Симеон Богдановић

Симеон (Синиша) Богдановић (2. фебруар 1833, Воркапић на Банији, Хабзбуршка монархија — 29. октобар 1909, Загреб, Аустро-Угарска) је био официр аустријске војске и српски историчар који се претежно бавио српском средњовековном историјом.

Биографија и историографски рад

Његово школовање у Раковцу код Карловца прекинула је Револуција 1848. године. Приступио је аустријској војсци и учествовао у гушењу револуције у Мађарској. По окончању сукоба наставио је војну службу. Службовао је у Ердељу, италији, Чешкој и Аустрији. Године пред пензионисање провео је у Осијеку а након пензионисања 1892. до смрти 1909. живео је у Загребу. Иако аустријски официр Богдановић је био човек израженог националног осећања и српски родољуб. Сарађивао је и са Вуком Стефановићем Караџићем коме је уступио сакупљене српске народне пословице из Баније.

Као и друге српске историографе овога времена на бављење историјом га је подстакло родољубље. Сви радови, које је објављивао под псеудонимом Синиша, писани су у овом духу. Радове је углавном заснивао на изворној грађи али је неретко био под утицајем народне традиције. Прибегавао је често рационалиситчким тумачењима и истицао је поучну вредност историјског знања. Основна намера му је била да популаризује српску средњовековну историју па тако његови радови углавном немају истраживачки карактер и научни значај. Ипак и поред тога неки од њих представљају значајне прилоге у проучавању српске средњовековне историје (нарочито они радови који се односе на Стефана Немању). Био је противник критичке школе у српској историографији а заговорник романтичарске историографије. У вези са питањем значаја народне традиције као историјског извора подржавао је Пантелију Срећковића, а полемисао је са представницима критичке историографије Иларионом Руварцем и Љубомиром Ковачевићем.

Важнији радови

Богдановићеви радови углавном су штампани у Летопису Матице српске. Значајем се издвајају: Порекло Стевана Немање и прве године његове владе, Неколико речи о тасту Немањину бану Борићу и Ратови Стефана Немање са Византинцима и Дубровчанима. О вредности народне традиције као историјског извора полемисао је са Иларионом Руварцем у часопису Стражилово за 1888. годину (број 454) и Јавору за 1889. годину (број 504). Написао је и једну Историју Срба која је имала популарни карактер. Није објављена у целини већ у изводима у часописима Србобран и Браник. Осим историјских текстова писао је и текстове политичко-полемичког карактера као и мемоарске белешке.

Литература

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported