Себар био је назив за припадника потчињеног становништва у средњовековној Србији као и у неким деловима средњовековне Хрватске.
Дужности
У филологији је порекло ове речи тумачено на различите начине. Константин Јиречек сматра да је првобитно значење речи задругар, деоничар, закупник. Стојан Новаковић под термином себар убраја све оне који нису ни властелини ни свештеници. Јиречек прихвата ово значење и сматра да себар означава неплемића. Теодор Тарановски је указивао да се грађанство не може убројати у себре због привилегија грчких и приморских градова. Он је сматрао да Душанов законик намерно занемарује градско становништво у унутрашњости као незнатно по броју и да дели целокупну световно становништво на две основне категорије. Реч себар означавала је на територији Дубровачке републике тежака. Тако је марта 1412. требињски властелин Љубиша Богданчић извештавао Дубровачку општину о сукобу међу себрима.
Иако је у питању изузетно стара реч као друштвени слој себри се, у средњовековној српској држави, јасно издвајају од времена краља Милутина (1282—1321). Тада се српско друштво делило на велику властелу, средње људе и себре. Себри се као категорија становништва јављају и у законским актима 14. века. У Синтагмату Матије Властара разликују се угледни и себри. Слична разлика (себри и властелини) присутна је и у Душановом законику. Законик првог српског цара предвиђа блаже казне за властелина, властеличића и пронијаревића (сина пронијара без проније) него за себра (у члановима 53, 55, 85, 94 и 106). Тако 94. члан Душановог законика предвиђа да ако властелин убије себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати тисућу перпера, аколи себар властелина убије, да му се обе руке отсеку и да плати триста перпера. Реч себар у значењу припадника потчињеног друштвеног слоја ушла је и у народну пословицу.
Себров збор
Себров збор је био локални сеоски скуп себара у српским средњовековним земљама. Највећи део података о зборовима себара у средњовековним српским земљама односи се на приморске жупе и села. Скупови су одржавани на устаљеним местима тако да је ознака за зборно место понекад постајала и топоним. Према Константину Јиречеку на зборовима у жупама и селима се расправљало о месним питањима и на њима су учествовали само слободни људи. а у позном средњем веку само властела. Надлежности себарских зборова, односно зборова на којима је учествовало и зависно становништво, смањивале су се у позном средњем веку. На зборовима је могло да се расправља о начину извршавања обавеза зависног станивништва о чему постоје назнаке у Дечанској хрисовуљи. Наиме ту стоји да меропси, сокалници и мајстори имају обавезу да, ако у селу нема црквеног сенокоса, косе тамо где се договоре са игуманом на збору. Постојање сеоских зборова прећутно подразумева и Душанов законик јер без оваквих скупова не би била могућа колективна одговорност села на чему законик инсистира. Зборови су смели да расправљају само о локалним питањима, али не и о питањима која би превазилазила надлежности сеоске управе. За нелегалне зборове 69. члан Законика предвиђа казну сечењем ушију за присутне на збору, а за покретаче и додатну казну смуђењем.
Локални скупови углавном су одржавани уз присуство представника власти. Которска властела тражила је помоћ млетачких власти како би спречила самосталне скупове становника Грбаљске жупе. Слабљењем централне власти након смрти цара Стефана Душана, локални зборови, нарочито у пограничним пределима, присвајали су себи права која далеко превазилазе уобичајне надлежности сеоских зборова. На сеоском збору у Богдашићима расправљало се о свим значајнијим питањима (избор старешине села, одлуке о продаји земљишта, одлука о признавању млетачке власти 1428. године). У једном дубровачком акту из априла 1439. забележен је и нелегалан сабор сељака из Затона који су се окупили како би се договарали око кријумчарења вина.
Литература
- Себар (Р. Михаљчић, стр. 659—660), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- Себров збор (Р. Михаљчић, 660), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- И. Божић, Село Богдашићи у средњем веку, Историјски часопис 7 (1957).
- Н. Радојчић, Српски дежавни сабори у средњем веку, Београд 1940.