Руа је био хунски краљ у четвртој деценији 5. века и стриц Атиле и његовог брата и савладара Бледе који су га наследили на хунском престолу након његове смрти.
Име
Име овог владара сачувано је у неколико верзија. Приск је користио облик Руа (грч. ΄Ρούα), док га историчари цркве из 5. века, Сократ Схоластик и Теодорет Кирски називају именом Руга (΄Ρούγας) односно Роила (΄Ρωίλας). Латински аутори су користили облике Rugila, Ruga (анонимни галски хроничар из 5. века) или Roas (Јорданес) [1]. Сасвим је могуће да је и Руино име, као и имена његових синоваца, стигло до римских историчара кроз готску усмену историју, тако да није могуће утврдити да ли је етимолошко порекло имена из турских или германских језика и које је његово значење [2].
Порекло и савладарство
Руа је био члан једне од владајућих хунских династија. Јорданес, историчар из 6. века, спомиње његову браћу Октара, Оербарсија и Мундиоха, Атилиног оца. Међутим, изгледа да су само двојица браће, Октар и Руа имали краљевски положај што експлицитно бележи Јорданес. Поједини историчари покушавали су, мада без покрића у изворима, да Руу и његову браћу прикажу као синове краља Улдина, првог хунског поглавара који нам је поименично познат из савремених, дакле из извора 5. века[3]. Уколико се прихвати веродостојност вести историчара цркве Сократа Схоластика да је око 430. Октар предводио хунски поход на Бургунде са десне обале Рајне, могуће је да је Октар владао западним, а Руа источним делом хунског племенског савеза. Источноримски извори спомињу као хунског владара Руу, не зато што је био једини владар Хуна, већ је био једини са којим су они имали дипломатске и остале везе. Који су били узроци овакве поделе краљевске власти није најјасније, могуће да су у питању били чисто практични разлози који су нама данас непознати. Међутим, већ 432. западноримски војсковођа Аеције је затражио хунске помоћне одреде од самог Руе. Изгледа да Октар тада више није био међу живима тако да је јединствена краљевска власт прешла искључиво на Руу, баш као у случају када је касније Атила уклонио Бледу. Дакле, иако су браћа Мундиух и Оербасије још увек били на располагању, у случају смрти једног од двојице савладара, друго краљевско место није попуњавано већ је власт прелазила на преосталог брата[4].
Самостална владавина
Након пораза у бици код Риминија у Италији западноримски војсковођа Флавије Аеције је 432. године био присиљен да се повуче из јавног живота. Аеције се повукао на своје сеоско имање, али када су његови политички противници послали на њега атентаторе, војсковођа је преко Далмације побегао у Панонију свом старом познанику Руи и затражио уточиште, које му је хунски краљ пружио1. Како је Аецијев ривал Бонифације преминуо од последица рањавања у бици код Риминија, Аеције се наредне 433. појавио у Италији са бројном хунском војском и натерао царицу Галу Плацидију, која је у то доба била регент свог малолетног сина, Валентинијана III, да му повери положај врховног заповедника западноримских војски (magister militum). Усред фрагментарности извора није у потпуности јасно какву је надокнаду добио Руа за помоћ коју је пружио Аецију, тј. да ли му је Аеције обећао редовне исплате новца или део провинције Паноније или можда и једно и друго. У сваком случају, везе са тако високом личношћу као што је био Аеције и пресудан утицај на борбу око власти у Западноримском царству упућују да је Руа био утицајнији од свих ранијих хунских краљева[5][6].
Боље су нам познати односи краља Руе са Источноримским (Византијским) царством, додуше посредно. По једном сачуваном фрагменту из Прискове историје, недуго пре Руине смрти (435. или чак 440. године) неколико подунавских (можда хунских) племена (Амилзури, Итимари, Тонсури, Боисци и др.) пребегло је на римску територију захтевајући да их цар Теодосије II прими у своју службу. Руа је преко свог посланика захтевао да се ови пребегари врате на територију под његовом влашћу, али је ускоро умро. Руина смрт се одиграла после новембра 435. године, свакако у другој половини четврте деценије 5. века. Наследили су га синовци Атила и Бледа који су свој први споразум са источноримским двором склопили 441. године. Управо су одредбе овог уговора прецизнији показатељ неколико догађаја из времена Руине владавине. На првом месту, уговор из 441. повисио је цену годишњег данка који су Источни Римљани исплаћивали Хунима. Данак је био 350 фунти злата, а сада је удвостручен и повећан на 700 фунти.2 За оно време, количина злата која је исплаћивана Руи није била велика, али јасно упућује на њега као на врховног поглавара Хуна и главног чиниоца у склапању споразума. Бег подунавских племена на римску територију показује да је Руина власт над другим хунским клановима и њима потчињеним племенима била све снажнија[7]. Пошто су 441. Римљани изручили Атили и Бледи двојицу хунских пребегара краљевског порекла, Маму и Атакама, сасвим је могуће да се радило о представницима ривалских династија (или чак и саме Руине породице?) који су услед јачања Руине власти морали спас да траже на римској територији. Обојица су били кажњени набијањем на колац што вероватно указује како се Руа ослободио припадника ривалских династија[8]. Атила и Бледа су 441. захтевали и изручење још свега седамнаест особа и тако кратак списак упућује да се радило о важним личностима. Могуће је да су у Руино време припадници мање моћних династија морали да прихвате деградацију свог владарског положаја у нешто скромнији друштвени положај хунске аристократије3.
Вреди споменути да је једна од главних тема преговора до којих је дошло после Руине смрти био откуп римских заробљеника које су Хуни још увек држали. Цена откупа била је 8 златника по глави. Податак о римским заробљеницима сведочи да је Руа спровео бар један успешан поход на римску територију у Тракији и да је ту задобио богат плен и робове. Поред тога, престанак хунских напада по Руином наређењу био је свакако награђен данком који је цариградски двор морао да плаћа. Најпосле, Руа је, као што је споменуто, затражио да му се пребегла племена изруче и запретио је новим ратом ако се позитивно не одговори на његове захтеве[9].
Пре него што су преговори окончани Руа је умро. Тачна година смрти није позната. Историчари цркве Сократ и Теодорет Кирски преносе верзију да је Руа погинуо приликом упада на римску територију и да је захваљујући Божијој милости страдао погођен муњом. Међутим, Приск, који је као царски дипломата био неупоредиво боље упућен спомиње у већ поменутом фрагменту о Атилином доласку на трон да је Руа преминуо на тлу своје државе. Ипак, Теодорет пише и како је смрт хунског краља наступила у периоду после едикта цара Теодосија II од 14. новембра 435. године. Самим тим, у данашњој науци се сматра да је Руа преминуо у другој половини тридесетих година 5. века[10][11].
Значај
Обим територије којом је Руа владао није могуће одредити са сигурношћу. Свакако је владао Панонском низијом северно од Дунава, али није могуће утврдити колико се његова власт простирала далеко на исток. Да је владао крајевима све до Волге, како се сматра у једном делу историографије, данас није општеприхваћено.
Било како било, Руина владавина је представљала важан период у историји Хуна и њихових односа са Римским царством. Судећи по римским изворима, Хуни су крајем 4. века били номади, почетком 5. римски најамници под Улдином, да би у Руино време најпосле постали најмоћнија варварска скупина северно од Дунава коме је Источноримско царство морало да плаћа данак и трпи хунске пљачкашке упаде. Један од предуслова за агресивну политику Хуна била је и централизација краљевске власти која је омоућила богаћење ратничке елите и прелазак на привреду засновану на пљачки а не на простом сточарству. Руа је такође својом политиком пријатељства са Западноримским царством и Аецијем лично, као и сталним притисцима на Источноримско царство предодредио спољну политику свог синовца Атиле. Зато се после Атиле може сматрати за најзначајнијег хунског владара упркос малобројним подацима о његовој личности и владавини из малобројних извора[12].
Напомене
Библиографија
Литература
- P. Heather, The Fall of the Roman Empire ( London: Pan Books, 2006).
- O.J. Mänchen-Helfen (ed. Max Knight): The World of the Huns: Studies in Their History and Culture (Berkeley, University of California Press, 1973).
- The Prosopography of the Later Roman Empire II: A.D. 395-527, ed. J.R. Martindale, Cambridge 1980, стр. 951.
- E. A. Thompson, The Huns; revised and with an afterword by Peter Heather (Oxford: Blackwell Publishers, 1996).