ктиторство произилази из схватања о божанском пореклу земаљске власти и дужности владара да служе богу, православној вери и цркви, али је имало и своју практичну намену: обезбеђивало је подршку цркве владару у свим његовим подухватима. Сведочанства ктиторског деловања неког владара су саме цркве и манастири које је подигао, али и оснивачке повеље које помињу ктиторски чин, као и ликовне представе ктитора на фрескама у њиховим задужбинама. Сама задужбина, њен архитектонски изглед, осликаност фрескама и опрема у црквеним предметима и књигама говорили су о моћи и богатству самог ктитора, па су се они често надметали у монументалности и сјају својих задужбина.

У Србији главни ктитори били су чланови владарске династије, пре свега мушки чланови са супругама, али било је случајева кад је то била и само женска особа. Од времена краља Милутина ктитори су били и богата властела што је допринело јачању обласних господара. Такође, ктитор је могао бити и свештено лице. Дужности једног ктитора биле су да издаје типик, повеље за манастир, измене у правном положају и устројству своје задужбине, а такође је, према 45. тачки Душановог Законика, имао право и да поставља старешину задужбине уз сагласност цркве. Такође, ктитор је имао право надзора над имовином цркве своје задужбине.

Такође, задужбине су имале одређене обавезе према ктитору: ктитор је имао право да буде сахрањен у својој задужбини, обавеза давања помена одређени број пута у току године, како у молитвама и у току богослужења за живота, тако и након смрти. Ова обавеза је била веома битна јер је била један од главних разлога због којих се неко одлучивао на ктиторство, јер су помени у молитвама за живота представљали молбу Богу за спас ктиторове душе, а након смрти за покој његове душе. Такође, манастир је имао обавезу да прими ктитора и да се доживотно стара о њему уколико овај изгуби престо или осиромаши или се разболи (видети аделфати).

Ктиторство је у Србији забележено тек од Немањића, међутим, иако га извори не помињу, оно се јављало и раније, конкретно у династији Војислављевића, као на пример црква Св. Михаила у Стону, коју је око 1080. године подигао Михаило Војислављевић. Највећи ктитори у Србији били су свакако Немањићи, а међу њима су се истицали Стефан Немања, краљ Милутин и цар Душан.

Култ српских владара

Култ средњовековних српских владара као светитеља има корене у римској традицији изједначавања царева са божанствима, а касније и у култу ранохришћанских мученика и црквених отаца. О успостављању светитељског култа у средњовековној Србији нема много података. Не зна се тачно која су била правила и начини по којима је канонизација вршена. Доментијан даје штуре податке о канонизацији Симеона Немање, за ког каже да је проглашен за свеца зато што, кад је отворен гроб ради преношења моштију у Србију, мошти су још увек биле целе, тј. нераспаднуте, затим, из њих је излазило мирисно уље (отуд име Мироточиви — точење мира, тј. мирисног уља), а такође, на гробу св. Симеона десила су се многа чуда и излечења. Обреду канонизације присуствовали су све важне личности Свете горе који су се поклонили новом светитељу и после богослужења одредили датум празновања св. Симеона Мироточивог.

Канонизација оснивача српске државе и српске цркве, тј. св. Симеона и св. Саве, дала је основ за стварање култа династије Немањића. Готово сви владари из династије Немањића су канонизовани као и поједине личности из других владарских династија. Из породице Немањића, има чак 21 члан који је канонизован. Након гашења лозе Немањића, такође су и неки други владари били проглашавани свецима, од којих су свакако најзначајнији култ кнеза Лазара, косовског мученика.

Напомене

Литература

Погледајте и…

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported