Солила (средњовековна Србија)

Солила (на латинском salinae) je назив за солане у средњовековоној Србији у којима се производила морска со, као и за места на земљишту где је стоци давана со.

Солила су била смештена дуж јадранске обале која је од 12. до 15. века делимично била део српске средњовековне државе. Солиле су се могле наћи на острву Мљету поред бенедиктинског манастира, затим на Стонском полуострву, Шипану и у Затону, као и на југу Бококоторског залива. Најпознатија солила Боке Которске налазила су се у Грбаљском пољу јужно од превлаке, где постоји и даље топоним Солило. Та солила припадала су Которској општини а Дубровачка република настојала је да их уништи 1379. године. Извештај млетачког посланика Франческа Квирина из 1425. указује да се на простору Грбаљског поља југоисточно од Превлаке налазило 125 солана. Власништво над њима било је подељено између Балшића, Которске општине, Црнојевића, митрополита, села Луштице, Рајка Монете и још тројице властелина. Балша III је једно од ових солила поклонио манастиру Морачнику, са обавезом да десети део соли дају Богородичином манастиру у Крајини. У 14. веку српској држави припадала су солила у Валони као и нека солила на обали Егејског мора. Цар Стефан Душан даровао је манастиру Ликусади у Тесалији 300 мерица соли из солане у Ликостомију. Из ових солана Душанов полубрат Симеон-Синиша уступио је 100 каблова соли манастиру у Завлантији.

Уговором у Вучитрну 1426. солане Балшића припале су деспоту Стефану Лазаревићу а которске Млетачкој републици. Иако се број солана мењао, Которани су имали власништво на њима чак и када нису имали политичку власт над овом територијом. Црнојевићи су такође могли да задрже своје солане које су се налазиле на територији Которске општине. Поједини становници села Богдашића имали су тридесетих година 15. века солила која су добила од митрополита. Солане у Боки Которској имале су и истакнуте породице из Паштровића. Изгибули су их након гушења Грбаљске буне 1452. године када су Млечани на захтев Которске општине уништили све приватне солане. Млетачки сенат извештавао је 1453. которске власти о томе да су све солане порушене осим оних које су припадале Стафану Црнојевићу, са којим је требало да се постигне споразум око њиховог рушења за шта би му била исплаћивана надокнада. Которани су били тешко погођени губитком солана па су 1458. и 1463. тражили да се оне обнове. Ових захтевима млетачке власти нису изашли у сусрет, па су солане обновљене тек након 1482. године када је запис о њима унет у регисар међународних уговора Млетачке републике. До краја своје владавине Црнојевићи су задржали обновљене солане у дну Грбаљског поља где је експлоатација соли настављена уз све протесте которских власти.

Литература

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported