Радивој Радић
 |
| Професор Радивој Радић, октобар 2012. |
| Лични подаци |
| Датум рођења | 22. јануар 1954 |
| Место рођења | Ливно, СФРЈ |
Радивој Радић (Ливно, 22. јануар 1954) је српски историчар (византолог), универзитетски професор и научни радник.
Биографија и научни рад
Радић је основну школу завршио у Врњачкој Бањи, а гимназију у Београду. Године 1976. је уписао историју на Филозофском факултету и дипломирао 1980. године. Децембра 1985. године одбранио је магистарску тезу „Обласни господари у Византији крајем 12. и у првим деценијама 13. века“. У току школске 1985/1986. боравио је седам месеци у Атини на специјализацији као стипендиста грчке владе. Докторску дисертацију Време Јована V Палеолога одбранио је у децембру 1991. на Филозофском факултету у Београду. На постдокторском усавршавању био је 1997/1998. у Центру за византијске студије Дамбертон Оукс у Вашингтону.
Године 1978. почео је да ради на Византолошком институту САНУ, где тренутно обавља функцију заменика директора Института. Од 1994. запослен је на Филозофском факултету као доцент, а од 2007. је редовни професор и шеф Семинара за византологију. Историју византије предавао је на Филозофском факултету у Приштини од 1992. до 1997. године а предаје исту област и од када је факултет премештен у Косовску Митровицу. Предаје и на Филозофском факултету у Бањалуци од јесени 1994, као и на Филозофском факултету у Нишу од јесени 1999. године.
Радивој Радић се бави пре свега позновизантијском историјом и везама између Византије и јужнословенских земаља у касном средњем веку. До 2007. Радивој Радић је учествовао на тридесетак научних скупова у земљи и иностранству и објавио је преко 120 научних радова. За књигу Време Јована V Палеолога (1332—1391) године 1993. добио је Октобарску награду града Београда за науку. За књигу Страх у позној Византији 1180—1453, I-II добио је награду Лаза Костић на Новосадском сајму, награду Светозар Милетић за публицистику и награду Вукове задужбине за науку 2000. године. Сарадник је и Енциклопедијског просопографског лексикона византијске историје и цивилизације који се издаје у Атини, као и члан редакције Зборника радова Византолошког института (ЗРВИ) и Српског комитета за византологију.
Поред академске каријере, Радић се последњих година нарочито бави и популаризацијом историјске науке и посебно византијске историје.
Важнија дела
- Обласни господари у Византији крајем 12. и у првим деценијама 13. века. ЗРВИ 24—25, 151—290 (1986).
- Време Јована V Палеолога (1332—1391) (1993)
- Страх у позној Византији 1180—1453, I-II (2000)
- Из Цариграда у српске земље. Студије из византијске и српске историје (2003)
- Срби пре Адама и после њега. Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“ (I издање 2003, II допуњено издање 2005)
- Византија, пурпур и пергамент (2006)
- Цариград, приче са Босфора (2007)
- Криза историје. Српска историографија и друштвени изазови краја 20. и почетка 21. века (2009, заједно са Мирославом Јовановићем)
- Константин Велики: надмоћ хришћанства (2010)
- Византија и Србија: пламен и одсјаји (2010)
- Средњовековни путовођа (2011)
- Ромејски свет (2012)
- Црно столеће — време Јована V Палеолога (2013)
Литература
- Белешка о писцу у Радић Р. Из Цариграда у српске земље. Студије из византијске и српске историје, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
- Белешка о писцу у Р. Радић. Срби пре Адама и после њега. Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“. Стубови културе, Београд, 2005.