Споразум у Тати

Споразум у Тати склопљен је у мају 1426. између угарског краља Жигмунда Луксембуршког и деспота Србије Стефана Лазаревића. Споразумом је угарски краљ, као формални сизерен српског деспота, прихватио да Стефана Лазаревића наследи његов сестрић Ђурађ Бранковић. Најзначајнија непосредна последица овог уговора била је враћање Београда, који је раније деспот Стефан примио од краља Жигмунда као угарски вазал, услед чега је деспот Ђурађ морао да изгради нову утврђену престоницу, Смедерево.

Деспотовина између Угара и Османлија

Жигмунд Луксембуршки 1433. када је постао цар Светог римског царства. Антонио ди Пукио — Писанело
Жигмунд Луксембуршки 1433. када је постао цар Светог римског царства. Антонио ди Пукио — Писанело

У време грађанског рата (1402—1413) између наследника османског султана Бајазита I, балканске државе су добиле преко потребну паузу у дотадашњем турском притиску. Стефан Лазаревић (1389—1427), који је од 1402. носио високу византијску титулу деспота, искористио је овај предах да изврши унутрашње јачање Српске деспотовине и да се приближи најмоћнијој хришћанској сили у југоисточној Европи, Угарској. Крајем 1403. или почетком 1404, деспот Стефан постао је вазал угарског краља Жигмунда Луксембуршког (1387—1437) који му је заузврат доделио Београд и Мачву, а касније и Сребреницу, важно рударско место у Босни, као и бројне поседе у самој Угарској. Деспотовина и њен владар, први на листи витеза Змајевог реда који је угарски краљ основао 1408, имали су кључну улогу у одбрани јужне границе Угарске од турских напада[1].

Током владавине деспота Стефана Лазаревића Београд се, по први пут у својој историји, развио у престоницу српске државе. Односи са султаном Мехмедом I (1413—1421) били су складни и мирни пошто је овај султан дошао на престо захваљујући подршци својих балканских вазала и савезника. Ипак, обновљени су и вазални односи Српске деспотовине према султану чиме се деспот нашао у јединственој и веома тешкој позицији двоструког вазала. Са доласком на Османов престо Мурата II (1421—1451) положај Србије између две, углавном завађене силе — Угарске и Османског царства — постајао је све тежи. Поред тога, деспотов краткотрајни брак са Јеленом, ћерком Франческа II Гатилузија, владара острва Лезбос, био је неплодан и питање наслеђа српског престола било је све актуелније. После измирења из 1412. Стефанов најближи сарадник био је његов сестрић и вршњак Ђурађ, син Вука Бранковића и Маре Лазаревић, ћерке кнеза Лазара и кнегиње Милице Хребељановић. У складу са старом немањићком традицијом Стефан Лазаревић је највероватније 1425. сазвао државни сабор у Сребрници (код Страгара) где је пред представницима највишег племства и свештенства прогласио и рукоположио свог сестрића Ђурђа за престолонаследника. Након тога, Ђурађ се вратио у Зету где је као ујаков намесник бранио приморје од млетачких напада, док је деспоту Стефану преостало да за будућу смену на престолу обезбеди пристанак страних сила[2].

Споразум

Деспот Стефан Лазаревић, фреска из манастира Манасија. Стефан Лазаревић је владао је Србијом у тешким временима након Косовске битке. Такође је био и талентовани књижевник. Најзначајније његово дело је Слово љубве.
Деспот Стефан Лазаревић, фреска из манастира Манасија. Стефан Лазаревић је владао је Србијом у тешким временима након Косовске битке. Такође је био и талентовани књижевник. Најзначајније његово дело је Слово љубве.

За султанов пристанак није ни било времена будући да су Турци провалили у Србију већ у току 1425. године. Наиме, султан Мурат је са правом сумњао у држање деспота Стефана који је као османски вазал сваке године посећивао свог другог сизерена, краља Жигмунда. У новембру 1423. други султанов вазал, византијски цар Јован VIII Палеолог, кренуо је на пут на Запад тражећи помоћ у борби против Османлија. У лето 1424. цар је посетио двор угарског краља Жигмунда где се плановима о потенцијалном савезу прикључио и деспот Стефан који је већ био присутан као краљев гост и вазал. Међутим, султан је 1424. понудио обнову мира који је краљ Угарске прихватио. Заузврат, Турци су, као што је већ споменуто, упали у Србију 1425. у време када је деспот још увек био у Угарској. Ипак, на време је издао наређење да се утврђени градови припреме за рат, а и угарска војна помоћ није изостала[3].

Управо због сукоба са далеко надмоћнијим Османским царством деспоту Стефану је била неопходна Жигмундова помоћ и подршка за његове династичке планове. Деспот је у пролеће 1426. посетио угарског краља у Тати (данас у северозападној Мађарској), бањи која је угарским краљевима служила као летња резиденција. Стефан Лазаревић, кога по речима биографа Константина Филозофа, хваташе све више ножна болест од које давно страдаше, предложио је свом сениору споразум који је требало да ступи на снагу у случају његове смрти. Иако текст споразума није сачуван, већ нам је познат из каснијих дорађених преписа, његова основа била је следећа[4][5]:

  1. Краљ Жигмунд одобрава планирану смену на српском престолу под условом да се претходно успостављени вазалски односи обнове. У пракси то је значило да је Ђурађ Бранковић требало да прими управу над Краљевином Рашком од Жигмунда, да редовно посећује угарски двор, учествује на угарским државним саборима и да у крајевима који су суседни Рашкој пружа Жигмунду војну помоћ.
  2. Ђурађ Бранковић постаје један од барона Краљевине Угарске и наслеђује поседе у самој Угарској које је на уживање добио још његов ујак Стефан.
  3. Ђурађ је такође био дужан да по ступању на престо врати угарском краљу поседе које је деспот Стефан добио на коришћење, а који су некада били под влашћу Жигмундовог таста и претходника Лајоша I Великог (1342—1382) — Београд, Голубац, Мачванску бановину и крајеве западно од Дрине (укључујући и Сребреницу).
  4. У случају да Ђурађ умре без мушког потомства његова држава је требало да припадне угарском краљу1.

Најранији сачувани препис Споразума у Тати, који потиче из друге половине 16. века, сачуван је у облику краљевског писма које је вероватно представљало само нацрт за будућу повељу. Писмо је сачувано са два печата краља Жигмунда што сведочи о важности уговора за угарског владара, мада није извесно да је најављена повеља икада издата[6]. Како су догађаји показали, ни сам споразум није био до краја примењен.

Примена споразума

Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи 1429. године
Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи 1429. године

Деспот Стефан Лазаревић је изненада преминуо 19. јула 1427. у селу Глава код Крагујевца у време када се његов наследник Ђурађ Бранковић налазио у Зети. Вести о деспотовој смрти брзо су се рашириле и изазвале нови сплет догађаја. Мурат II је још крајем 1426. опсео Ново Брдо, највећи рударски центар средњовековне Србије, а после његовог повлачења почетком наредне године турски одреди су и даље харали по Србији. Због тога је и сахрана деспота Стефана у његовој задужбини Ресави обављена на брзину и у страху од надирућих Турака. Краљ Жигмунд, који је зиму 1426/7. провео у Влашкој планирајући упад на турску територију преко доњег Дунава, на вест о деспотовој смрти кренуо је ка Београду како би обезбедио предају града и поштовање споразума. Нови владар Србије, Ђурађ Бранковић, најпосле је стигао у Београд најкасније у септембру 1427. где је прионуо на готово двомесечне преговоре са угарским краљем[7][8].

Током септембра и октобра 1427. Жигмунд је захтевао предају Београда, који је деспот Стефан прилично унапредио и прогласио за своју престоницу. Предаја града била је тешка, али неопходна државничка одлука у тренутку када је војска угарског краља била у непосредној близини, док су султанови ратници пустошили по Србији. Међутим, Жигмунд је желео да се покаже као заштитник свог новог вазала, тако да је средином новембра угарски великаш Никола Бочкај потукао Турке код Раванице и ослободио бројно робље које су водили[9]. Деспот је у Београду сазвао државни сабор који је, упркос противљењу становника града, донео одлуку да се град препусти угарском краљу. Нешто пре 7. новембра 1427. Београд је церемонијално предат Жигмунду Луксембуршком. Окруњени Жигмунд је, седећи на престолу, примио Ђурђа Бранковића који му се заклео на вазалску верност, и доделио му звање принцепса, војводе и деспота целе Рашке краљевине и Албаније2. Док је српско становништво морало да се исели из Београда, Жигмунд је безуспешно покренуо колонизацију деспотове престонице занатлијама из унутрашњости Угарске. Београд је уклопљен у угарску одбрану на јужној граници, а деспот Ђурађ је, иако је добио додатне поседе у Угарској (између осталих и Купиново, Сланкамен, Бечеј, Дебрецин и палату у Будиму)[10][11] ипак задржао Мачву.

Голубачка тврђава
Голубачка тврђава

Предаја Голупца, којој се Жигмунд исто тако надао, била је осујећена вољом локалног заповедника, извесног војводе Јеремије. Јеремија је доказивао како му је својевремено деспот Стефан узео 12.000 дуката како би му препустио на старање утврђени Голубац. Сада је војвода тражио да му угарски краљ исплати поменуту суму, али је Жигмунд оспорио веродостојност печата потврде коју је Јеремија приложио као доказ. Деспот Ђурађ је похрлио у Голубац, али је Јеремија на градској капији оружјем навалио на новог деспота. Штавише, војвода је био у дослуху са султаном Муратом II, коме је тајно понудио град. Султанови ратници су у зиму 1427. преузели Голубац чиме су Турци стекли важно упориште на Дунаву. Жигмунд није кривио деспота Ђурђа за Јеремијину непослушност, али је свим силама са војском од око 30.000 људи и тешком артиљеријом напао Голубац крајем априла 1428. године. Тек је долазак султана Мурата II лично одбио Угре и натерао Жигмунда у безглаво повлачење преко Дунава[12][13].

Поред Мачве, Жигмунд није инсистирао ни на враћању крајева у околини Сребренице у Босни. Крајеви које је српски деспот држао у Босни и даље су остали под његовом влашћу[14].

Споразум у Тати је успешно примењен у оквиру српско-угарских односа. Краљ Жигмунд је примио Београд, који је сматран за кључно важну тврђаву на угарској јужној граници, извршио је церемонијалну иницијацију Ђурђа Бранковића за новог деспота и владара Србије и свом новом вазалу је препустио околину Београда, Мачву и крајеве у босанском Подрињу. Голубачка тврђава је, захваљујући војводи Јеремији, пала у турске руке, али је важно истаћи да за овакав расплет Жигмунд није кривио српског деспота Ђурђа нити је предузео било какве мере против деспота.

Међутим, иако су добри односи са угарским краљем били битни, добри односи са османским султаном Муратом II били су од виталне важности за деспота Ђурђа и његову деспотовину. Судећи по византијском историчару Дуки, султан је одбијао да призна Ђурђа за наследника Стефана Лазаревића. Пошто је Стефан умро без мушког потомства, његову земљу требало је да наследи султан као његов сизерен. Због тога је Србија 1427. подвргнута разорним турским упадима, све док султан, одобровољен предајом Голупца, није пристао на преговоре. Ђурађ Бранковић је морао да прихвати још теже услове вазалства који су подразумевали да султану плаћа годишњи данак од 50.000 дуката и да, на сваки захтев султана, шаље војску од 3.000 коњаника које је требало да предводи један од деспотових синова. Другим речима, деспот Ђурађ је плаћао 10.000 дуката више од свог претходника за територију која је била објективно мања од деспотовине Стефана Лазаревића. Мир је најпосле склопљен у мају 1428. када је султанова главна брига било одбијање угарске опсаде Голупца. Иако је само склапање мира било успех деспотове дипломатије, султана је ваљало консултовати око сваке државничке одлуке и сизеренов пристанак обилно платити[15]. За разлику од времена деспота Стефана, када је владала својеврсна равнотежа између Угарске и Османлија, владавину деспота Ђурђа Бранковића обележиће стално узмицање пред Османским царством.

Напомене

Библиографија

Литература

  • А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Нови Сад-Београд 2001.
  • Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, Београд 2001 (Друго издање).
  • М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1999 (Друго издање).

Референце

1. Веселиновић, Династије, стр. 78-79
2. Калић, стр. 114
3. Калић, стр. 112—113
4. Калић, стр. 115
5. Спремић, стр. 79
6. Спремић, стр. 80, нап. 99
7. Калић, стр. 140
8. Спремић, стр. 100-101
9. Спремић, стр. 104
10. Спремић, стр. 106-107
11. Спремић, стр. 106, нап. 21.
12. Калић, стр. 141-142
13. Спремић, стр. 110-120
14. Спремић, стр. 110
15. Спремић, стр. 112-113
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported