Сергије Троицки (26. март 1878, Томск, Руско царство — 26. новембар 1972, Београд, СФРЈ) је био руски канониста, професор Правног факултета и стручњак за канонско историчар који је значајан део свог радног века провео у Југославији где је избегао услед Грађанског рата у Русији.
Биографија
Школовао се у тверској Духовној семинарији, Aрхеолошком институту и петроградској Духовној академији. По завршетку школовања био је наставник александро-невске семинарије у Петрограду. Такође је био ангажован у канцеларији Светог синода Руске православне цркве. Године 1910. испитивао је јерес о Божјим именима на Светој гори. У својству секретара канцеларије Светог синода РПЦ радио је на организовању Сабора 1917—1918. године. И након емиграције није прекидао везе са матичном, Руском православном црквом, и залагао се за њено јединство са црквено-правног стаовиштва. Био је члан одељења спољних послова московске патријаршије. Избегао је из Русије 1920. године услед распламсавања грађанског рата. Преселио се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца где је постао професор Правног факултета у Суботици. Био је и декан овог факултета школске 1934/35. године. Био је члан Конференције представника југословенских универзитета за израду Уредбе о правним факултетима и члан Комисије за израду закона о мешовитим браковима. Пензионисан је 1945. године као професор Правног факултета у Београду (факултети у Суботици и Скопљу били су у административном смислу повезани са Универзитетом у Београду а по успостављању окупаторског режима у Краљевини Југославији 1941. године рад ових огранака универзитета је престао). На московској Духовној академији је предавао црквено право 1947. и 1948. године. Био је од стране РПЦ одликован орденом Великог равноапостола кнеза Владимира а додељен му је и почасни докторат за црквено право. Био је члан представништва Српске православне цркве у Друштву за канонско право Источне цркве у Ватикану. Био је активан заговорник дијалога између Римокатоличке и источноправославних цркава након што је дошло до међусобног скидања анатеме 1967. године.
Научни рад
Током своје дуге каријере главно тежиште његовог рада представљале су разне црквеноправне теме али је објављивао радове и из других области па његова библиографија броји око 200 јединица. Из области канонског права посебну пажњу му је привлачило брачно право кроз историју цркве, однос цркве и државе, цезаропапизам, аутекефалност и црквена дијаспора. Из црквеноправног становишта настојао је да расветли однос између емигрантских црквених организација и матичне цркве. У српској историографији посебно је значајан његов допринос проучавању Номоканона светог Саве. Од 1948. године био је члан и секретар Одбора Српске академије наука за критичко издање Крмчије. Године 1961. овај одбор је прикључен Историјском институту где је троицки постао његов сарадник и руководилац. Није стигао да доврши Критичко издање Светосавске крмчије а главни радови посвећени овој тематици су му Ктиторско право у Византији и Немањићкој Србији (1935), Ко је превео Крмчију са тумачењима (1949), Како треба издати Светосавску крмчију — Номоканон са тумачењима (1952), Црквенополитичка идеологија Светосавске крмчије и Властареве Синтагме (1953). Изучавање Сергија Троицког карактерише познавање више области теологије, права, историје, филологије па су тако нека врло важна птиања из правне историје средњовековне Србије сагледана са више аспеката него раније.
Литература
- Троицки, Сергије (Д. синдик, стр. 684—685), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.