Соће означава у српској средњовековнј држави 14. века најважнију дажбину која је убирана у корист владара. Први пут се спомиње у време краља Милутина а постојала је и у 15. веку мада су тада од већег значаја биле дажбине унча или дукат.
Соће се спомиње као доходак царски што подразумева да је припадао владару. Разрезивало се на људе или на сваку кућу. У 42. члану Душановог законика дефинисан је начин убирања соћа за властеотске баштине. Ту се наводи да су ови поседи слободни од работа и данака осим да плаћају соће и да служе војску онако како је то прописима одређено. Обавезу давања соћа није имала лично властела већ њено зависно становништво, пре свега меропси. Шездесет осми члан Душановог законика предвиђа да су меропски морали да раде два дана недељно на принијаревом имању и да му дају перперу цареву. Члан 198. дефинише да се соће може исплаћивати или у натури или у новцу: властелин је био дужан да даје кабао жита, од тога половину чисту а половину неочишћену или перпер у динарима. Жито је требало да се преда до Митровдана и до Божића а у случају непоштовања ових рокова властелин би био заточен на владаревом двору све док не би исплатио двоструку вредност дажбине.
Ова дажбина теретила је само сеоско становништво па се није односила на влахе, становнике градских, рударских или трговачких насеља. соће је разрезивано на сваку кућу а исплаћивао га је старешена кућа. Милош Благојевић напомиње да се соће не може сматрати главарином, нити порезом на зграду за становање, већ да је оно оптерећивало земљорадничку породицу као друштвену јединицу.
И након распада Српског царства наплаћивање ове обавезе задржали су господари појединих области. Соће је било присутно и у српским и у грчким земљама Српског царства. Иако је приход од соћа припадао владару он је могао да га се одрекне, најчешће у корист неке цркве или манастира. Tако је краљ Милутин ослободио поседе манастира Светог Стефана у Бањској плаћања соћа али је зависно становништво и даље плаћало ову обавезу, само сада манастиру. Цар Стефан Душан је ослободио обавезе плаћања соћа села која су припала властелинству манастира Хиландар а такође и село Косориће које је припало келији Светог Саве. Становници села Добро и Река су према одредбама Треће дечанске хрисовуље коју је издао цар Стефан Душан били дужни да плаћају износ соћа манастиру Дечани. И након смрти цара Душана а затим распада Српског царства поједини обласни господари су уступали соће манастирима и црквама. Кнез Лазар је препустио соће манастирских поседа манастиру Раваница, док је Стефан Лазаревић сличну привилегију дао манастиру Милешева. Поседи светогорских манастира на територији српске средњовековне државе су по правилу ослобађани плаћања ове дажбине. Владар је и поред тога увек имао право да задржи соће за себе. Тако деспот Ђурађ Бранковић ослободио је села манастира Светог Пантелејмона која су у то време (1428) још увек била под његовом влашћу од зимских унчи и соћа али је напоменуо да како су многа села која су припадала том манастиру заузели Турци она бити враћена манастиру ако их ослободи али да задржава право да слободно одлучи о томе да ли че манастирксо властелинство ослободит обавезе плаћања соћа.
Соће су као једну од обавеза преузели и Млечани након што су заузели скадарску област. Соће је вредело једну перперу, или дванаест динара што је у првој половини 14. века износило око пола дуката. Вредност соћа од дванаест динара или гроша дуго се задржала. Када су Паштровићи признали власт Венеције 1423. године они су признали и обавезу да за сваку кући исплаћују 12 гроша. Исто је важило и за становнике села Богдашићи. Вредност кабла жита који је био еквивалент новчаном давању соћа израчунао је Милош Благојевић на 62 кг жита, односно запремину од 82 литара.
Литература
- Соће (М. Благојевић, 684—685), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.