Срби у средњем веку је књига Симе Ћирковића у коме је дат синтетички преглед развоја српске средњовековне државе и друштва.
Књига је на српском језику први пут издата 1995. године а пре тога је издата на италијанском (Милано, 1992, 1993), француском (1992) и руском језику (Москва, 1996). Иако је и пре овог дела Сима Ћирковић учествовао у изради синтетичких прегледа српске и босанске средњовековне прошлости ова књига на специфичан начин представља заокруживање једног периода његовог научног рада.
Књига Срби у средњем веку је у методолошком смислу значајно унапредила студије о српском средњем веку јер је значајна пажња поклоњенена питањима друштвене и културне историје чиме је дат нов подстицај српској медиевистици. Сличне тематике је и Ћирковићева збирка студија Работници, војници, духовници. Друштва средњовековног Балкана издата 1997. године.
Садржај
Средњовековна српска историја изнета је на 271 страници текста. Текст је подељен на четрнаест поглавља која су готово идентичног обима (Срби на Балкану, Прекретница христијанизације, Судари и прилагођавања, Самостална држава и аутокефална црква, Богаћење и јачање, Освајања и ширења, Стара српска библиотека, Блага трајна и блага пролазна, Царством против Царства, Враћање коренима, Недовршено друштво, Култура у знаку континуитета, Мајстори, дела, стилови, Крај и епилог). Књига такође садржи и 235 илустрација на којима је приказана разноврсна и богата српска средњовековна баштина. На крају књиге налази се тематски распоређена одабрана библиографија за српску средњовековну историју.
Методологија и концепција
материја је распоређена тематски без хронолошких ознака. Политичкој историји посвећен је мањи део пажње у тексту. Она даје само оквир за излагање привредне, друштвене, културне, историје уметности и књижевности.
За кључну прекретницу српске средњовековне историје Ћирковић је сматрао христијанизацију. Примање хришћанства означило је укључивање Срба у европске цивилизацијске оквире и самим тим почетак српског културног развитка. Важна одлика средњовековне цивилизације—јединствено деловање Цркве и државе приказано је у одељку Самостална држава и аутокефална црква док је привредни успон и војна снага државе Немањића обрађена у поглављу Богаћење и јачање.
Период експанзије државе за време краља и цара Стефана Душана првенствено је обрађен са становишта културног и правног уобличавања српског друштва. Ратним успесима и освајањима претпостављени су изградња задужбина, издавање повеља и доношење Душановог законика. Иако значајни историјски догађаји и прекретнице у политичкој историји Маричка и Ангорска битка нису били пресудни догађаји у друштвеној историји. Напредак друштвеног живота и његова динамичност осећали су се и након распада Српског царства у оквору мањих државних творевина. Социјалну структуру српског средњовековног друштва аутор је изложио у поглављу Недовршено друштво. У овом одељку је темељно приказана разноврсност друштвава српске средњовековне државе. Друштвена раслојеност у средњовековној Србији није била само хоризонтална (у зависности од порекла и богаства) већ и вертикална односно зависила је и од особености појединих делова државе, правном наслеђу појединих области и слично. Наглашава се чврста повезаност најистакнутијих друштвених слојева, духовника и племства, док се са друге стране истиче разноврсност и раслојеност највећег делапопулације.
Како су турска освајања урушавала српске средњовековне државе култура је постајала најважнији фактор интеграције средњовековног српског друштва. Наглашен је континуитет у области културе како у областима којима су управљали обласни господари тако и у Српској деспотовини. Иако су турска освајања раздвојила Србију и Византију у овом периоду јачају њихове културне везе па су историју српске цркве овога времена обележили снажни утицаји покрета исихаста и синаита као и богата књижевна продукција у областима теолошке, апокрифне али и медицинске и историјске литературе. Поглавље Мајстори, дела, стилови бави се историјом уметности, градитељским достигнућима, школама, градитељима, остварењима у ликовним уметностима.
Дело Срби у средњем веку има особит значај јер је испуњена бројним личним гледиштима аутора формираним током вишедеценијског изучавања српске средњовековне историје.
Литература
- С. Ћирковић, Срби у средњем веку (Р. Михаљчић, стр 15—16), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.