Соломон (погинуо 544. године) био је источноримски (византијски) војсковођа и великодостојник током владавине цара Јустинијана I.
Порекло и почетак каријере
Био је пореклом са источне границе Византијског царства, родом из утврђене вароши Идрифтон недалеко од Даре, главне византијске тврђаве на граници према Персији. У раном детињству је доживео повреду услед које је остао евнух. Почетком 6. века постао је секретар (notarius) Фелицисима, византијског заповедника Месопотамије. Са почетком Јустинијанове владавине већ 527. године се придружио Велизаровом штабу у време када је овај добио положај заповедника Месопотамије. Црквени историчар Захарија је Соломона описао као једног од Велизарових гардиста (доместика). Када је 533. Јустинијан упутио војну експедицију против Вандалске краљевине у Африци, Соломон је био један од девет заповедника федерата тј. варварских јединица које су служиле у регуларној римској војсци. Учествовао је у успешном и брзом походу против Вандала и Велизар га је потом послао у Цариград да јави цару добре вести. У пролеће 534. Велизар је заробио вандалског краља Гелимера и у Цариграду су почеле спекулације о политичким аспирацијама победоносног војсковође. Јустинијан је тада у Африку упутио Соломона који је Велизару поставио питање да ли жели да остане у Африци или да са угледним вандалским заробљеницима отпутује за Константинопољ. Велизар се определио за одлазак, док је Соломон остао у Африци. Велизаров одлазак се поклопио са устанком локалних берберских племена. Соломон је стога понео титулу врховног војног заповедника Африке (magister militum per Africam) и преторијанског префекта новостворене Афричке префектуре.[1]
Борбе са Берберима
У току зиме 534/5. године Соломон је примио нова појачања која су дошла под командом Теодора и Илдигера, док му је Велизар оставио своју чувену личну гарду. Соломон је позвао берберске вође да се окану побуне и присете своје заклетве које су положили цару. У пролеће 535, пошто су се преговори показали безуспешним, Соломон је повео своју војску у Бизанцену где су га код места Мамеда очекивала четворица маварских вођа. Војсковођа је у једном тренутку сјахао са коња и заједно са својим људима напао Мавре борећи се пешке, пошто су се коњи поплашили камила које су Бербери користили. После победе у бици, Византинци су се вратили у Картагину, али је предах кратко трајао пошто су стигле вести о новом продору Бербера у Бизанцену. Соломон је затим покренуо све расположиве одреде до планине Бургаон, где су се Маври окупили. Византијска војска се утаборила у подножју планине очекујући битку на отвореном пољу, док су Бербери покушавали да одложе борбу. После неколико дана Соломон је послао војсковођу Теодора са хиљаду пешака да се током ноћи прикраду Маврима са леђа. У зору отпочео је напад византијске војске из два правца, а берберски ратници су се разбежали трпећи тешке губитке. Јустинијанови војници су се још једанпут победоносно вратили у Картагину натоварени ратним планом, док су непокорни Маври побегли у Нумидију где им је заштиту пружио локални краљ Јауд. Међу Маврима у Бизанцени појавило се наводно пророчанство по коме ће пропаст њиховом народу донети безбради човек што је Соломон као евнух управо и био.
После умирења Бизанцене, уследио је Соломонов поход на Нумидију коју је, током одсуства главнине римске војске, пустошио Јауд. Владар Нумиђана се пред долазак Соломонових војника повукао у планину звану Аурасиј. Соломон је заједно са својим берберским савезницима покушао да наметне борбу Јауду, али се овај уздржавао од силаска у равницу. На крају је евнух повео своје војнике у побрђа где су Византинци постепено напредовали покушавајући да наметну одлучујућу битку. Међутим, марш је трајао седам дана по неколико километара дневно, све до античке тврђаве Клипеје где су војници чекали три дана да се непријатељ појави. Ипак, непоуздано држање берберских најамника и недостатак залиха хране утицали су да Соломон нареди повратак у низијске крајеве где су његови војници подигли утврђени логор. У немогућности да у једном походу потпуно порази Јауда, Соломон је оставио део војске у Нумидији, а са остатком се вратио у Картагину где је презимио планирајући нове војне подухвате за пролеће 536. године.[2]
Војна побуна и повлачење
 |
| Јустинијан I, детаљ мозаика „Цар Јустинијан и његова свита“ у цркви Сан Витале у Равени (547). |
Као намесник Африке, Соломон је био обавезан да спроводи строгу фискалну политику. По свему судећи, Јустинијан је сматрао да ће Африка моћи да издржава византијску администрацију и војску и, уз све то, доприноси царској ризници. Соломон је стога покушао да изврши реквирирање земље која је припадала вандалским ратницима, односно њиховим удовицама. Међутим, од доласка византијске војске 534. неколицина варварских војника, међу којима је било Херула и Хуна, поженили су се вандалским женама и сада су одбијали да земљу коју су добили у мираз препусте царској благајни. Међу војницима је тако у пролеће 536. избила побуна, а Соломонови официри и гардисти су почели да кују заверу против свог команданта. На Ускрс 536. током празничне службе покушан је атентат на Соломона, који је ипак преживео напад. Након тога, побуњени војници су побегли из Картагине и кренули да пљачкају по сеоским крајевима. Соломон је покушао да придобије војнике који су остали у Картагини, али су се пет дана касније војници окупили на градском хиподрому и извикивали погрде на рачун Соломона и његових најближих сарадника. Соломон је јаросној солдатески упутио свог официра Теодора, не би ли их умирио, али су војници извикали Теодора за свог врховног заповедника и почели су да пљачкају и убијају по самој Картагини. Соломон је неопажено побегао и склонио се у једну цркву у Палатију, да би током ноћи отишао код Теодора који га је снабдео храном и пратиоцима, међу којима је био и будући историчар Прокопије из Цезареје. Соломон, Прокопије и неколико гардиста су затим бродом отишли у Мисуу. Одатле је Соломон послао инструкције заповедницима које је оставио у Нумидији да спрече војне побуне, док је Теодору наложио да управља Картагином најбоље што зна. Из Мисуе Соломон је отпутовао у Сиракузу на Сицилији, где се у то време налазио Велизар који је управо започео поход против Острогота у Италији. Велизар је затим дошао у Африку и умирио побуњенике остављајући као главнокомандујуће Илдигера и Теодора, док је убрзо стигао Јустинијанов рођак Герман, који је добио све титуле и овлашћења која су раније припадала Соломону. Сам Соломон, који је пратио Велизара на путу у Африку, је повучен у Константинопољ.[3]
Повратак у Африку
Током Германове управе, византијска војска је успела да се избори са коловођом побуне, Стоцом. Након тога, иако је Стоца још увек био активан, Соломон је 539. враћен у Африку, где је поново добио положај преторијанског префекта и врховног војног заповедника. Сада је Соломон предузео мере које су требале да дугорочно обезбеде Африци мир и сигурност. Прво је непоуздане војне одреде послао у Цариград и у Италију где их је преузео лично Велизар. У Африку су доведени нови војни одреди. Соломон је такође прогнао све Вандале из Африке, без обзира на пол. Предузете су мере да сваки град буде обезбеђен новим бедемима. Поред Прокопијевог похвалног списа О грађевинама, о јавним радовима које је Соломон предузео сведоче и натписи захваљујући којима знамо да је преторијански префект подигао 24 утврђења.[4] Према Прокопију, Африка је најзад постала важан извор прихода и по свим мерилима била је просперитетна.[5]
Пошто је уредио прилике у Африци, Соломон је поново кренуо у планине Аурасија против свог старог противника, Јауда. Прво су Маври напали, потисли и на крају опсели византијску претходницу, али их је Соломон растерао. Затим су Византинци кренули у гоњење и код места званог Бабосида, на обронцима планине, потпуно су потукли Бербере. Јауд се повукао у планинску тврђаву Зербулу, а његови људи су се разбежали по Нумидији и крајевима јужно од Аурасија. Соломон је привремено одустао од опсаде, сишао по планине и уништио усеве спремне за жетву у околини Тамугаде. У међувремену, Јауд је побегао из Зербуле и склонио се на неприступачни планински део који се звао Тумар. Пошто је после три дана маварска посада током ноћи побегла из тврђаве, ромејска војска је преузела Зербулу, а Соломон је кренуо на Тумар. Ту су Византинци подигли логор, али се безводност терена показала као највећи непријатељ. Соломон је лично чувао резерве воде и сваком од својих људи је делио дневно следовање. Због тешких услова византијски заповедник је одлучио да опсаду разреши општим јуришем, али се није могао одлучити где да га усмери. На крају је јуриш спонтано повео обичан подофицир Гезон, Маври су се поново повукли, а византијска војска је опљачкала непријатељски логор. Планина Ауресиј је коначно покорена, а изградња низа мањих утврђења требала је да спречи локална племена да планину поново користи као уточиште. Убрзо затим, заузета је и кула позната под називом Геминијанова стена, где је Јауд склонио своје жене и ризницу. Од Јаудовог блага Соломон је утврђивао римске градове, а такође је у самој Картагини подигао манастир обезбеђен зидинама.[6]
Нови немири и смрт
Јаудов пораз био је увод у краткотрајан период мира. Прокопије је Соломонову управу описао као умерену и мудру сматрајући да су се римски поданици у Африци могли убројати у најсрећнији део човечанства.
Већ 543. поново су почели немири у Бизанцени. Соломон је окривио за немире локалног поглавара Гваризилу кога је осудио на смрт. Гварзилин брат, Антал, који је десет година лојално служио Ромеје, лишен је залиха којима га је цар наградио. Антал се одметнуо, а развој догађаја му је дао и ширу подршку. Соломонов синовац Сергије, војни заповедник Триполитане, својим поступцима је испровоцирао побуну домородачког становништва. Побуњеници из Бизанцене и Триполитане су се удружили, док је Соломон 544. покренуо главнину војске водећи са собом своје синовце Сергија, Кира и имењака Соломона. Византијска војска се утаборила у близини Тевесте, недалеко од побуњеника. Соломон је понудио мировни споразум Леватима, племену из Триполитане које је Сергијево владање покренуло на побуну. Старешина Левата је одбио преговоре и Соломон је припремио војску за битку. Сутрадан, у првој борби са делом берберске војске Соломон је однео победу и заробио велику количину плена. Плен је деловао примамљиво војницима, док га је Соломон ставио под кључ обећавши да ће га разделити по окончању борби. Када су се маварски поглавари окупили код Цилијума, показало се да је византијска војска малобројнија. И поред тога, један део озлојеђених војника одбио је да се бори, док су други ушли у одлучну битку преко воље. Византијска војска није одолевала дуго нападима бројнијих Бербера, док се Соломон храбро борио са својом пратњом. На крају су и војсковођа и његови људи кренули у бекство, али се Соломонов коњ спотакао и пао. Телохранитељи су подигли Соломона поново у седло, али је њихов господар био толико болан да није могао ни да држи дизгине. Ту су већ берберски ратници сустигли Соломона и убили га заједно са неколицином његових гардиста.[7]
Соломонов пораз означио је, према речима песника Корипа, крај напретка Африке. Соломона је на месту намесника наследио синовац Сергије, али су сукоби са Маврима трајали све док их најпосле није поразио Корипов мецена, Јован Троглита 548. године. Јован Троглита, који је некада учествовао у Велизаровим и Соломоновим походима је после победе из 548. у Цариград свечано послао Соломонове ратне стегове које је преотео од Мавара. У каснијој византијској традицији хроничар Кедрен је Соломона неправично обележио као онога који је изгубио све оно што је Велизар постигао у Африци.[8] Свакако је ближи истини био Прокопије, Соломонов савременик и пријатељ, који га је описао као храброг, способног и енергичног војсковођу непопуларног међу војницима.
Литература
- С. Мичел, Историја позног Римског царства, 284-641, Београд 2010, passim.
- The Oxford Dictionary of Byzantium, III, ed. A.P. Kazdhan, New York-Oxford 1991, стр. 1926-1927.
- The Prosopography of the Later Roman Empire III: A.D. 527-641, vol. B, ed. J.R. Martindale, Cambridge 1992, стр. 1167–1177.