Сокалник је средњовековној Србији био припадник једне категорије зависног становништва на властелинствима. У историографији постоје бројне недоумице око порекла ове категорије, њених обавеза и других специфичности.
Историографија и извори
Старија историографија настојала је да овај термин протумачи етимолошки повезујући ову реч са речима сокал, сокалница које су означавале огњиште (односно кухињу у пренесеном значењу). Иако је несумњива веза између речи сокалник и ових речи одбачено је мишљење да се само на основу етимолошке повезаности може разјаснити и функција сокалника. Михаило Динић је први одустао од оваквог приступа и покушао да истражи категорију сокалника на основу изворног материјала који је доста скроман и обухвата повеље манастирским властелинствима од средине 13. до средине 14. века.
Сокалници као друштвена група
Сматра се да су сокалници били малобројна друштвена категорија. У повељама је детаљно одређен начин ступања у ову категорију. Да би се регулисала њихова бројност чак је одређено питање привременог статуса појединих чланова ове друштвене групе. У Бистричкој повељи одређено је да се људи који су пришли цркви убрајају међу сокалнике када узму парцеле (честице) земље. Скопска повеља одређује да синови свештеника који нису припремљени за очев позив постају сокалници. Бањска повеља такође одређује статус свештеничких синова који нису школовани за тај позив: они би постајали сокалници ако им је деда био сокалник или свештеник. Дечанска повеља одређује да само један син мајстора може да постане мајстор док би остали постајали сокалници. На властелинству манастира Дечани број сокалника је могао бити повећан тако што би се известан број породица меропха превео у овај статус. Предвиђено је да њихов статус буде привремен ако се број сокалника повећа на неки други начин. Не постоје изворне вести које говоре да ли је статус сокалника био наследан или не. Изгледа да је одређивање сокланика било у надлежности феудалних господара. На дечанском властелинству поједине породице меропха које су биле оптерећене сокалничким обавезама враћене су у своју првобитну категорију. Спомињање сокалничића у одредби Бањске повеље указује да су синови сокалника могли да наследе очеву дужност у случају ако би се показали достојни за њено обављење. Подаци ове повеље такође указују да су се синови сокалника могли школовати за свештенике.
Обавезе сокалника
Без обзира како су постали сокалници, они су добијали земљу од властелина на уживање. Сокалничка работа обухватала је пре свега вршење пољских радова. Сокланици су имали обавезу да обраде површину земље за отприлике једну трећину мању од оне коју су обрађивали меропси. Морали су да обављају и сезонске послове. Такође су учествовали у оним делатностима које су биле непредвиђене, али неодложне (пожар у манастиру или друге непредвидиве штете). Једнаке обавезе као меропси имали су када је у питању било плаћање оброка или орање бедбом. Поред обавеза које су подразумевале пољопривредне радове сокалници су имали и посебне обавезе које су захтевале коришћење (а вероватно и поседовање) коња. Они су вршили преношење робе коњима за потребе манастира, пратњу црквених лица а могли су бити послати да сами обаве поједине црквене послове. Сличне обавезе у вези са транспортом имали су и власи. Такође су били дужни да учествују у грађевинским радовима на манастирском властелинству, вероватно у оним пословима који су подразумевали рад са коњима.
Несигуран је последњи помен сокалника у српским средњовековним изворима. У 107. члану Душановог законика који се налази само у Призренском рукопису одређује се казна за онога ко убије судијиног сокалника или пристава. У Струшком рукопису читање овог чланак је несигурно док у другим рукописима, без обзира на њихов хронолошки или генеалошки однос, према Призренском рукопису уместо сокалника стоји посланика, а уместо убије стоји одбије. Податак који стоји у призренском рукопису се због тога у историографији прима са великом скепсом.
Литература
- Соколник (Ђ. Бубало, 680—682), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- М. Динић, Сокалници, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 3—4 (1962) 149—157.