Шарл Дил (1859, Стразбур — 1. новембар 1944, Париз), је био француски византолог и историчар који је значајно допринео буђењу интересовања за историју Византије у Европи, а нарочито у Француској и подизању византијских студија на научни ниво.
Академски рад
После завршених универзитетских студија неколико година радио је у Француској школи у Риму (1881—1883) и Атини (1883—1885), где је стекао опсежна теоријска знања и богата практична искуства која ће бити од непроцењиве помоћи у даљем научном раду. Потом је добио место професора историје у Нансију, а 1899. прелази у истом звању на Сорбону у Париз, где је поред предавања из опште историје држао и посебан курс из историје Византије. Године 1907. на Сорбони је основана специјална катедра за византијску историју која је поверена Дилу. Дил је на овој катедри више од тридесет година држао наставу и остао је упамћен као извандредан и изузетно духовит предавач. За своје несвакидашње научне заслуге стекао је велико признање не само у Француској него далеко ван њених граница. Изабран ј за дописног члана многих академија и за почасног доктора већег броја универзитета, између осталих и Београдског. Године 1936. постао је дописни члан Српске краљевске академије.
Научни рад
Поред радова из класичне археологије, којом се углавном бавио у својим раним научним годинама и студија из опште историје уметности. Први његови научни радови били су посвећени питањима из историје уметности Италије. Резултате из својих истраживања објавио је у монографији L'art byzantin dans l'Italie meridionale објављеној у Паризу 1894. године у којој објашњава на јасан начин утицај византијске уметности на развој ренесансне уметности у Италији у 11. веку. Дил се у овом делу не бави само историјом уметности, већ напоредо анализира и политичку и културну историју.
Као резултат више од 25 година проучавања историје византијске уметности Дил је 1910. објавио Приручник византијске уметности (Manuel d'art byzantin) (прво издање 1910, друго у два тома 1925/1926). Иако су неки историчари уметности имали замерке на нека од Дилових научних мишљења изнетих у овом делу, Приручник је доживео велики успех. Књига је написана духовитим и јасним стилом, а својом прегледношћу и потпуношћу надмашује многе друге књиге истог типа. Нарочита пажња је посвећена општим проблемима битним за развој византијске уметности, као што су настанак оријенталне хришћанске уметности као и настанак ренесансе у Византији у 14. и 15. веку. Такође је написао и низ радова о појединим споменицима византијске уметности, међу њима и о српским средњовековним манастирима (Aux vieux monastères de Serbie, 1930).
Поред проучавања истоије уметности, веома је значајан његов рад на пољу византијске историје где се с подједнаким успехом огледао како у минуциозним аналитичким истраживањима тако и у обликовању широких синтеза. Ове особине показао је још у својој докторској дисертацији о Равенском егзархату (Etudes sur l'exarchat de Revenne, Париз 1888), у којој показује изванредну темељитост и познавање изворне грађе и литературе. Овај рад је посвећенформирању византијског административног устројства у Италији и на његове последице како по Италију тако и по Византију уопште.
Даља истражиања на појединим деловима византијске историје резултирала су у двама веома значајним монографијама — Византијска Африка — Историја византијске доминације у Африци (L'Afrique Byzantine, Histoire de la domination dyzantine en Afrique, Париз 1896). и Јустинијану и византијска цивилизација у 6. веку (Justinien et la civilisation byzantine au VIe siècle, Париз 1901). Обе монографије су веома значајне за постављање општих темеља за реконструкцију целовите византијске историје. У првој монографији о Африци анализира се детаљно спољна и унутрашња историја Африке у доба Јустинијана. Ова и монографија о Равени допринеле су бољем упознавању Јустинијановог доба, тако да је резултат ових проучавања била монографија о Јустинијану.
У књизи Еtudes byzantines (Византијске студије) сабрани су његови радови који се односе на врло различита питања политичке и културне историје.
Дил је написао и неколико синтеза која осветљавају поједина раздобља из историје Византије, најпре кратак преглед политичке историје Histoire de l'empire byzantin, Париз, 1919. године (српски превод Историје Византиског царства, Београд 1933), а затим и историју културе Byzance, Grandeur et Décadence. Обрадио је и поједина поглавља како из политичке тако и из културне историје у познатој енглеској едицији Тhe Cambridge Medieval History. Касније је такође у серији за светску историју написао прилично обимну историју византијског царства.
Дил је поседовао и несвакидашњу обдареност литерате која је на прави начин дошла до изражаја у његовим научним есејима. Чувена је двотомна збирка Figures byzantines у којој се представио као ненадмашан мајстор историјског портрета. Ова збирка је доживела велики број издања и преведена је на многе језике (српски превод: Византиске слике I–II у издању Српске књижевне задруге, Београд 1927-1929, репринт 1991). Такође је била популарна и Дилова монографија о царици Теодори, Теодора, византијска царица ( Théodore, impératrice de Byzance, Париз 1904).
Значај
У европској историографији Дил је одиграо једну од пресудних улога у коначном разбијању ниподаштавајућег става не само према византијској него и према свеукупној средњевековној историји као периоду мрачњаштва и непрекидног опадања. Овај став, који су инаугурисали француски просветитељи а практично га уобличио Едвард Гибон, водећи историчар XVIII столећа, за дуго времена је прекинуо развој византијских студија. Дил је започео свој рад када је модерна византологија, још увек у сенци наталожених предрасуда, тек почела да се креће стазом успона. Стога је он морао не само да осветљава једну готово непознату грану историјске науке, него да и код ширих кругова побуђује занимање за њене проблеме. Подједнако је успео и у једном и у другом послу. У модерној византологији Дил заузима једно од најугледнијих места како због високог квалитета својих студија тако и због великог утицаја на доцнија покољења истраживача широм Европе.
Литература
- Биографија на сајту САНУ (извор)
- Предговор књизи Византиске слике, друга књига. (Аутор: др Филарет Гранић). Српска књижевна задруга, Београд 1929
