Свети Сава

Свети Сава

Фреска из манастира Милешева

Растко Немањић

Датум рођења	око 1175.
Место рођења	Рас
Датум смрти	14. јануар 1236.
Место смрти	Трново
Канонизован	убрзо после смрти
Слави га	Православна црква
Слави се	27. (14) јануар
Заштитник	поред Светог Симеона заштитник Немањића, српског народа и покровитељ просвете

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.[1]

Биографија

До одласка на Свету гору

Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. (…) [Једног дана] дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком (…) А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових.

Теодосије. Житије св. Саве

Растко Немањић је рођен око 1175. године¹ као трећи син српског великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане. Савини биографи у хагиографском стилу наводе да су супружници Растка добили после дугог прекида у рађању и да им је због тога најмлађи син био нарочито драг[2].

О Растковом раном животу не зна се много. Растао је у време великих спољнополитичких искушења за државу свога оца[3] и могао се упознати са неким основним питањима вођења државе.²

Када је напунио 15 година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област (Хум или Захумље) [4]³ Године 1190, када је Растко имао петнаестак година, Хум је био одузет Немањином брату Мирославу. О конкретним Растковим делатностима на положају управника хумске области нема много података. Имао је свој двор на коме је био окружен велможама, високим функционерима кнежевског двора и одабраном локалном властелом. Познато је и да Растко није стално боравио у својој области већ да је из очевог двора одлазио само повремено. И поред тога, управа у Хуму није била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног управљања[5]⁴

У Свету гору Растко је отишао већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности.[6] Његова заокупљеност књигом коју истичу биографи свакако није опште место житија. На основу дела које је оставио закључује се да је поред јеванђеља, апостола и паримејника и нарочито псалтира читао и прологе и патерике, Лествицу Јована Лествичника, беседе рановизантијских црквених отаца (посебно Јована Златоустог) као и поједина дела црквеноправне литературе.[7]

Боравак на Светој гори

Нашавши га, обрадоваше се радошћу неисказаном. И ушавши сви у цркву Светог Пантелејмона поклонише се, и грлећи га љубазно га са сузама целиваху, тако да су од радости заборавили толику удаљеност места и толиких дана и ноћи трудна путовања, јер добише што су желели. А и надаху се да ће од његових родитеља примити велике дарове и многе почасти зато што су им угодили. Помишљаху да га вежу, али га се бојаху као господара својега. Поставивши стражу чуваху га што је могуће боље, да би, пошто коњи и они сами отпочину од напора, са њиме пошли на пут.

Теодосије. Житије св. Саве
(о доласку потере на Свету гору коју је послао Стефан Немања за Растком)

Године 1191, кад је имао око седамнаест година, Растко је отишао на Свету гору, један од најзначајнијих центара источноправославног монаштва, са намером да се замонаши. Различити извори на разне начине описују овај догађај. Савин приказ догађаја који је изнео у Житију Стефана Немање скроман је и суздржан. Са сваким нарендим извором приповест је постајала опширнија, детаљнија и драматичнија. Тако Теодосије Хиландарац наводи како је за Растком отац послао потеру с намером да га спречи у намери да се замонаши. Потера је стигла на Свету гору пре него што се Растко замонашио, али он је успео да их опије и да током ноћи ипак прими монашки чин. Оболенски, као и други историчари, сматра да је ова прича добрим делом плод Теодосијеве маште[8]. По његовом мишљењу, највероватније је да је Растко кришом отишао на Свету гору⁵ где се спријатељио са монасима руског манастира Светог Пантелејмона; Стефан Немања, слутећи где му је син отишао, послао је потеру која је нашла већ замонашеног Растка[8]. Не зна се поуздано у ком манастиру се Растко замонашио, али се сматра да би могао бити у питању или руски манастир Светог Пантелејмона (Стари Русик) или грчки манастир Ватопед⁶.

Ово што се догодило са мном, Богу се тако о мени свидело, који ме је од оца мојега довде провео а да ме ви нисте ухватили, па ме он и сада од ваших руку избави. Јер ви сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном похвалите, угодивши своме господару. Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој вољи. А вас, љубазне моје, молим да не тужите због овога, нити да сте скрушени, него боље са мном похвалите Бога, који ме је удостојио овога образа, за којим сам одувек жудео. Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје.

Теодосије. Житије св. Саве
(Сава властелинима из потере након што се замонашио)

У Ватопеду, који је био Савин дом наредних седам година, Сава се искрено посветио монашком животу. Ту је он свакако имао прилике да се ближе упозна са различитим делима грчке богословске и црквеноправне књижевности[7]. Рани боравак на Светој гори имао је значајног утицаја у формирању Савине личности[9]. Ту се формирала његова религиозност и његово схватање хришћанства и ту је пронашао узоре на основу којих ће организовати манастирски и црквени живот у Србији. Света гора је током читавог Савиног живота остала његов други дом.[9].

У међувремену, у Србији је дошло до смене на престолу. Стефан Немања се 25. марта 1196. повукао са власти коју је препустио свом средњем сину Стефану Немањићу. Немањина одлука била је мотивисана како политичким⁷ тако и верским разлозима. После годину и по дана проведених у Студеници (25. март 1196. — 8. октобар 1197) Симеон је одлучио да се придружи свом најмлађем сину на Светој гори. Писмо које је Сава послао свом оцу одмах након што се овај замонашио⁸ у коме га је позивао да му се придружи на Светој гори сигурно је такође мотивисало Симеона да промени средину.

Сава и Симеон су се после више година поново срели 2. новембра 1197. године у Ватопеду. Долазак Симеона, доскорашњег владара, изазвао је велико интересовање код светогорског монаштва[10][11]. Велики број монаха посетио је Саву и Симеона у Ватопеду а они су великодушно делили прилоге, највише манастиру Ватопеду у коме су боравили[12][13]. Све ове подухвате Сава и Симеон су заједнички планирали, с тим што је Сава, као млађи, те замисли остваривао[14].

У позну јесен 1197, Симеон и Сава су уз сагласност игумана Теостирикта кренули у обилазак Свете горе да би се Симеон поклонио свим њеним црквама и светим местима. Приликом обиласка даровали су бројне манастире, нарочито Кареју, Ивирон и Велику Лавру[15].

Оснивање Хиландара

Манастир Хиландар

После извесног времена боравка у Ватопеду код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој гори. Њихова почетна замисао сигурно је била да тај манастир буде саставни део Ватопеда[15] Почетком 1198. Сава је у Цариграду за то добио сагласност Алексија III Анђела. Монаси других светогорских манастира нису били задовољни оваквим развојем догађаја јер су сматрали да ће Ватопед добијањем Хиландара исувише ојачати[15]. Управа Свете горе је затим молила цара да да манастир у пун посед српским монасима. На ову молбу цар је одговорио издавањем још једне хрисовуље јуна 1198. године[16]. Он је поништио раније издати документ и одредио је да манастир ужива потпуну слободу тј. да не буде потчињен ни протосу ни игуману Ватопеда[16]. Обнова Хиландара је брзо напредовала и већ средином године у њему је отпочео монашки живот. За првог игумана Сава и Симеон су одредили монаха Методија, свог оданог сарадника[17]. Истовремено су позвали Стефана Немањића да и он постане ктитор манастира тако да је Хиландар био под покровитељством три члана српске владарске породице.

Када је овај блажени отац наш прешао у вечни покој, заветом остави манастир мени грешноме у скромном неком стању, у којем ми отиде, некога преподобног мужа, по имену Методија, са још четрнаесторицом монаха. Обузе ме велика туга и бојазан, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника. Али како се изволи љубави Богоматере и Наставнице наше и светим молитвама господина Симеона, тај храм од незнатног и малог узнесе се у велелепну појаву. И после мало времена скупих деведесет монаха у братству и све спремих што је на потребу манастиру.

Свети Сава. Житије светог Симеона Немање
(о Хиландару након смрти св. Симеона)

Симеон је у Хиландару умро 13. фебруара 1199. године. Сава је уз њега био до последњег часа и дирљиво је описао те тренутке. Убрзо је Сава наставио да ради на организовању Хиландара. У пролеће 1199. Сава је опет отишао у Цариград где је цар Алексије III издао још једну хрисовуљу којом је потврдио раније стечена права Хиландара и додао му је опустели манастир Зиг на јужној обали Свете горе[18]. До августа исте године Сава се вратио у Хиландар који је брзо растао. У време Симеонове смрти у њему је било 10—15 калуђера, да би се након неколико година њихов број повећао на деведесет. По Савиним речима, манастир је постао величаснтвен[18]. За Хиландар је Сава израдио типик (манастирски устав) на основу типика манaстира Богородице Евергетиде са чијим се животом упознао током својих боравака у Цариграду[19].

До 1200. године Сава је постао веома важна личност на Светој гори[20]. Тих година Саву је привлачио усамљенички живот испуњен молитвом. Купио је испосницу у Кареји коју је посветио светом Сави Освећеном и где се повлачио са једним или двојицом монаха живећи у строгој аскези. И за Карејску келију (ћелију, испосницу) Сава је написао типик.

Иако је Сава већ уживаo огроман духовни ауторитет, и даље је био само калуђер[20], те га је средином 1200. године епископ Јариса рукоположио за ђакона, а потом и свештеника. Следећи Савин успон у црквеној хијерархији десио се између 1200. и 1204. године приликом посете Солуну.⁹

Догађаји који су се у ово време дешавали у Србији — грађански рат између великог жупана Стефана Немањића и његовог старијег брата Вукана — сигурно су узнемиравали Саву. Није га оставио равнодушним ни пад Цариграда 1204. године. У подели византијских територија јужна Македонија, која је обухватала полуострво Халкидики и Свету гору, припала је Бонифацију, маркизу од Монферата[25]. Положај светогорских манастира постао је несигуран па су Сави браћа писала да пренесе очеве мошти у Србију.

У Србији (1207—1217)

Свети Сава, икона из Хиландара

Сава је пошао на дуго путовање у Србију са Симеоновим моштима и у пратњи групе хиландарских калуђера највероватније у зиму 1206/07. године[26]. Почетком 1207. Немањина три сина сахранила су његове посмртне остатке у гробницу коју је припремио у својој задужбини Студеници, а Сава је сачинио службу у његову част. Највероватније је Симеон ту убрзо био и канонизован[26]. Недуго затим, Сава је постављен за игумана Студенице. Пошто је имао звање архимандрита Сава је био највише негрчко свештено лице у Србији. За Студеницу је написао типик који је заправо представљао нешто измењени Хиландарски типик. По Доментијановим речима, Сава је у Србију пренео све узоре светогорског манастирског живота, то јест, оснивао је манастире, лавре и испоснице. Тада је отпочео и Савин ктиторски рад у Србији. Заједно са братом Стефаном отпочео је радове на подизању Жиче. За време свог боравка у Студеници, Сава је поред службе написао и опширно Симеоново житије које представља истакнуто дело српске средњовековне књижевности[27].

Као игуман најзначајнијег манастира у Србији Сава је морао да се укључи и у државничке послове. По упуствима брата Стефана учествовао је у двема дипломатским мисијама. Прва, у којој је требало да преговара са Стрезом, бугарским великашем¹⁰, завршила се неуспешно. Много значајнију дипломатску мисију Сава је обавио када је 1220. године Србији запретила велика опасност од угарског краља Андрије II. Тада је Сава вештом дипломатијом успео да угарског краља претвори од српског непријатеља у пријатеља[29]. Доментијан и Tеодосије објашњавају успех ове мисије Савиним чудотворним моћима.

И дођох са часним моштима у Хвосно.
Када је сазнао владалац син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, скупише светитеља и јереје и игумане са многим монасима и са бољарима свим, са радошћу радујући се и весељем веселећи се. Дошавши са великом чашћу узеше мошти господина Симеона, песмама духовним благодарећи Бога. Јер као што прекрасни Јосиф узе из Египта тело оца свога Јакова и пренесе га у земљу обећану, тако и ови богољубиви и благообразни, синови његови са свом државом примише га, радошћу радујући се и весељем веселећи се, сами носећи пречасно тело оца свога, и са великом почашћу положише га у овој светој цркви, у одређени му гроб, који блажени раније сам себи беше начинио. А ово се догоди месеца фебруара у 19. дан.

Свети Сава. Житије светог Симеона Немање.
(Долазак св. Саве у Србију с моштима св. Симеона)

Краљ Андрија je септембра 1217. кренуо из Сплита у крсташки поход. Само што је испловио, велики жупан Стефан је по други пут од папе затражио краљевску круну. Папа Хонорије III послао је свог легата са круном којом је Стефан крунисан.¹¹

У српској историографији је уврежено мишљење да се Сава није слагао са братовљевом прозападном, односно проримском политиком и да је зато љут отишао из Србије у Свету гору[30]. Оболенски оспорава ово мишљење и сматра да je Сава остао у добрим односима са Стефаном, наводећи како је Стефан 1216. Саву називао учитељем и саветодавцем. Пре одласка из Србије Сава је радио на организовању монашког живота у Студеници и учествовао је у избору новог игумана[31], тако да је мало вероватно да је Сава кренуо у важну дипломатску мисију у Никеју без претхоног саветовања са братом.

Савин однос према римској цркви је одраз оштре подељености између источног и западног хришћанства раног 13. века[32]. У доба првих Немањића постојала је извесна црквено-политичка отвореност коју су заступале и ондашње папе[33]. Стефан Првовенчани јасно је раздвајао различите нивое свог политичког, црквеног и верског деловања[34]. Иноћентије III (1198—1216) је водио црквену политику великог стила и успео је да успостави духовну супрематију над Србијом и Бугарском. Сава и људи око њега без сумње су сматрали папу за изузетнан ауторитет у духовним питањима, а извесне теолошке разлике између Истока и Запада или су им биле непознате или, што је вероватније, нису изгледале непремостиве. На однос раних Немањића према римокатоличкој цркви утицала је и чињеница да је приморски део земље био насељен католицима[35]. Сава вероватно није видео ништа спорно ни проблематично у томе што је он свега неколико година након што је његов брат добио круну из Рима отишао у Никеју где је био хиротонисан за првог српског архиепископа.¹²

Одлазак из Србије и мисија у Никеји

Сложене политичке околности на Балкану почетком 13. века, а исто тако сложена црквена ситуација у Србији¹³ [36] биле су позадина мисије Саве Немањића у Никеји чији је резултат била аутокефалност Српске цркве.

По свој прилици Сава се на мисију одлучио у договору са Стефаном. Из Србије је прво отишао у Хиландар одакле је извесно време одржавао преписку с братом[37]. На пут у Никеју Сава је пошао 1219. године.¹⁴ У Никеји, Саву су дочекали Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло I Сарантен. Сава је с царем био родбински повезан, али је за успешност мисије сигурно био важнији Савин лични углед.¹⁵ У вези с оновременим политичким околностима присне везе су одговарале и Србији и Никејском царству. Византији свакако није било свеједно што се Србија Стефановом крунисањем прибилижила Риму и што се Стефан крунисао круном коју је послао римски папа[38]. Војни успеси Теодора Анђела, епирског владара, отежавали су Ласкарисов положај, па је побољшање односа са балканским државама могло донети Никеји корист. Сава је као вешт дипломата и угледни духовник успео да постигне споразум повољан по обе стране. Истовремено су донесене две одлуке којима је Сава хиротонисан за архиепископа и којом је српска црква стекла аутокефалију¹⁶.

Српска аутокефалија била је више формално него суштински ограничена тиме што је приликом богослужења прво требало да се помиње име цариградског патријарха испред других епископа. У административном и црквеноправном погледу Српска црква је добила право да неограничено бира и и хиротонише архиепископа и друге епископе[39]. Савина хиротонија довела је до деликатног проблема у области канонског права. Византијско црквено право забрањивало је да се једна одређена личност препоручи за неку дијецезу. Теодосије и Доментијан, знајући за ову потешкоћу напомињу да је Сава прво за положај архиепископа предложио једног од својих сапутника, што је мало вероватно[40]. По свој прилици Синод и патријарх санкционисали су цареву одлуку којом је Сава постао први српски архиепископ.

Први српски архиепископ

Црква Светог Спаса у манастиру Жича

Приликом повратка из Никеје у Србију Сава се једно краће време задржао на Светој гори, а нешто дуже боравио је у Солуну, у манастиру Филокал[41]. Савин боравак у Солуну имао је великог значаја за развој српског црквеног права јер је он ту организовао рад, а значајним делом и сам учествовао у стварању српске редакције византијског номоканона који ће постати познат под називом Номоканон светог Саве (Крмчија светог Саве).¹⁷ Овај зборник постаће прворазредан извор права у средњовековној Србији, а оствариће утицај и на ширем подручју јер је такође постао основни устав и бугарске и руске цркве[42].

Сава се вратио у Србију 1220. године. Прво се састао с братом, затим је отишао у Студеницу да би се поклонио очевом гробу да би на крају отишао у Жичу, која је одређена за средиште нове Српске архиепископије. Одмах се посветио њеном организовању — основао је око 11 епархија (епископија) укључујући и архиепископију у Жичи. За епископе је поставио своје ученике од којих су неки били управо стигли из Хиландара. Одредио је још једну групу ученика који су постали презвитери (протопопови) и чији је задатак био да као његови заступници (егзарси) мисионаре по земљи и успостављају хришћанске законе о браку, као и да искорењују незнабоштво[43]. На дугој проповеди у Жичи Сава је осудио нека јеретичка учења.¹⁸ У борби против јеретика Сави су помагале и световне власти, пре свега његов брат Стефан Првовенчани.

Успостављање самосталне Српске архиепископије чије су три епархије биле издвојене из састава Охридске архиепископије, неминовно је морало довести до сукоба с Димитријем Хоматијаном, охридским архиепископом. Маја 1220. године он је Сави послао писмо у коме је пребацивао Сави начин живота који је водио, али главна тема овог писма је било изузимање три епископије испод његове власти. По свој прилици, Сава није ни одговорио на овај изазов. Сукоб се сам по себи угасио, а аутокефалност Српске цркве су још за Савина живота признали поглавари других православних цркава.

Односи са Радославом и прво ходочашће

Стефан Првовенчани je умро 1228. године. Пред крај владавине успоставио је добре односе са Теодором Анђелом, епирским владаром. Радослав, Стефанов наследник, оженио се 1219/20. Аном, Теодоровом ћерком, због чега ће током његове владавине епирски утицај бити изузетно снажан у српској политици. Радослава је у Жичи крунисао архиепископ Сава.

Радослав се дописивао са Димитиријем Хоматијаном, охридским архиепископом, у вези са недоумицама око службе и црквене дисциплине[44]. Поједини српски историчари сматрали су да је Радослав на овај начин хтео да врати Српску цркву под власт Охридске архиепископије и да је Сава незадовољан овим дешавањима одлучио да напусти Србију и оде на ходочашће у Свету земљу[45]. Оболенски релативизује ово гледиште наводећи да није логично да Сава напусти Србију ако је његово животно дело, аутокефалија српске цркве, у опасности[46]. У Савиним биографијама наглашени су добри односи које је имао с Радославом, чији је избор за краља Сава подржавао и кога је и сам крунисао[46]. Доментијан наводи да се краљ тешка срца растао од Саве, тако да разлоге за Савино прво ходочашће пре треба тражити у његовој жељи да обиђе света места, побољша богослужење угледајући се на старе хришћанске центре и да учврсти положај српске цркве успостављањем контаката са источним патријаршијама[46].

Године 1229. Сава је из Далмације, односно приморске области српске државе, отпловио за Палестину. Обишао је Јерусалим, Витлејем, Јордан као и манастир Светог Саве Освећеног (Јерусалимског). У повратку, прошао је кроз Малу Азију где је посетио никејског цара, Јована Дуку Ватаца, а затим је отишао на Свету гору где је боравио у Ватопеду и Хиландару. У зиму 1229/30. највероватније је боравио у Солуну где се састао са Теодором Анђелом. Његово путовање имало је великог значаја за развој богослужења у српској цркви[47]. На овом путу, Сава је сигурно проучио Јерусалимски типик по коме је организован живот у манастиру Светог Саве Освећеног. По повратку у Србију 1230. у богослужбену праксу српске цркве унео је неке елементе из овог типика.

Друго ходочашће и смрт

Сава је био српски архиепископ до 1234. године. Период од његовог повратка из Свете земље до силаска са архиепископског престола био је изузетно буран у српској политици. Радослав је свргнут са престола 1233. године и на његово место је довeден његов млађи брат Стефан Владислав. Пораз Теодора Анђела, Радослављевог таста и заштитника, у бици код Клокотнице 1230. године, вероватно је био разлог побуне властеле и Радослављевог свргнућа. Владислав је био зет бугарског цара у коме је нови српски владар налазио спољнополитички ослонац. О Савином ставу према овим дешавањима ништа није познато[48]. Био је благонаклон према оба синовца: Владислава је крунисао, а са Радославом се зближио после његовог повратка из прогонства које је провео у једном манастиру.

Сава је убрзо одлучио да се повуче са положаја српског архиепископа. Одлуку је саопштио на сабору у Жичи и за наследника је поставио свог ученика Арсенија. Потом се упутио на друго ходочашће у Свету земљу. Укрцао се у Будви у пролеће 1234. године и упутио се ка јужној Италији. Иако је брод којим је Сава пловио био жртва гусарског напада, Сава је ипак успешно приспео у луку Бриндизи. Одатле се запутио у Палестину где се у Јерусалиму састао са патријархом Атанасијем. Слободно се даље кретао по Египту где је владала династија Ејубида. Састао се и са александријским патријархом, а затим га је лично примио султан Ал Камил који му је обезбедио водиче за обилазак Синаја. Са Синаја поново одлази у Јерусалим и преко Антиохије долази у Малу Азију. У Цариграду је поново боравио у манастиру Богородице Евергетиде где је примио позив бугарског цара Ивана Асена II да га посети. Крајем 1235. или почетком 1236. стигао је у Трново. У Трнову је умро 14. (27) јануара 1236. године.

Достигнућа

Црквени великодостојник

Епископија	Седиште
Жичка (архиепископија)	Жича
Рашка	Црква светих апостола (Рас)
Призренска	Света Богородица Љевишка
Липљанска	Света Богородица Грачаничка
Зетска	манастир Светих арханђела на Превлаци
Хумска	Света Богородица Стонска
Топличка	црква Светог Николе код Куршумлије
Будимљанска	црква Светог Ђорђа код Иванграда
Дабарска	Свети Никола код Прибоја
Моравичка	црква Светог Ахилија
Хвостанска	Мала Студеница

Након дипломатске мисије у којој је издејствовао аутокефалност Српске цркве, Сава је морао да приступи њеном организовању. Тај задатак је ставио пред њега читав низ проблема црквене, правне и политичке природе. На повратку у Србију, Сава је прошао кроз Солун и Хиландар, где је провео извесно време у приопремама свега оног што му је било неопходно за организацију цркве. У Србију је коначно стигао крајем 1219. или почетком 1220. године[49]. Вероватно већ у рано пролеће 1220. године започео је рукоположење епископа[50]. Сава је Српску архиепископију организовао у десет епископија са седиштем у Жичи (која је била једанаеста епархија). Од ових епископија три су претходно биле под јурисдикцијом Охридске архиепископије (Призренска, Рашка и Липљанска), две (Стонска и Хумска) су се налазиле на приморју, док је пет њих обухватало унутрашњост српске државе[51]. За седишта епископија бирани су најугледнији манастири на њиховој територији[52]. Промене у црквеној организацији које је Сава извео нису одговарале охридском архиепископу Димитрију Хоматијану, између осталог и зато што је изгубио три епископије. Он је маја 1220. године преко скопског епископа Јована послао Сави писмо у коме оштро критикује његове поступке, аутокефалију Српске архиепископије, Савино посвећење за архиепископа, али пре свега неканонско смењивање епископа у Призрену и Расу. Ипак, овај сукоб није добио веће размере и временом се сам од себе угасио. Сматра се да је Хометијаново писмо било његова лична иницијатива и да није било у вези са политиком епирске државе која је у то време била у добрим односима са Србијом. Српску цркву су још за Савина живота признале друге православне цркве.

Сава је пажљиво бринуо о распореду епископија. Тако је један од задатака Хумске епископије био да представља брану према латинским дијецезама Дубровачке архиепископије док је Зетска епископија имала исту улогу према Барској архиепископији.

Велики значај Сава је придавао и организовању монашког живота. У Србији је и пре њега било манастира, али су се од Саве они почели организовати по светогорским узорима[53]. Живот у манастирима је био организован с циљем да се досегне највиши ступањ изворног, источног монаштва[53]. Киновијски (општежитељни) манастири добили су типик израђен према типику манастира Богородице Евергетиде у Цариграду, а пустињачке келије биле су организоване према Карејском типику који је био Савино дело.

У Савном раду на организовању цркве није занемарено ни ниже, парохијско свештенство. У Српску цркву Сава је увео и установу протопопова, егзарха (опуномоћени изасланици) који су имали различита задужења (пре свега склапање бракова према хришћанским обичајима и искорењивање остатака паганства)[53].

Ктиторска делатност

Детаљније у Ктиторска делатност Светог Саве

Манастир Ксиропотам на Светој гори

Ктиторска делатност Светог Саве којом је почео да се бави још као светогорски монах била је веома интензивна, да би свој врхунац доживела током Савиног рада на успостављању и организовању аутокефалне српске цркве.

Своју градитељску делатност започео је у Ватопеду[54]. На Светој гори је Сава заједно са својим оцем, тада монахом Симеоном, даровао и велики број других манастира. Приликом обиласка Свете горе они су постали ктитори Ивирона, Велике Лавре и цркве у Кареји. Убрзо су Сава и Симеон отпочели рад на оснивању српског манастира на Светој гори. Заједно са великим жупаном, Стефаном Немањићем, обновили су потпуно запуштени манастир Хиландар. У подизању Хиландара Сава је имао веома значајну улогу[55]. После Хиландара, Сава је постао ктитор још једне самосталне монашке установе, келије у Кареји. Током 1199. постао је ктитор још три светогорска манастира: Каракале, Ксиропотама и Филотеја. Ови манастири су толико страдали од разбојничких напада с краја 12. века да је то довело у питање њихов опстанак. Сава се побринуо за браство манастира Каракала, обновио је разорена здања и набавио је храну за манастир. У Ксиропотаму је подигао цркву и дао да се изради живопис. Манастир Филотеј је нарочито тешко страдао, па је Сава знатно допринео његовој обнови. У Цариграду је Сава даровао манастир Богородице Евергетиде где је сматран за ктитора, а у Солуну се за њега везује оснивање манастира Филокала.

Као ктитор у Србији, Сава је био активан између 1206. и 1216. или 1217, и после 1219. године[56]. Под његовим руковoдством је живописана Богородичина црква у Студеници, а у околини Студенице, у селу Савову, Сава је основао тзв. Савине испоснице (Горње и Доње). Након Студенице уследило је подизање Дома Спасовог, односно манастира Жиче. Завршни радови, живопис и освећење обављени су након што се Сава као архиепископ вратио из Никеје. Тада је обновио и подигао низ цркава по Србији како би заокружио свој рад на успостављању аутокефалне цркве. По узору на Лавру Светог Саве Освећеног у Сиону подигао је цркву Светих апостола у Пећи. Учествовао је и у подизању Милешеве.

Сава је такође даровао бројне цркве и манастире у Палестини. Ту је основао и један нови манастир на Сиону у Јерусалиму који је требало да буде уточиште за српске ходочаснике. Главно ктиторско право, помињање у службама, Сава је стекао у још неколико цркава у Палестини: у витлејемској Цркви Христовог рођења, у Лазаревој цркви недалеко од Јерусалима и у тзв. Испосници Господњој, као и у александријској цркви приликом своје друге посете Блиском истоку.

Мотиви овако замашне ктиторске делатности су поред искрене побожности били и политичке природе. Међу главним циљевима били су учвршћивање српске државе и младе аутокефалне Српске архиепископије.[57]

Законодавац

С правном проблематиком Сава се први пут морао упознати током свог краткотрајног боравка у Хумској области (1190/91). Током боравка на Светој гори његова законодавна делатност је била богата и разноврсна, јер је његову ктиторску активност у светогорским манастирима морала да прати и правна, с обзиром да је морао потписивати уговоре о куповини имања и слично[58]. Оснивање манастира Хиландара пратио је велики број различитих правних аката међу којима су били и Ктиторска повеља Симеона Немање и Хиландарски типик. Сматра се да је Сава доста учествовао у изради ктиторске повеље његовог оца.

Хиландарски типик представља унеколико прерађен превод типика манастира Богородице Евергетиде. Карејски типик настао је пре хиландарског. Могуће да је Сава у Карејској келији сам, или уз помоћ своје сабраће радио на изради Хиландарског типика. Хиландарским типиком пренет је у српски манастир на Светој гори начин монашког живота једног цариградског манастира, а касније ће он бити пренет и у Србију. С друге стране, Карејски типик по својој црквенорпавној садржини, по свом формулару и правној терминологији представља самостално законодавно и књижевно дело светог Саве[59].

У одредбама Карејског типика посебна пажња је била посвећена осигуравању незавинсности ове монашке установе, како од светогорског прота тако и од игумана Хиландара. Повезаност келије са манстиром утврђена је чињеноцом да је упражњено место настојатеља келије попуњавано монахом из хиландарског братства[60].

По повратку у Србију Сава је у Студеници израдио два правна акта — Студенички типик, и вероватно допуну Немањиној ктиторској повељи са одредбама о економској организацији манастира (касније познат као Закон светог Симеона и светога Саве)[61]. Током Савиног боравка у Солуну 1220. настала је Крмчија или Номоканон светог Саве. У питању је компилација састављена од разних канонских зборника (Синтагма канона у 50 наслова патријарха Јована Схоластика, Префотијевски номоканон у 14 наслова), превода одабраних коментара канониста 12. века, Аристина и Зонаре, као и превода Прохирона (Грађанског закона) цара Василија I Македонца. Номоканон светог Саве је јединствени црквено-правни зборник који је имао великог значаја у српској правној историји.

Организовање архиеписопије пратило је и издавање низа правних аката. Хрисовуља светог Саве и брата му Стефана била је документарна промулгација српске архиепископије и овај документ је познат само по кратком изводу у рукопису Синтагме Матије Властара из 1453. године. Формирање епископија и постављање епископа пратило је издавање одговарајућих аката али ниједан од њих није сачуван. Исто тако од великог броја различитих повеља сачувана је у аутентичном препису само једна, повеља манастиру Светог Николе на скадарском острву Врањини.

За развој српске средњовековне цркве изузетно је значајан Синодик православља који је Сава изнео у оквиру своје беседе одржане у Жичи. Синодик се састоји од два дела: у првом делу прихватају се све позитивно изложене одредбе донете на црквеним саборима, док се у другом делу осуђују елементи неких јеретичких учења (поједини научници претпостављају да је у питању богумилска јерес). У овом документу се види колико је Сава пажљиво настојао да избегне било какво богословско одступање од православног учења.

Књижевник

Свети Сава сматра се за зачетника осамостаљене српске књижевности [62] Однос светог Саве према књизи и књижевном стваралаштву може да се види и у његовим манастирским типицима где је читању књига и библиотеци дато важно место. [63] Прва Савина дела су по својој природи црквеноправна, некњижевна (Карејски и Хиландарски типик). Књижевних елемената у себи има Савино писмо игуману Спиродину, које је једино сачувано Савино писмо, послато са једног од Савиних путовања у Свету земљу (вероватно са другог).

Књижевни дар Сава је показао тек у својим житијним и песничким делима. У Хиландарском типику налази се кратко житије светог Симеона које описује само његов долазак у Свету Гору и сажето казивање о његовој смрти. Развијено житије Сава пише тек у уводу Студеничког типика (1208). Опширно Житије светог Симеона писано је као ктиторско житије оснивача Студенице по свим правилима овога жанра. [64] Усредсређено је на Симеонов монашки лик и стварни биографски подаци су подређени наглашеној идеји о одрицању. У житију нема високопарне реторике и препознаје се казивање блиског сведока. [64] У генези овог житија значајну улогу је одиграо уводни део Хиландарске повеље Стефана Немањића. Своје књижевно стваралаштво Сава је наставио пишући Службу светом Симеону у којој наставља излагање главних идеја изнетих у Симеоновим житију. Књижевни извор и узор овог дела била је минејска Служба светом Симеону Ступнику. По Доментијану Сава је службу саставио у Хиландару 1200. године. Она означава почетак српског песништва и низa текстова којима је успостављан култ светородне династије Немањића.

Свети Сава у традицији и уметности

Култ светог Саве

Смрт светог Саве ван Србије и његова сахрана у Бугарској изазвали су велико незадовољство у Србији[65]. Краљ Владислав је уложио значајне дипломатске напоре да се Савини посмртни остаци пренесу у Србију. Преговори су трајали дуго и у први мах нису довели до конкретних резултата[66]. Затим је Владислав лично отишао у Трново у посету свом тасту, бугарском цару, с намером да преговара о овом проблему. Цар Асен није био вољан да дозволи пренос Савиних посмртних остатака и није мењао мишљење и поред Владислављевог инсистирања. По Доментијановим речима, Владислав је тражио да му се да господин и учитељ, просветитељ отачаства, топли заступник и скори помоћник отачаства. Ипак, после неколико дана Асен је попустио и Владислав је понео Савине мошти у Србију.¹⁹

По повратку у Србију Владислава су дочекали архиепископ Арсеније I са свештенством, властела, као и велики број обичних људи. Маја 1237. Савино тело је положено у гроб у Милешеви[67]. Убрзо потом Сава је и канонизован. Поштован још за живота, Савин култ је нарочито изграђиван након његове смрти. У средњовековној Србији његов гроб је постао место ходочашћа. Григорије Синаит га је сматрао великим светитељем, Сава III га је назвао светим и великим апостолом и архијерејом српским[68], док је за архиепископа Данила Сава био светилник отачаствију (…) господин наш и учитељ.

Савин култ се развио у целом српском народу. Нарочито је јак био у местима која су на било који начин била повезана са његовим животом и радом, поготову у манастиру Милешева и његовој ближој околини. Када се у позном средњем веку из Хума, издвајањем из Босне развила посебна државна јединица, Савин култ је и овде ојачан. Нарочито га је поштовао Стефан Вукчић Косача који је узео титулу херцега од светог Саве.

Спаљивање моштију св. Саве 1594. године

У доба турске власти Сава је међу Србима називан учитељем, просветитељем и новим апостолом[70]. У то доба Савин култ је већ био далеко превазишао границе некадашње српске државе. Ширио се и у Русији, нарочито у доба владавине цара Ивана Грозног. Старац Исаија, руски калуђер, донео је са Свете горе у Русију један рукопис Теодосијевог Житија светог Саве које је затим интензивно преписивано у Русији тако да су га поседовале многе библиотеке. Руски писац Захарије Копистенски у једном полемичком спису против католика истиче светог Саву као личност на коју се треба угледати.

Као светац, Сава је поштован и међу римокатолицима. Томко Мрњевић, босански бискуп, написао је почетком 17. века прву биографију светог Саве која нема историјску већ искључиво књижевну вредност. С поштовањем о светом Сави су писали дубровачки песник Антун Сасин, Јован Кавањин и Павле Ритер Витезовић[71]. Поред Срба, на ходочашће у Милешеву долазили су и Јевреји и Турци.

Турско спаљивање Савиних моштију 1594. године у Београду у знак одмазде против побуњених банатских Срба није смањило поштовање које је српски народ гајио према светом Сави. Култ св. Саве снажно се шири после 1775. године када га је карловачки синод уврстио међу српске народне свеце. Разна дела просветног и културног значаја у српским срединама обављана су на Савиндан. На Савиндан 1826. основана је Матица српска. Истог дана је и Сава Вуковић потписао завештање којим је основана Српска гимназија у Новом Саду 1810. године.

Од друге деценије 19. века свети Сава се све више сматра заштитником и покровитељем српских школа: прво у Војводини (вероватно прво у Земуну 1826), затим у Србији (1827), Далмацији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Старој Србији. Као школска слава дан светог Саве се није прослављао само у пероду комунистичке власти у Југославији да би се та пракса поново успоставила након његовог завршетка.

Свети Сава у књижевности

У дугом периоду од преко седам векова настао је велики број књижевних дела, како усмених тако и писаних у којима се као линост појављује свети Сава. Први текстови о светом Сави били су они којима је установљаван његов култ а међу њима су најзначајнија житија која су написали Доментијан и Теодосије. По речима Војислава Ђурића они су не само потпуношћу него и сугестивношћу излагања надмашили све касније писце и творце народних умотворина. Они су успели да у Сави препознају психолошку противуречност између тежње ка аскетском подвизавањуи практичног рада на утврђивању државе и цркве. Верска посвећеност, државотворни рад и чуда која му приписују Доментијан и Теодисије чинили су окосницу касније књижевне обраде Савине личности. У доба пропадања српске средњовековне државе и у време турске властиразмере Савиног књижевног ликапостале су огромне. [72] Додато му је својство борбе против Турака и народног помагача и учитеља. У усменој књижевности Сава је псотао митски предак са најразличитијим својствима, од врховног бога (по Чајкановићу) до обичног човека. У обликовању Савиног лика у усменој књижевности утицала су стара паганска веровања и то више у лирским песмама и приповеткама него у епској поезији. Ова чињеница објашњава се тиме што су епске песме настајале радом песника који су се често окупљали око манастира који су били центри црквеног предања о Сави насталог под утицајем његових житија.

Изазов за књижевну обраду представљала је Савина улога заштитника сиротиње и заступника правде. Ова улога приписује му се већ код Теодосија а у касније насталим делима изузетно је наглашена.

У модерној српској књижевности писци су обрађивали лик светог Саве али углавном једнострано наглашавајући искључиво његову родољубиву или просветитељску димензију. Међу огромним бројем пригодних написа мале књижевне вредности, високе естетске квалитете нису досегли ни великани српске књижевности као што су Војислав Илић, Јован Јовановић Змај, Милош Црњански и други у својим делима о светом Сави. Међу књижевним делима након Доментијана и Теодисија Војислав Ђурић по естетским дометима издваја народну приповетку Сава и ђаво а међу модерним делима издвајају се песме Матије Бећковића.

Свети Сава у уметности

Од раних портрета светог Саве сачувана су само два — у Милешеви и припрати краља Радослава у Студеници. Претпоставља се са извесношћу да су постојале бројне ктиторске иконе и фреске светог Саве у Хиландару, светогорским манастирама и манастирима у Србији али је највећи део њих уништен. Сматра се да је портрет у Милешеви настао још за Савиног живота и да је најуспешнији Савин портрет.

Развој иконографских типова светог Саве у наредним вековима зависиће од више чинилаца: круга одакле је долазио подстицај за израду ликовних представа (српски двор, високи црквени кругови, властела, братства манастира којима је Сава био ктитор), стања и тенденција у српској уметности и тренутних политичких, црквенополитичких и културних прилика.

Свети Сава, фреска из Краљеве цркве у Студеници

Из средњег века сачувана су 42 Савина портрета. На првом сачуваном из Милешеве, Сава је приказан како левом руком држи Јеванђеље док десном руком благосиља чиме се ставља акценат на две његове главне улоге — архијереја и учитеља[73] — које су често наглашаване и у каснијем сликарству. У иконографији 13. века Сава је приказиван и у поворци архијереја (Студеница) и као млад монах (Сопоћани). У 14. веку иконографија светог Саве досеже највишу тачку у развоју. У Лози Немањића, сцени у којој је ликовно приказивање идеологије Немањића досегло врхунац, Сава је приказиван са леве стране родоначелника Стефана Немање. Значајни Савини портрети у српском средњовековном сликарству су портрети из Дечана, а нарочито онај из Пећи настао око 1375. године.

У време турске власти а и у каснијим временима готово да није било српске цркве без Савиног лика. Нове политичке и идеолошке околности су имале утицаја и на развој иконографије светог Саве[74]. Његова сложена личност допринела је развоју великог броја иконографских типова[74]. И поред извесних специфичности и у време турске власти главни иконографски тип светог Саве је онај на коме је приказивао као архијереј и учитељ, присутан још од 13. века. Ретко се приказује самостално а готово увек са светим Симеоном. Повремено је сликан и у друштву најугледнијих црквених отаца.

Барокни утицаји у српској уметности донели су и извесне промене у Савиној иконографији. На бројним барокним иконама Сава је углавном заједно са Симеоном где су приказани како између себе држе модел цркве или икону Богородице. У уметности 18. века иконе светог Саве и Симеона се укључују у строго одређену тематику иконостаса[75]. Врхунац ликовног култа Саве и Симеона 18. века досегнут је у иконостасу катедралне цркве у Сремским Карловцима који су 1780. израдили Теодор Крачун и Јаков Орфелин. У савременом српском сликарству (19—20. век) свети Сава је био честа инспирација уметницима који су настојали да изразе покровитељску, просветитељску и родољубиву страну његове личности.

Свети Сава у народној традицији

У српској народној традицији лик светог Саве заузима изузетно место. По речима Веселина Чајкановића, у лику светог Саве у појединим делима народне књижевности могу се видети елементи старог претхришћанског веровања[76]. Такве легенде ни у ком случају не одражавају истиниту животну делатност светог Саве. Подручје на коме су забележене легенде о светом Сави и на ком се срећу топоними названи по њему изузетно је широко. Иван Божић наводи да је исходиште и жариште предања о светом Сави било на подручју Херцеговине и Црне Горе и да се оно ширило напоредо са сеобама.

Веома је тешко утврдити и хронолошки одредити тероторијално порекло појединих песама и прича о светом Сави. Оне најраније из 13. и 14. века непосредно се ослањају на писане текстове о светом Сави и на њихове ликовне обраде[76]. Већ у другом слоју народних предања насталих у 15. и 16. веку, настају песме и приче са најразноврснијим мотивима. Овај процес се наставио током 17. века да би у 18. и 19. веку Сава пре свега био везиван за просветитељску делатност. Током времена у овим делима Савин лик има врло мало везе са историјским Савом. Забележено је да ученици у Крагујевцу 1828. или 1829. године нису знали ко је у ствари био свети Сава[77].

У већини прича свети Сава се наводи уместо неког другог светитеља раније навођеног на истом месту[78]. Књижевно су много значајнија дела настала под утицајем мотива у житијима Доментијана и Теодосија, као и у другим делима српске средњовековне књижевности. У овом случају вероватно је често реч о утицају српског живописа на формирање народног предања. Многе приче приказују Саву као чудотворца и учитеља. У овим улогама јавља се још у житијима, а касније и у народним умотворинама где учи народ како се оре, кује, тка, шије, сири млеко, итд[79]. Као чудотворац, Сава се често везује за воду, снег и лед²⁰. У надметањима са султанима и везирима светом Сави као бранитељу хришћанске вере често полази за руком да избије воду из камена.

Путовања светог Саве приказана у житијима нашла су одраз и у предању. У српским народним причама, од свих заната, светом Сави је омиљени био бродарски. Свети Сава је има моћ да умири море и олује, али бродове користи и како би потопио грешнике које је на њих укрцао. На многим местима Савино име се везуј за изворе воде. Легенде о постанку појединих језера такође се везују за његово име.

Напомене

1. Различити аутори наводе различите године рођења: Шафарик, Ст. Новаковић и Н. Крстић узимали су некад 1169. годину. Касније, та граница се померила прво на 1173. (И. Павловић), затим 1174 (М. Вукићевић, В. Ћоровић), на 1175. (А. Гавриловић, Н. Радојчић) и 1176. (Љ. Јовановић). Павле Поповић указује на чињеницу да је ово помицање године рођења св. Саве у директној вези са хронологијом у Савиним делима.

2. У својој психолошко-биографској реконструкцији Савиног живота Станоје Станојевић сматра да се Растко није интересовао за успехе свога оца и уопште за државничке ствари. По његовим речима "од природе склон верском заносу, Растко се још као сасвим млад предао вери и верском утицају". Ипак, иако је Расткова (Савина) побожност несумњива, модерна историографија оспорава да је он од најранијег живота сам себе искључивао из свакодневних, па и државничких токова.

3. О засебној области датој Растку на управу извештава Доментијан, али Станојевић у својој студији одбацује ову вест јер није могао да је уклопи у своју слику младог Растка као религиозног аскете. Коначну потврду ове вести дао је својим открићем Михаило Динић који је пронашао Лучићев препис уговора Стефана Немање са Сплитом где се Растко наводи као управитељ хумске земље поред Вукана, Немањиног најстаријег сина који је наведен као управник у Зети, видети Мошин (1979), 102.

4. Посебан државноправни статус Хума на који указују специфичне обавезе за ову област у међународним уговорима са Сплитом и Дубровником показује да су управитељи ове области имали конкретне и не мале дужности.

5. У српској историографији једно време било је популарно мишљење (које је унето и у чланак о светом Сави у "Енциклопедији Југославије") да је Немања послао свога сина на Свету гору са срачунатим политичким мотивима. Ово мишљење је углавном одбачено јер нема никаквог упоришта у изворима и занемарује очигледну верску мотивацију овог Савиног чина.

6. Ни извори ни модерни историчари се не слажу око места где се Сава замонашио. Стефан Немањић (потоњи Стефан Првовенчани) тврди да се то десило у Ватопеду (Светосавски зборник II, 37-38). Доментијан наводи два одвојена пострижења — једно у Светом Пантелејмону и друго у Ватопеду. Оболенски наводи могућност да се у питању два сукцесивна монашка звања, односно примање мале и велике схиме. Велику схиму примају само они монаси који су се заветовали на најстрожи монашки живот.

7. Политички разлози проистицали су из тадашњих односа Србије са Византијом. Наиме, Стефан Немањић се након српског пораза у бици на Морави (1190) оженио Евдокијом, кћерком Алексија III Анђела, брата тадашњег византијског цара Исака II Анђела. Априла 1195. у Византији је дошло до преврата којим је на престо дошао Алексије III и тако је Стефан Немањић постао зет византијског цара. Није познато да ли је било византијског притиска на Немању да напусти престо, али је сигурно да је новоуспостављена ситуација имала удела у његовој одлуци.

8. Писмо није сачувано али га спомиње Стефан Нeмањић у Симеоновом житију.

9. Историчари се не слажу око тога када се та посета догодила. Станоје Станојевић сматра да је она вероватно била 1203. године[21]; Мошин је смешта у 1204[22]; док Живојиновић мисли да је он тамо боравио 1200. или 1201. године [23] када су га три епископа под председништвом Константина Месепотамита рукоположили за архимандрита[24].

10. Добромир Стрез био се одметнуо након смрти бугарског цара Калојана и приклонио се Стефану Немањићу. Убрзо се одметнуо и од српског великог жупана и угрожавао је своје суседе из снажно утврђеног града Просека. Убрзо након Савине безуспешне мисије, Срез је убијен. То су највероватније учинили његови људи који се нису слагали са политиком коју је водио[28].

11. Питање Стефановог крунисања изазивало је много недоумица у српској историографији. Извештаји западних и српских извора разликују се у свим битним појединостима везаним за крунисање. Тома, сплитски архиђакон, напомиње да је Стефан одмах по Андријином одласку у крсташки поход упутио изасланике у Рим по краљевску круну. Андреа Дандоло, млетачки хроничар из 14. века, потврђује вести архиђакона Томе. С друге стране, Доментијан тврди да је Сава након повратка из Никеје (најраније 1220. године) упутио изасланике у Рим да траже од папе краљевску круну; папа му је изашао у сусрет и Сава је крунисао брата. Теодосије детаљно описује саму церемонију крунисања, али не помиње одакле је круна дошла. И по њему Стефана је крунисао Сава. По свој прилици српски извори настоје да увећају Савину улогу у овим дешавањима, а Теодосије још настоји да искључи сваку улогу Рима и папе.

12. Мишљење да су се Стефан и Сава разилазили у питањима верске политике први је заступао Иларион Руварац, а с њим су се слагали и С. Станојевић, В. Ћоровић, Ј. Радонић и други. Супротно мишљење заступали су Дворник, Слијепчевић и Хафнер, док је Димитрије Богдановић по овом питању био неодлучан.

13. О питањима црквене јурисдикције у српским земљама пре стицања аутокефалности видети Калић (1979), 27—53.

14. Извештаји Савиних биографа Доментијана и Теодосија и поред извесних разлика слажу се у свим битним појединостима. По њима разлог Савиног пута у Никеју био је у вези са неким послом око Хиландара, што је вероватно измишљени детаљ којим се хтело постићи да Сава изгледа што скромније.

15. Теодор I Ласкарис и Стефан Немањић били су ожењени двема сестрама, Евдокијом и Аном, кћеркама Алексија III. Ипак ова родбинска веза није могла бити нарочито снажан гарант добрих односа јер је Стефан још првих година 13. века отерао на понижавајући начин своју жену из Србије. Штавише након што је протерао Евдокију Стефан се оженио Венецијанком Аном Дандоло, унуком Енрика Дандола који је био огорчени непријатељ Византинаца. Тарнанидис из овога закључује да Савино сродство с царем није имало значајнијег утицаја приликом црквено-дипломатске мисије.

16. Поједини српски историчари (међу њима и Станоје С. Станојевић) сматрали су да је српска црква ове привилегије добила у две етапе. Станојевић је сматрао да је 1219. Сава хиротонисан за архиепископа, а да је Српска црква тек десет година касније добила аутокефалију. Међутим, Савини биографи истичу да су се оба чина одиграла истовремено. Модерна историографија углавном одбацује претпоставку да је реч о временски удаљеним догађајима. Тако Тарнанидис напомиње да, ако је било временског размака од 10 година, Савини биографи не би пропуситли прилику да то наведу јер би онда положај Српске цркве био гарантован одлукама два цара (Теодор Ласкарис и Јован Ватац) и два патријарха (Манојло и Гермна).

17. Миодраг Петровић сматра да је Сава морао, због сложености и самосвојности српске редакције Номоканона, да започне овај рад више година пре рада на стицању аутокефалије за Српску цркву. Он даље наводи да је тај рад могао почети још 1204. године када је Сава поставо архимандрит ''по грчком закону да буде архијереј''. Петровић допушта могућност да су светом Сави приликом израде Номоканона помагали неки учени Грци или Руси али да главне одредбе које прилагођавају канонске одредбе српским приликама и кратка објашњења придодата од стране Саве Немањића указују на његов кључни удео у настанку овог законског споменика.

18. Име јереси против које је говорио није поменуо, али се на основу изложеног с великом сигурношћу може тврдити да је у питању богумилство, против кога се борио још Савин отац Стефан Немања.

19. У Трнову је Савино тело почивало у цркви Светих четрдесет мученика. Током археолошких ископавања која су обављена у јесен 1972. пронађен је празан гроб у коме је Савино тело краткотрајно почивало.

20. Тако у краткој српској народној песми "Женидба месечева" стоји: Богу даше небеске ширине (…) / Светом Петру велике врућине/ Светом Сави на води ледове[80].

Библиографија

Извори

• Списи св. Саве, приредио В. Ћоровић, Београд-Сремски Карловци 1928.
• Свети Сава, Сабрана дела, приредио и превео Т. Јовановић, Београд 1998.
• Теодосије, Житија, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 5, Београд 1988.
• Списи светога Саве и Стевана Првовенчаног, модерном српском језику прилагодио Л. Мирковић, Београд 1939.
• Доментијан, Житије светог Саве, прир. Љ. Јухас-Георгиевска и Т. Јовановић, Београд 2001.
• Доментијан, Животи светога Саве и светога Симеона, прилагодио Л. Мирковић, Београд 1939.
• Светосавски зборник II, Посебна издања СКА 125, Београд 1938. (у оквиру ове збирке налази се писмо Димитрија Хоматијана архиепископу Сави из 1220. које је коментарисао и превео Г. Острогорски као и пролошко житије светог Саве)
• Н. Дучић, Крмчија Морачка, ГСУД II/8 (1877) 34—134.

Литература

• Д. Богдановић, Крмчија Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 91—99.
• Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980.
• Д. Богдановић, Крмчија Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 91—99.
• И. Божић, Свети Сава у предању, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 389—395.
• И. Дујчев, Свети Сава у бугарској историји, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 443—452.
• В. Ђурић, Лик светога Саве у књижевности, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 223—230.
• В. Ј. Ђурић, Свети Сава и сликарство његовог доба, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 245—258.
• М. Живојиновић, О боравцима светог Саве у Солуну, Историјски часопис XXIV (1977), 63—71.
• М. Живојиновић, Ктиторска делатност Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 15—25.
• М. Живојиновић, Стефан Немања као монах Симеон, Међународни научни скуп Стефан Немања - Свети Симеон Мироточиви - историја и предање, Септембар 1996 (ур. Јованка Калић), Београд 2000, 101—113.
• П. Ивић, О језику у списима светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 167—175.
• М. Јакновић, Епископије српске цркве 1220. године, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 73—84.
• Ј. Калић, Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 27—52.
• В. Кораћ, Свети Сава и програм рашког храма, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 232—243.
• Д. Медаковић, Историјске основе иконографије св. Саве у XVIII веку, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 397—405.
• Д. Милошевић, Иконографија светога Саве у средњем веку, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 279—318.
• В. Мошин, Правни списи Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 101—128.
• О. Недељковић, Свети Сава и рашка правописна школа, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 177—188.
• Д. Оболенски, Шест византијских портрета (Свети Сава), Београд 2004, 133—191.
• П. Поповић, Свети Сава, Београд, 1932. (репринт 2004)
• М. Петровић, Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила—српског Номоканона, Историјски часопис 49 (2002), 27—45.
• С. Радојчић, Лик светога Саве у Доментијановом животу и подвизима архиепископа све српске и поморске земље преподобног оца и богоносног наставника Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 215—221.
• С. Станојевић, Свети Сава, Београд 1935.
• Г. Суботић, Иконографија светога Саве у време турске власти, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 343355.
• Ј. Тарнанидис, Колико је Св. Сава као личност могао да утиче на остварење автокефалије Српске цркве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 55—63.
• А. Е. Тахиос, Улога Светога Саве у оквиру словенске књижевне делатности на Светој гори, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 85—89.
• Ђ. Трифуновић, Удвајање и понављање као начело књижевног дела светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 189—199.
• В. Ћоровић, Педесет легенди о Светом Сави, Београд 1995. (извор)
• Б. Ферјанчић, Автокефалнст српске цркве и Охридска архиепископија, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 65—72.
• С. Хафнер, Светосавска црква и Рим у XIII и XVI веку, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 381—388.
• Сима Ћирковић, Проблеми биографије Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 7—13.

Референце

1. Ћоровић (1995) 2. Станојевић (1935), 7. 3. Станојевић (1935), 8. 4. Мошин (1979), 102. 5. Мошин (1979), 103 6. Богдановић, 32. 7. Богдановић, 13. 8. Оболенски, 143 9. Оболенски, 144 10. Оболенски, 145 11. Живојиновић (2000), 107 12. Живојиновић (2000), 107—8 13. Живојиновић (1979) 15—16 14. Живојиновић (2000), 109 15. Живојиновић (2000), 110 16. Оболенски, 148. 17. Живојиновић (1979), 18. 18. Оболенски, 149. 19. Оболенски, 150. 20. Оболенски, 151. 21. Станојевић, 28. 22. Мошин (1979), 118. 23. Живојиновић (1977), 64. 24. Оболенски, 152. 25. Оболенски, 153. 26. Оболенски, 155. 27. Оболенски, 157. 28. Станојевић, 38. 29. Оболенски, 177. 30. Станојевић, 43. 31. Оболенски, 166. 32. Оболенски, 167. 33. Хафнер (1979), 383. 34. Хафнер (1979), 384. 35. Оболенски, 167—168. 36. Оболенски, 168. 37. Оболенски, 168-169. 38. Тарнандис (1979), 57. 39. Оболенски, 170. 40. Оболенски, 171.

41. Оболенски, 173. 42. Оболенски, 174. 43. Оболенски, 175. 44. Оболенски, 181. 45. Историја српског народа I, 308-309. 46. Оболенски, 182. 47. Оболенски, 183. 48. Оболенски, 184. 49. Јанковић (1979), 74. 50. Јанковић (1979), 77. 51. Историја српског народа I, 317. 52. Јанковић (1979), 83. 53. Историја српског народа I, 324. 54. Живојиновић (1979), 15. 55. Живојиновић (1979), 17. 56. Живојиновић (1979), 21. 57. Живојиновић (1979), 24. 58. Мошин (1979), 108. 59. Мошин (1979), 116. 60. Мошин (1979), 117. 61. Мошин (1979), 119. 62. Богдановић, 143. 63. Богдановић, 147. 64. Богдановић, 150. 65. Станојевић, 93. 66. Станојевић, 95. 67. Станојевић, 100. 68. Станојевић, 102. 69. Станојевић, 103. 70. Станојевић, 105. 71. Станојевић, 106. 72. Ђурић (1979), 224. 73. Милошевић (1979), 287. 74. Суботић (1979), 344. 75. Медаковић (1979), 400. 76. Божић, 389 77. Божић, 389—390 78. Божић, 390 79. Божић, 391 80. Ћоровић, 71-72.

Препоручена литература

• Свети Сава у српској историји и традицији: међународни научни скуп, уредник Сима Ћирковић, Београд 1998.
• Светосавски зборник. Књига 1, Расправе, Београд 1936.
• Свети Сава: Споменица поводом 800-годишњице рођења 1175-1975, издавач и уредник Свети архијерејски Синод Српске православне цркве, Београд 1977.

Погледајте и…

• Ктиторска делатност Светог Саве
• Стара српска књижевност