Сфранцeс (или Сфранцис1) Палеолог (активан у првој половини 14. века, умро у Епиру 1340. године) је био византијски племић, познат пре свега што је извршио атентан на византијског великодостојника Сиргијана док је овај био у служби српског краља Стефана Душана као и по неуспелој завери против византијског цара Андроника III Комнина.
Биографија
Сфранцес вероватно није био личност угледног порекла и поред звучног презимена које је носио. Радивој Радић, српски византолог, указује на византијски манир да се поред имена рода скромног порекла (као што је у овом случају Сфранцeс) додаје неко познато и уважено име, прихваћено или од мајке или од супруге. За сам живот Сфранцeса Палеолога могуће је са извесном сигурношћу реконструисати свега неколико података. Вероватно је рођен крајем 13. или почетком 14. века. Забележено је да је био ожењен, али није познато да ли је имао деце. Поједини историчари претпостављају да му је супруга могла бити Еуфросина Ласкарина Палеологина Сфранцина, поводом чије је смрти Нићифор Григора написао једну песму. У делима Нићифора Григоре и Јована Кантакузина наводе да је Сфранцeс био припадник византијског сената, односно да је био синклитик. Како већ у првој половини 14. века сенат није ни постојао у оном смислу у коме је постојао током првих векова историје Византије, тврдња о Сфранцесовој припадности сенату не означава неку конкретну функцију или административну дужност већ припадност угледном друшвеном слоју у ондашњој Византији. Више изворних података у вези са Сфранцесом постоји само о атентату на Сиргијана и о његовој смрти до које је дошло током византијског похода на Епир 1340. године.
Атентат на Сиргијана
Сиргијан је био истакнути византијски великаш, са мајчине стране рођак царске куће, значајан учесник грађанских ратова који су вођени између цара Андроника II Палеолога (1282—1328) и његовог унука, који ће касније постати цар Андроник III (1328—1341). Сиргијан је био припадник оне групе племића који су стали на страну царевог унука. Изузетно амбиоциозан и склон смелим подухватима Сиргијан је у својој каријери имао периоде наглог успона током којих је заузимао веома истакнуте положаје али је исто тако лако губио позиције и падао у немилост. У Цариграду му је суђено због велеиздаје када је преко Еубеје крајем 1333. године пребегао у Србију где је ступио у службу краља Стефана Душана. У то време Душан је већ увелико планирао замашан поход против Византије па су Сиргијанова војна вештина и познавање локалне ситуације били од изузетне важности. У пролеће 1334. године уследио је победоносан поход што је византијског цара довело у тежак положај. Због тога се јавила идеја о организавању заробљавања или атентата на пребега Сиргијана.
 |
| Портрет цара Андроника III Палеолога (1328—1341), минијатура из 14. века. Сфранцес је атентатом на Сиргијана прво побољшао царев положај а затим је 1340. требао да изврши атентат на самог цара. |
Андроник III је у Дидимотици прикупљао војску за рат на западу па је вероватно ту дошло и до разрађивања плана за овај смели подухват. Византијски писци Григора и Кантакузин донесе унеколико различите мотиве због којих се Сфранцес могао одлучити на овакав подухват. Нићифор Григора наводи да је то урадио због стицања славе и богаства које је цар обећао, а Јован Кантакузин да је хтео да се искупи због неког ранијег прекршаја о чему не даје никакве додатне подакте. О читавој завери и извршењу атентата византијски писци доносе вести које се слажу у битним појединостима, изузев када описују сам атентат. Кантакузинов извештај је детаљнији, а вероватно и веродостојнији пошто је он био очевидац припрема и учесник у овом комплексу догађаја. Кантакузин наводи да се Сфранцес појавио у царевом шатору где се ставио на располагање. Даље наводи да сам Сфранцес није имао никакав план о будућој акцији већ да су све смислили цар и он. Они су планирали да Сфранцесу дају на управу неколико мањих градова у околини Костура јер су сматрали да ће Сиргијан ступити у контакт с њим у вези са евентуалном предајом ових утврда. Тада би Сфранцес искористио погодан тренутак и заробио византијског пребега. И поред тога што је план био врло опасан Сфранцес га је прихватио а царским повељама на управу је добио Соск, Деври, Старидол и Хлерин. Предвиђања цара и његовог најистакнутијег сарадника почела су да се обистињују. Сиргијан је наиме ступио у контакт са заповедником Соска и још неких тврђава тражећи да пређу на његову страну. Он се чак, како Григора наводи, није обазирао на писма која су му слали рођаци из Солуна и Верије у којима су га упозоравали да се чува Сфранцеса Палеолога који је послат да га убије. Сфранцес је наводно прихватио Сиргијанову понуду. Са византијске стране уследио је читав низ поступака који су изведени како се Сиргијану не би дао ни најмањи повод да посумња у искреност Сфранцесове одлуке. Наиме када су наводно чули да распродаје имање послати су људи да му конфискују кућу, а његова жена је била изложена понижавајућем обичају вођења по тргу. Како би се сачувао од исувише ревносних конфискатора, али о оних који би хтели да искористе нејасну ситуацију да му нешто отму, Сфранцис је још раније издејствовао да Андроник III овласти извесног Дромору, његовог пријатеља и житеља Солуна, да попише све његове поседе и покретну имовину. Према Григори, Сфранцес се потом заклео на верност Сиргијану а Кантакузин не помиње овај чин исказивања верности.
Ипак, и поред тога што је ситуација почела да се остварује по плану Сфранцесу се током лета 1334. никако није указивала прилика да зароби Сиргијана па је чак извешавао цара како су мале шансе да изврши поверени му задатак. Ипак, после неког времена указала му се прилика да ликвидира Сиргијана. Наиме он се нашао у Сиргијановој пратњи недалеко од Солуна, код реке Галик, која протиче десетак километара од града. Саму ситуацију која је претходила извршењу атентата другачије описују Кантакузин и Григора. Григора наводи да је до убиства дошло под бедемима Солуна када су у осматрање пошли Сфранцис Палеолог са двојицом својих људи и Сиргијан који је ишао сам. Кантакузин читав догађај смешта у околину речице Галик где је наводно Сфранцес био са тридесет својих људи а Сиргијан са шесточланом пратњом. Као и у случају других појединости око атентата где се двојица византијских писаца не слажу Радивој Радић напомиње да више поверења треба поклонити Кантакузину. Како је сматрао да је покушај заробљавања Сиргијана исувише ризичан Сфранцес је убио пребега 23. августа 1334. године2 а затим се склонио у Солун. Обе супростављене стране биле су свесне да Сиргијаново убиство означава преломну тачку ратних операција. Стефан Душан је достојно сахранио свог савезника. Након неколико дана, 26. августа 1334. године дошло је до преговора између византисјког цара и српског краља и до склапања мировног споразума.
Цар Андроник био је свестан од коликог значаја је био Сфранцесов подухват за релативно повољно разрешење једне тешке ситуације у којој се Византија нашла.3 Сфранцес је за овај подухват био богато награђен: добио је годишње приходе од земљишних поседа (односно неколико принија) и титулу великог стратопедарха.4 Први пут са титулом великог стратопедарха Сфранцес се јавља у исправи којом се потврђују поседи манастира Есфигмена а која је издата новембра 1334. године. Имања чији статус повеља санкционише налазила су се у катепаникиону Рендине а сам акт указује да је Сфранцес обављао важне административне дужности у овој области.
Завера против цара и смрт
Након догађаја из 1334. године Сфранцес Палеолог се једно време уопште не јавља у изворима. Вероватно се током овог периода његовог живота нису ни одиграле неке битније политичке промене с обзиром да је умро са истом титулом великог стратопедарха коју је добио као награду за успешно извршени атентат. Поново се јавља код Кантакузина и Григоре као учесник у још једном смелом подухвату. У питању је још једна завера5 чија је жртва требао да буде сам цар Андроник III Палеолог. За разлику од атентата на Сиргијана где се Нићифор Григора и Јован Кантакузин слажу о свим битнијим појединостима, у вези са завером против цара њихови извештаји су штури и размимоилазе се у битним појединостима.
Завера је требала да се спроведе у дело у првој половини 1340. године приликом опсаде Арте у Eпиру. Наиме, 1338. Епир је био поново дошао под власт византијског цара. Уследила је побуна па је цар морао да интервенише. Његова војска је продрла у Eпир и убрзо је опсела Арту под којом се појавио и сам цар. Сфранцес је био учесник овог похода и налазио се у царевом логору. Он је водио тајне преговоре са Каталанцима који су се налазили у Теби и са Албанцима. И једни и други су свакако били забринути за своје позиције које су биле угрожене победоносним царевим похоима у овим областима. Он се у тим преговорима вероватно прихватио задатка да убије цара, сигурно уз велику награду, али саме појединости преговора и контрауслуга која је Сфранцесу понуђена представљају потпуну непознаницу. Ипак, он није успео да спроведе своју намеру. Ухваћен је и умро је пре самог суђења. О томе каква је била његова смрт Григора не саопштава ништа док Кантакузин саопштава да је умро од дизентерије. Поједини подаци указују да је ова болест харала током похода али да је углавном косила животиње, мада постији могућност да је и Сфранцес умро од дизентерије. Радивој Радић ипак наглашава да Кантакузин исувише мало пише о овој епизоди иако је сасвим сигурно био упознат са током дешавања и за то нуди два објашњења: прво, можда је Кантакузин ову епизоду сматрао неважним делом успешне епирске кампање, што никако не би одударало од његовог списатељског манира, а друга могућност је да је имао посебне разлоге да прећути овај догађај, мада сачувани извори не допутштају могућност чак ни да се та мотивација наслути.
Напомене
Библиографија
Извори
- Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд 1986.
Литература
- Р. Радић, Сфранцис Палеолог—просопографска белешка, Из Цариграда у српске земље. Студије из византијске и српске историје, Београд 2003.
- Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, Стефан Душан. Краљ и цар 1331-1355, Београд 2005.