Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима. Легена о Владимиру и Косари је књига српског историчара и историчара књижевности Стојана Новаковића први пут издата у Београду 1893. године у издању Српске краљевске академије. У овој књизи Новаковић је испитивао услове развитка књижевности међу Словенима у раном средњем веку а затим је своје истраживање концентрисао на легенду о дукљанском владару Владимиру и Косари, његовој супрузи, које је означио као најстарије оригинално књижевно дело међу балканским Словенима.
Међу књижевноисторијским студијама Стојана Новаковића
Значајан део изваредно обимног научног опуса Стојана Новаковића обухватају и књижевноисториојске студије, особито истраживање појединих дела и споменика старе српске књижевности и писмености. Новаковић је још као студент написао рад Лак поглед на развитак српске књижевности које је објављено као издање Омладине Лицејске у Београду 1863. године. Док је радио као гимназијски професор објавио је књигу Историја српске књижевности која је требала да се користио као школски уџбеник (првобитно је издата 1867. године а употпуњено издање штампано је 1871. године). Ова два Новаковићева рада уклапају се својим начином излагања и свеобухватношћу у слична настојања Павла Јосифа Шафарика, Ватрослава Јагића и Ђура Даничића да у једном делу изложе историју словенских књижевности најстаријих периода. Тек након ових синтетичких радова где је широким потезима осликаван развој српске књижевности Новаковић је написао студију о једном значајном али до тада мало истраженом посебном питању, њеним основама у најранијој старословенској литератури и њеним првобитним развојним подстицајима.
Садржај књиге
Новаковићева студија има далеко шири тематски оквир од оног на који указује њен наслов према коме се студија бави легендом о Владимиру и Косари. Напротив, Новаковић прати панораму бурних збивања од доласка Јужних Словена на Балканско полуострво па све до 11. века тј. настоји да испита све оне предуслове који су довели до појаве особене словенске књижевности на Балкану и њеног првог сачуваног изданка, легенде о Владимиру и Косари. Период првих векова словенске историје на Балканском полуострву врло је проблематичан услед недостатка извора и у том смислу Новаковић није направио никакав нови помак, откривањем новог изворног материјала већ је новим приступом настојао да преиспита постојеће изворе и пружи један другачији поглед на најранију историју балканских Словена. Са изузетном пажњом обрађена је мисија браће Ћирила и Методија који су својим деловањем поставили чврсте темеље приступању Словена средњовековној хришћанској васељени и самим тим њиховим укључивањем у главне токове европске културе и књижевности. Више пажње посвећено је раду њихових ученика, особито Климента и Наума Охридског, који су ширили писменост међу балканским Словенима. Новаковићева студија не ограничава се на књижевноисторијска питања. Он настоји да реконструише путеве развитка и ширења писмености кроз историјско-географску реконструкцију ондашњих црквених седишта, која су била средишта писмености и књижевности. У овом раду Новаковић је изнео гледиште о дуготрајном паралелном коришћењу ћирилице и глагољице међу Србима, што је заступао и Ђорђе Трифуновић у свом раду Ка почецима српске писмености (Београд, 2001). Пре него што је изложио развитак легенде о светом Јовану Владимиру Новаковић је скренуо пажњу на најраније хришћанске свеце међу балканским Словенима a међу којима се посебно позабавио Јованом Рилским и преносом његових моштију прво из Софије у Острогон, затим поново у Софију, па у Трново и на крају под покровитељством султаније Маре Бранковић у манастир Рилу. Новаковић је изнео мишљење да је Јован Рилски зачетник монаштва међу балканским Словенима. Такође се посебно позабавио животима Прохора Пчињског, Гаврила Лесновског и Јоакима Сарандапорског.
На почетку излагања о легенди о краљу Владимиру Новаковић се детаљно осврнуо на Летопис попа Дукљанина. Истиче да је Летопис врло проблематичан спис за изучаваоца и наводи да у вези са њим постоје бројна отворена питања од којих су нека остала нерешена и у много каснијој историографији. У време када се Новаковић бавио Летописом попа Дукљанина овим списом су се позабавили и руски истраживач Александар Фјодорович Гиљфердинг и хрватски филолог и историчар Фрањо Рачки па се Новаковић осврће на њихов рад и критикује Рачког да се у својим истраживањима недовољно критички односи према Летопису. Затим је укратко изложио садржину Летописа уз поближе објашњавање оних делова који се односе на Србе. Легенду о светом Владимиру Новаковић преноси у преводу у целини. Према Новаковићевим речима:
први пут изнад српског живота на Балканском Полуострву диже, како треба, завеса, и показују се слике, које нам народ, државу и владаоца показују у светлости, на коју по осталим изворима у тим временима и не помишљамо.
Новаковић је заступао мишљење да се поп Дукљанин користио Владимировим житијем и да је у свом делу дао извод из овог списа. Такође сматра да се овим делом Зета освведочила као културно средиште словенске културе већ у 10. веку и да је заједно са Захумљем и Рашком чинила јединствену српску духовну целину. Новаковић је сматрао да је приповест о светом Владимиру какву је доноси поп Дукљанин више историјско казивање него легенда. У посебном делу књиге Новаковић је прикупио каснија дела која се тичу легенде о светом Владимиру (касније Јовану Владимиру). Прво излаже једну грчку легенду која се према Новаковићу јавља још у 14. веку а штампана је у Млецима 1690. године. У овој грчкој приповести излаже се да се кивот са моштима светог Јована Владимира налази у једном манастиру код Елбасана. Како је сматрао да дотични манастир није довољно познат у српској средини Новаковић је настојао да да што је могуће детаљнији опис овог манастира на основу података који су забележили инжењери приликом снимања терена ради изградње пруге 1891. године. Објавио је и један латински, грчки и српски натпис из овог манастира који сведочи о ктиторству Карла Топије који је обновио манастир након земљотреса 1381. године. Новаковић је донео и податак који је првобитно објавио Иван Јастребов да се у једној хрисовуљи у Цетињском манастиру налази обавештење да је мошти светог Владимира сахранила његова супруга Косара у манастиру Пречиста Крајинска на Скадарском језеру а да је потом његово тело пренето у манастир недалеко од Елбасана. Новаковић се бавио и прикупљањем усмене грађе о светом Јовану Владимиру. Две легенде о светом Јовану Владимиру, једну из Елбасана а другу из Корче, забележио je и послао Новаковићу Бранислав Нушић. Посебно се позабавио житијем и службом светом Владимиру насталом на грчком језику која је штампана у више наврата. Новаковићеву истраживачку пажњу привукле су и службе светих из охридског краја које су штампане у штампарији у Москопољу 1741. године. Међу овим службама објављена је и Служба светом Владимиру. Треће издање службе објављено је у Венецији 1774. године а ово издање послужило је као предложак за превод на рускословенски који је штампан такође у Венецији 1802. године. Према овом издању сачињено је издање Службе у београдском Србљаку митрополита Михаила из 1861. године. Новаковић се позабавио и са два житија светог Владимира, једним синаксарским, за која је сматрао да их је написао исти драчки митрополит Козма између 1690. и 1694. године. У додатку на крају књиге Новаковић је дао опис штампане иконе са сценама из житија коју је добио из манастира Светог Јована Владимира. Поред описа објавио је све рускословенске и грчке натписе који су се налазили на њој. Икона је штампана са бакрореза 1868. године. Новаковић је завршио ову студију без закључних разматрања. Дело представља јединствен рад у српској историјиографији јер се бави искључиво најранијим периодом развоја српске књижевности и у средишту истраживања има легенду о светом Владимиру. Oдељци у којима Новаковић испитује услове развитка ране словенске писмености, њене културне и географске оквире, својим обимом надрастају оне одељке где се бави главном темом студије. Интересантно је да критички историк Новаковић у овој студији неретко напушта строгo научни начин излагања материје, прелазећи у благу литерарну форму чему доприноси коришћење приповедачког презента уместо перфекта. Књига је објављена као једанаести том у оквиру Изабраних дела Стојана Новаковића у издању Завода за уџбенике и наставна средства у Београду 2002. године.
У каснијој историографији
Летопис попа Дукљанина који је главни извор за легенду о светом Владимиру и коме је Новаковић посветио велику пажњу у овој студији био је честа истраживачка тема у потоњој историографији. Фердо Шишић је објавио ово делo 1928. године и протом је дао врло исцрпан коментар. Једну студију о Летопису написао је Владимир Ћоровић Примедбе о Дукљаниновој хроници (студија је написана 1940. године а објављена је тек 1998. године у књизи Scripta minora. Необјављени рукописи). Ново издање Летописа приредио је Владимир Мошин (објављено 1950. године). Никола Банашевић се врло исцрпно бавио односом народне традиције и Летописа попа Дукљанина у књизи Летопис попа Дукљанина и народно предање (Београд, 1971). Славко Мијушковић се у два наврата темељно бавио Летописом попа Дукљанина и приредио је издања са преводима на српски јзик (прво издање у Титограду 1967. године а друго у Београду 1988. године). У новијој српској историографији Летописом попа Дукљанина особито се бавио Тибор Живковићa који настоји да ревалоризује његову изворну вредност.
Новаковић је у својој студији поставио многа проблематична питања у вези са Летописом попа Дукљанина a o којима су потоњи аутори давали различита, често опречна мишљења. Теза да је Дукљанин преузео из већ готовог Житија легенду о Владимиру посебно је оспоравана али је историографији преовладало мишљење у основаност ове тезе. Фердо Шишић је на пример заступао гледиште да тако рано није могло постојати посебно Житије већ да је Дукљанин своје казивање засновао на народном предању. Улогу народног предања у формирању Летописа систематски је оспоравао Никола Банашевић. Нека гледишта о позном датовању Летописа и другим појединачним питањима које износи Славко Мијушковић у својим студијама углавном нису прихваћени у историографији. У неким доцнијим историографским истраживањима довођена је у питање изворна вредност легенде о Владимиру и Косари као и изворност дела. Што се тиче Новаковићевих истраживања у области ране историје словенске писмености ова сазнања су много узнапредовала од времена Новаковићевог рада тако да је чак објављена и енциклопедија на бугарском језику о овим питањима (Кирило-Методиевска енциклопедия) а приређена су и критичка издања појединих дела раних словенских књижевника. Посебно актуелност задржавају Новаковићева истраживања потоње традиције о светом Јовану Владимиру јер је мало потоњих радова који се баве овим питањем тако да и Тибор Живковић у својој књизи Портрети српских владара (IX—XII век) (Београд, 2006) препоручује Новаковићев рад као незаобилазан извор података о легенди о светом Јовану Владимиру.
Литература
- Тибор Живковић, О првим поглављима Летописа Попа Дукљанина, Историјски часопис 44 (1997), 7-18. (штампан 1998)
- Тибор Живковић, Портрети српских владара (IX—XII век), Београд 2006.
- Томислав Јовановић, Новаковићеви први основи словенске књижевности међу балканским Словенима у Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности, Изабрана дела, књига 11, Београд 2002.