Радмила Маринковић (22. март 1922, београд) је српски историчар књижевности.
Школовала се у Београду, Сарајеву, Тузли, Сплиту, осијеку и Бањалуци где је матурирала 1940. године. Првобитно је студирала архитектуру да би се потом определила за Филозофски факултет у Београду на коме је морала да прекине студије због избијања Другог светског рата у Југославији. Студије је наставила 1946. на Групи за југословенску књижевност где је дипломирала 1948. године. Асистент за предмет Средњовековна књижевност на Филозофском факултету у Београду постала је 1949. године. Прошла је кроз сва наставничка звања до пензионисања 1987. године.
Претежно се бави старом српском књижевношћу и то нарочито српским средњовековним романом. Са тезом Српска Алексадрида, Историја основног текста је и докторирала 1965. године (рад је као књига објављен 1969. године). Рад на изучавању старог српског романа заокружила је приређивањем критичких издања Александриде (1985) и популарних издања романа о троји и Романа о Александру Великом са обимним коментарима. Друго тематско поље њених проучавања биле су старе српске биографије (житија). Посебно се интересовала за дела светог Саве, Доментијана, Стефана првовенчаног, архиепископа Данила и Григорија Цамблака. Радила је и на популарисању дела старе српске књижевности посебно издавањем збирке аутобиографских изјава старих српских писаца Писах и потписах (1996).
Важнији радови
- Српска Александрида. Историја основног текста (1969)
- Роман о Троји, Роман о Александру великом (Београд, 1968)
- Почеци формирања српске биографске књижевности, друга и трећа глава Хиландарског типика, Студије и грађа за историју књижевности 2 81968) 7—27.
- Писах и потписах (1996)
Литература
- Анали филолошког факултета 13 (1979), 209—211.
- Маринковић, Радмила у Енциклопедија српске историографије, Београд 1997, 480—481.