Србски родољубац (наслов на немачком језику Der Serbische Patriot) је био књижевни алманах који је издат у Будиму за једну, 1832. годину, и чији је уредник био Василије Чокрљан. У питању је био алманах-магазин без календарског дела, у ком су своје прилоге објављивали између осталих и Лукијан Мушицки и Јован Стерија Поповић. У часопису су пристуне тада актуелне теме у вези са расправама око српског књижевног језика.
Садржај
Родољубац је био алманах-магазин који се састојао из три главне рубрике: прозних радова, поезије и писама учених Срба. На насловној страници алманаха штампана је Хорацијева максима utile dulci. У оквиру рубрике Писма учени Србаља налазио се и део под насловом Смесице. Главни сарадници алманаха били су уредник Василије Чокрљан и Александар Будимировић који се потписивао псеудонимом Побратић. Два прилога у Родољубцу објавио је и Јован Стерија Поповић, а као приложници присутни су били и Лукијан Мушицки и Сава Мркаљ. Неки прилози потписани су иницијалима А. Б. (претпоставља се да је можда у питању Аркадије Белан, који се спомиње у преписци Доситеја Обрадовића) и Ј. П. Аутор једног прилога потписао се као Славко Меленичанин, а претпоставља се да је у питању Василије Чокрљан, уредник публикације.
Под насловом Место предовора објављена је сатирична песма, одломак из религиозно-моралног спева Света Рожалија који је написао славонски писац Антун Канижлић (у самом тексту Место предговора аутор песме и изворник нису именовани већ се само каже да је аутор из славонског). Ова песма први пут је објављена у Бечу 1780. године. Одломак који је објављен у Србском родољубцу представља алегорични приказ рецепције нове књиге међу ондашњом српском читалачком публиком. Наводи се да читаоци очекују књиге као што птице реагују на појаву сове током дана.
Проза
 |
| Јован Стерија Поповић (1806—1856), српски књижевник; Стерија је објавио неколико прилога у Србском Родољубцу у којима је присутан сатирични тон, карактеристичан и за његова каснија дела. |
У рубрици која је обухватала прозу објављено је осам прилога. Објављене су три моралне приповетке написане у сентименталистичком маниру. Њихово објављивање представљало је општу карактеристику алманаха на српском језику тога времена али је било присутно и у другим књижевностима. Прва од тих приповедака насловљена је као Никола Зрињи или обсажденије Сигета. Није довршена а написао ју је према немачком оригиналу Василије Чокрљан. У уводној напомени аутор је дао објашњење о томе ко је Никола Зрински и о његовој делатности заснивајући тај део текста на Качићевом Корабљицу Светог писма. Једна посрбљена француска приповетка објављена је под насловом Црни Вељко од Побратића. У њој се приповеда о неправедно оптуженом разбојнику, кога оптужују због различитих злодела иако је он заправо заштитник девојака. У овој приповетки присутан је мотив силовања који се изузетно ретко јавља у српској књижевности с почетка 19. века. У сентименталистичком маниру је писана и приповетка Дивље руже. Она вероватно представља Чокрљанов покушај да на основу преовлађујућих тенденција у књижевности напише оригинално дело.
Значајан део садржаја алманаха био је посвећен историјским темама. За разлику од већине сличних публикација тог времена преовлађују теме из светске а не из српске историје. Од два историјска прилога један је о подвигу Муција Сцеволе (Муциус Сцевола) а други о повлачењу француске војске након пораза у походу на Русију (Повраћај Француза из Русије). Побратић је аутор чланка о Сцеволи а разлог за његово објављивање је пре свега то што се сматрало да је то пример јунаштва и патриотског пожртвовања. Аутор Сцеволин подвиг пореди са подвигом Милоша Обилића из српске народне традиције, а слично поређење је присутно у неколико других текстова различите врсте и књижевне вредности из прве половине 19. века од којих је најзначајнији Горски вијенац Петра II Петровића Његоша. Чланак Повраћај Француза из Русије представља скраћени превод са немачког језика мемоарског списа наполеоновог собара Констана. Превод је као и знатан део других прилога Чокрљаново дело. Два прозна прилога су сатиричног карактера и оба се односе на актуелне језичке полемике. Први прилог је објављен под насловом Љубезни пријане а аутор текста се потписао као Славко Меленчанин. У питању је критички осврт на књигу Забава Јована Стејића где се посебно критички сагледава Стејићев ниподаштавајући став према савременој српској књижевности, односно према разним приповеткама и гаталицама како ту књижевност Стејић означава. Други део текста представља ироничан коментар Стејићевих ставова о језику. Проблему језика који је тада био у жижи интересовања српских културних делатника посвећен је и један мањи дијалог насловљен као Сцена једна за оне који су за славенски језик занешени. Иако аутор прилога није потписан сматра се да је у питању Јован Стерија Поповић. По односу према славенском језику овај дијалог подсећа на одељке о језику у комедијама Лажа и паралажа и Покондирена тиква. Последњи прозни прилог су Окривци досетљивости где су прикупљене различите мисли и изреке о разним темама (љубав, брак, жене, разговору, песничком стварању). Планирано је да се збирка настави у наредним издањима алманаха али до тога није дошло.
Поезија
У делу са поезијом објављено је 18 дужих песама и 12 епиграма. Заступљене су песме различитог жанра, тематике и стила. Јован Стерија Поповић објавио је Поздрав његовом сијатељству Јеврему Обреновићу, оду написану у класицистичком маниру. Такође је штампана песма Глас народољупца најистакнутијег српског класицистичког песника Лукијана Мушицког. Ова песма посебно је интересантна јер је у њој Мушицки изложио нека своја схватања о језику. Сава Мркаљ је у овом алманаху објаио шест својих песама. Објављено је и пропратно писмо упућено Димитрију Давидовићу у коме стоји да су песме раније послате Новинама сербским али да тамо нису објављене. Песме је уреднику Родољубца послао Давидовићев пријатељ и сарадник Димитрије Тирол. У питању су тематски разноврсна песничка дела: две песме су религиозне садржине и представљају препеве химни (Псалм 132, Mолитва Отче наш), затим је ту једна песма о немогућности среће (Где је радост?) и три хумористичке песме (Мом непостојаном знанцу, Мати и кћи и Мом шаљивом зналцу, последња писана по узору на Хорација). Према речима Јована Деретића Мркаљеве песме немају стварну уметничку вредност. Две песме потписане су иницијалима А. Б. (сматра се да је у питању доситејевац Аркадије Белан). Једна је басна у стиху Mагарац и псетанце а друга је дидактичка песма Расужденије сверху разума, сујеверија и неверија писана под утицајем просветитељске поетике. У обема песмама присутан је снажан утицај Доситеја Обрадовића, посебно у другој где се велича наука а критикује сујеверје. Највећи број песама објављених у родољубцу написао је Побратић, тј. Александар Будимировић. Он је овде објавио седам песама и дванаест епиграма. Централно место међу њима заузимају сатиричне песме. Најобимнија је песма Почетак и свршетак буне у књижевству србском у години 1828/29. Песма представља на сатирични начин обрађену тематику језичких полемика у српској књижевности прве половине 19. века. Сатирички се на српске књижевне прилике осврће Побратић и у 12 својих епиграма који су насловљени као Наличје надписа. Аутор у напомени саопштава да му је Надписе саопштио његов пријатељ Зановетало који је постао сатирически поета.
Писма учени Србаља
Збирка Писма учени Србаља објављених у родољубцу садржи шест писама: писмо патријарха Арсенија IV из 1742. , два писма Симе Милутиновића Сарајлије из 1829, два Георгија Магарашевића из 1825. и једно Георгија Трлајића из 1799. године. Писма Симе Милутиновића писана су на Цетињу и у њима он пише и о свом књижевном раду. У првом објављеном писму говори о неколико дела која је написао током боравка у Црној Гори Паспјевке, Трагедија Обилић, Црногорска дика, Собраније народ. песама (наслови су у овом облику наведени у самом писму). У другом наводи своје незадовољство што се његова Сербијанка не продаје на територији Хабзбуршке монархије, јер како наводи у њој се не налази ништа што би требало да дође под удар цензуре. Такође је писао о могућности за штампање збирке народних песама које је прикупио (у питању је касније објављена књига Пјеванија). У другом писму такође користи прилику да се осврне на језичка питања и да алудира на Вука и његов рад. Писма Георгија Магарашевића упућена су вероватно Јеремији Гагићу, руском конзулу у Дубровачкој републици који је био српског порекла. То писмо садржи податке о покретању Летописа Матице српске као и о приликама у ондашњој српској књижевности. Магарашевић такође не пропушта прилику да се осврне на питање ортографије и језика уопште. Писмо Георгија Трлајића је прештампано из Летописа Матице српске за 1827. годину. Оно је упућено његовој куми, жени сегединског протопрезвитера, ани Поповићевој. Највећим делом је написано у стиху и ту је дат један књижевно успешан приказ руске зиме. Овај одломак је у Антологију старије српске поезије унео Младен Лесковац.
У оквиру одељка Писма учени Србаља штампан је и посебан одељак насловљеном као Смесице и ту је дато је пет краћих вести из културе. У питању је оглас Вука Сефановића Караџића о издавању књиге Луке Милованова Опит о сличноречности, потом оглас Јоана Претнера, издавача из Сремских Карловаца о издавању књиге Мисли чедољубивог оца преведене са италијанског, о Паметнику енглеских јунака који је означен као највећа књига на свету, о престанку излажења Свеславије Јефте Поповића и о основању јавне библиотеке у Београду. Вест о оснивању јавне библиотеке издваја се по свом значају:
Бдително око Светлог Господара Српског и други Рачитеља, које свагда благо и добро рода свога гледи и тражи, увиди нужност превелику заведеније Библиотека јавне, и доиста на дан Св. Оносима Апостола у дому родољубивог Г. григорија Возаровића, Пречестнејшим Гдн. Милосавом Поповићем протопресвитером Београдским освјашчана буде; гди њиово сијатељство Господар Јефрем Обренович с Реал Енциклопедиом основ положи. От дана заведенија до сад скупило се већ прилично число књига, и све се бољма умножава.
Питања језика у Србском родољубцу
Питања о српском књижевном језику заокупљала су пажњу књижевника и других делатника у области културе. И у Србском родољубцу се живо расправљало о овим питањима и у то у књижевним саставима различите тематике и форме. Оба сатирична прозна прилога се баве језиком. У првом се иронично коментаришу ставови о језику Јована Стејића док у другом Сцена једна за оне, коли су за словенски језик занешени Јован Стерија Поповић на себи својствен начин излаже практичне последице неспоразума око језика. Наиме, сцена описана у прилогу наводи разговор између оца који настоји да говори искључиво славенским језиком док га остали чланови породице не разумеју. Чим се изнервира и поред свих настојања почиње да говори народним језиком и тек тада може да се споразуме са члановима своје породице.
У песми Глас народољупца песник Лукијан Мушицки изнео је неке своје ставове о питањима језика као и о Вуку Стефановићу Караџићу. У почетку је Мушицки био пријатељски настројен према Вуку али се од почетка колебао када су по среди била најважнија језичка питања. У овој песми он се не залаже за један књижевни језик који би био заснован на народном језику, већ за два књижевна језика, један славенски а други говорни српски. Оба би била присутна у култури и књижевности.
У сатиричним песмама питањима језика бавио се и Аркадије Белан. На почетку песме Почетак и свршетак буне у књижеству србском у години 1828/29. износи њену основну тему и тенденцију:
Ја ћу бојну сад да певам песму,
бојну песму књижевника српски,
књижевника страшни Филолога,
Филолога умни граматика.
Немогуће је са сигурношћу разазнати ко је на мети Беланове критике. Током 1828. и 1829. године вођена је полемика између Јована Миловука, који се својим ставовима приближаво у то време Вуковим гледиштима, и уредника Српског летописа Георгија Магарашевића. Ипак, песма пре својим садржајем реферира на полемику која је вођена 1830. године и то између Василија Церначког и Јована Хаџића. Церначки је критиковао аномимно објављени Хаџићев чланак Разговор између Славеносербљина и Сербина а аутор песме је, иако брани Хаџићев рад, говорио са вуковских позиција па његов рад представља сатиричну критику присталица старог књижевног језика. О књижевним приликама Белан је сатирично писао и у Надписима. У једном писму које је објавио родољубац о језичким питањима изнео је своје мишљење Сима Милутиновић Сарајлија који је био против Вукових идеја. Георгије Магарашевић је у објављеном писму изнео мишљење да ортографија није нарочито велики проблем и да и други словенски народи као ни Немци немају уједначену ортографију али им то није препрека ка културном напретку. По прилозима које доноси Родољубац је стајао између старих и нових тенденција у српској књижевности са тендененцијом ка новим кретањима.
Значај
Према речима Јована Деретића ни у поезији ни у прози Родољубац није дао неки значајнији прилог али је у оба жанра био испред алманаха који су издавани тридесетих година 19. века на српском језику. Сатирични и полемички прилози чине најважнији део овог алманаха. На крају алманаха дат је списак претплатника међу којима су се налазили Јевреме Обреновић који се са целом породицом претплатио на педесет примерака, Сима Милутиновић Сарајлија, Димитрије Тирол, Вук Караџић, Лукијан Мушицки, Јован стејић, словеначки просветитељ Јан Колар, београдска и библиотека и други. Списак претплатника указује да је Србски родољубац наишао на повољан пријем код читалачке публике јер су присутни претплатници са широког географског простора: из Угарске, Хрватске, Србије, Далмације, Трста и чак један претплатник из Македоније (из Велеса). По свом саставу родољубац се разликује од осталих савремених алманаха јер у његовом садржају преовлађује сатира, за разлику од морално-дидактичких сентаменталистичких приповести и класицистичких ода присутних у другим алманасима. сви прилози у овом алманаху штампани су Вуковом азбуком осим песме Почетак и свршетак буне у књижеству србском која је писана старим писмом, али је и то један од сатиричних елемената, у складу са темом песме. Василије Чокрљан, уредник алманаха, био је Вуков присталица, а када је касније поново намеравао да покрене издавање алманаха настојао је да придобије Вука за сарадника. Сатирична поезија објављена у Родољубцу припада оном таласу српске поезије из кога ће се петнаест година касније јавити и песма Пут Бранка Радичевића. Значај алманаха састоји се и у томе што је у њему неке од својих раних радова штампао Јован Стерија Поповић, касније један од најистакнутијих српских комедиографа.
Литература
- Јован Деретић, Алманаси Вуковог доба, Београд 1979.