Руђер де Флор (катал. Roger de Flor, рођ. око 1267. у Бриндизију — убијен 30. априла 1305. у Хадријанопољу), такође познат и као Рожер де Флор, био је највећи и најпознатији вођа тзв. Каталонске дружине (кат. Companyia Catalana d'Orient), тј. алмогавера у служби византијског цара, Андроника II Палеолога. Податке о његовом животу налазимо у делу Рамона Мунтанера, Руђеровог савременика који је такође припадао алмогаверима.
Детињство и младост
Руђер де Флор је био син Немца Рихарда Блума1, чувара царских јастребова у служби цара Светог римског царства Фридриха II и Италијанке, кћерке богатог трговца из Бриндизија. Родио се највероватније 1266. или 1268. године у Бриндисију[1][2].
Када је имао само годину дана Руђеров отац је погинуо у бици код Таљакоза (итал. Tagliacozzo) борећи се на страни сицилијанског краља Конрада V који је био у рату са Анжујцима. Одрастао је заједно са својим братом Ђакомом у кући мајчине породице у Бриндизију. Пошто је породица банкротирала, Руђерова мајка је поверила васпитање свог сина витешко-монашком реду темплара. Врло брзо се показао као вешт морнар и борац, и углед му је растао међу темпларима, те је брзо постао командант флоте галија које су патролирале по Медитерану[2].
Године 1291. учествовао је у спасавању хришћана и темпларског блага из града Акре који се налазио под муслиманском опсадом. Иако је акција спасавања успела, Руђер де Флор је био оптужен за крађу дела темпларског блага тако да је био приморан да побегне[2].
Алмогавери
Руђер де Флор је након бекства од темпларске правде провео неколико година борећи се као најамник разних господара. Након извесног времена, стигао је до Арагона где се први пут сусрео са алмогаверима, арагонско-каталонским плаћеницима који су се борили против Мавара на арагонским границама и убрзо је постао њихов вођа.
Након неколико успешно обављених задатака у служби сицилијанског краља, Федерика II, именован је вице-адмиралом сицилијанске флоте на чијем челу је постигао неколико запажених победа над Анжујцем Карлом II, краљем Напуља и непријатељем сицилијанског краља[1][2].
У служби византијског цара
Након што је склопљен мир у Калтабелоти 1302. године, Руђер де Флор и алмогавери су отишли на Исток на позив византијског цара, Андроника II Палеолога коме су били потребни ратници за борбу против Турака који су све више надирали из Мале Азије и сваким даном постајали све већи проблем и опасност за Византијско царство. Са 4.000 алмогавера и 1.500 коњаника на 39 галија[1][2], Руђер се упутио ка грчким обалама где је учествовао у суровим биткама у којима је повратио читаву Анадолију из турских руку, борећи се увек под стегом византијског цара, папе, Сицилије и Арагона[1]. Византијски историчар Георгије Пахимер описује Руђера као човека у највећој снази,окрутног погледа, брзе реакције и жељног авантуре[1]. Андроник му је из захвалности доделио титулу мега дуке, а нешто касније га је оженио га својом сестричином Маријом[3][4][5], ћерком бугарског цара Ивана III Асена (1279-1280)[6].
Иако су походи Каталонске дружине били успешни, локално становништво се пожалило цару да их алмогавери редовно пљачкају. У августу 1304. Руђер де Флор је опозван, али се није појавио у Цариграду већ је заузео Калипољ (данашње Галипоље) за свој рачун. У пролеће 1305. дошло је до измирења између византијске владе и каталонских најамника и Де Флор је промовисан у цезара. Поред тога, цар је најавио да ће алмогавере поново послати у Малу Азију, док је Руђеру де Флору понуђена јединствена титула стратега аутократора за Малу Азију. Такав успех је изазвао завист међу Византинцима, а понајвише код Михаила IX, Андрониковог савладара и престолонаследника, који је видео угроженим не само престо, него и сопствени живот. Пре поласка у нови поход против Турака, де Флор је позван у Хадријанопољ у пролеће 1305. у посету Михаилу IX. По доласку у Хадријанопољ Руђер де Флор је убијен 30. априла превару, а са њим је побијено још 130 алмогавера који су дошли са њим у пратњи. Извршиоци покоља били су византијски алански најамници који су побили алмогавере највероватније по наређењу Михаила IX. Истовремено су били побијени алмогавери у још неким византијским градовима, а главнина је била сатерана у граду Галипољу. Изазвани овим догађајима, које су сматрали за нечувену издају, алмогавери су без милости почели да пустоше византијске градове. Овај догађај у историји је познат као каталонска освета, која и дан данас живи у народном сећању на просторима Грчке[3][4][5].
Руђер де Флор је постао веома популаран међу својим савременицима захваљујући Хроници Рамона Мунтанера. Био је инспирација Ђоаноту Марторељу за главни лик романа Тирант Бели катал. Tirant lo Blanc).
Напомене
Библиографија
Извори
- Ramón Muntaner. Chronicles (на енглеском; извор)
- Francisco de Moncada, Marqués de Aytona: Expedición de los catalanes y aragoneses contra turcos y griegos. cap. IV (извор)
Литература
- E. Michael Gerli, Samuel G. Armistead. Medieval Iberia. Taylor & Francis, 2003, стр. 336 (ISBN: 0415939186) (извор)
- Juan Antonio Cebrián: Roger de Flor, la aureola de un guerrero mítico. El Mundo en el www.elmundo.es 17/04/05 (извор)
- Bocos, F. Almogávares. Historia y Vida 2004; Nº432:86-95
- The Oxford Dictionary of Byzantium, vol. III, New York-Oxford 1991, стр. 1802.