Славко Гавриловић (1. фебруар 1924, Сремске Лазе код Винковаца – 15. септембар 2008, Нови Сад) је био српски историчар, професор и академик.
Биографија
Основну школу је похађао у родном месту, а гимназију у Винковцима, Сремским Карловцима и Новом Саду, где је матурирао 1946. године. За време Другог светског рата је прекинуо школовање и укључио се у НОП 1942. године. У лето 1943. године у Славонији је ступио у партизански одред и у рату је учествовао до 1945. године. На Филозофски факултет у Београду се уписао 1946. где је и дипломирао 1951. на Одсеку за историју с дипломским радом из Опште историје новог века.
Од септембра 1949. био је стално запослен у Средњој фискултурној школи у Земуну, потом је од 1951. до 1953. године био у звању професора историје у Учитељској школи у Призрену. Од 1953. до 1955. радио је као кустос у Војвођанском музеју у Новом Саду. Дисертацијом „Аграрни покрети у Срему и Славонији почетком 19. века“ докторирао је на Филозофском факултету у Београду. До 1988. прошао је сва наставничка звања, до редовног професора, када прелази у Историјски институт САНУ, чији је ванредни члан постао 1978, а редовни 1985. године. Заслужан је за формирање Историјског института Војводине, а у САНУ је руководио радом у више одбора Одељења за историју, па и Сентандрејским одбором САНУ.
Научни рад
Од почетка свог научног рада био је везан за пројекте и публикације Матице српске. Бавио се проучавањем историје балканског и панонског простора од 16. до средине 19. века, с тежиштем на историји српског народа и његових непосредних суседа. Његова библиографија броји 40 монографија и више стотина студија, чланака, приказа, критика и бележака. Један је од аутора Историје српског народа у издању СКЗ. Био је стални члан Матице српске и члан њеног управног одбора и главни уредник Зборника Матице српске за историју (од броја 1 до 70), као и члан уређивачког одбора Српског биографског речника.
Налазио се на месту потпредседника Научно – меморијалног центра Патријарх Јосиф Рајачић у Сремским Карловцима и председника Малог историјског друштва Нови Сад. Обновио је и био први главни и одговорни уредник Руварчевог Архива за историју Карловачке митрополије. За свој научни рад добио је награду за животно дело Универзитета у Новом Саду, као и Октобарску награду града Београда и Октобарску и Фебруарску награду града Новог Сада.
Важнији радови
- Срем у револуцији 1848-1849, Београд 1963.
- Рума: трговиште у Срему 1718-1848/49, Нови Сад 1969.
- Војводина и Србија у време Првог устанка, Нови Сад 1974.
- Срем од краја XVII до средине XVIII века, Нови Сад 1979.
- Грађа бечких архива о Првом српском устанку, књ.1 – књ.5, Београд, 1985-2003. (приредио)
- Хајдучија у Срему у XVIII и почетком XIX, Београд 1986.
- Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, књ.1 – књ.5, Београд, 1987-2005. (прикупио и приредио)
- Срби у Хабзбуршкој монархији: (1792-1849), Нови Сад 1994.
- Личности и догађаји из доба Првог српског устанка, Нови Сад 1996.
- Граничарски војни комунитети и штабска места у сремској Војној граници: (XVIII-XIX век), ЗМС за историју, 65-66, Нови Сад, 2002, 9-23.
Литература
- Академик Славко Гавриловић: (1924-2008), Дневник, бр. 22127, 18. IX 2008, стр. 13.
- Драго Његован, Академик Славко Гавриловић: 1924-2008, Рад Музеја Војводине, 50, 2008, стр. 471-472.
- Владан Гавриловић, Библиографија радова академика Славка Гавриловића: у част осамдесет година живота, Београд 2006.
- Василије Ђ. Крестић, О научном раду Славка Гавриловића, Летопис Матице српске, књ. 482, св. 6, децембар 2008, 1458- 1462.
- Чедомир Попов, Славко Гавриловић у Матици српској, Летопис Матице српске, књ. 482, св. 6, децембар 2008, 1462-1464.