Приск из Панијума (грч. Πρίσκος, рођ. око 410, умро највероватније после 476) био је источноримски (византијски) дипломата, чиновник и историчар. Његова Историја у осам књига, писана на грчком језику, сачувана нам је само у фрагментима и кроз каснија историјска дела. Претпоставља се да је Прискова Историја вероватно је обрађивала период од 434. до 474. или 476. године. Фрагменти су сачувани у византијској компилацији Изводи о посланствима коју је у 10. веку саставио цар Константин VII Порфирогенит. Ово Присково дело такође је познато и преко дела других историчара који су га парафразирали. За словенску историју, Присково дело је од изванредног значаја будући да Приск први помиње присуство Словена у Панонији као Атилиних поданика.
Биографија
Подаци о Присковом животу сачувани су у фрагментима његовог дела и у византијском лексикону из 10. века, Суиди (Σουδα). Рођен је вероватно око 410. у градићу Панијуму на трачкој обали Мраморног мора. Из фрагмената његовог дела уочава се да је добро познавао реторику, филозофију и право. У науци се сматра да се, с обзиром на близину родног Панијума, вероватно школовао у Константинопољу. Сасвим је могуће да је по образовању био правник. У Цариграду се спријатељио са Максимом који је 435. био један од четворице чланова комисије која је радила на компилацији Теодосијевог законика. Могуће је да је Приск као младић био један од секретара (scrinarius) који су радили на до тада највећој компилацији римског права.
 |
| Атилина гозба, романтичарски приказ Атилиног двора насликан 1870. године. Приск је приказан у доњем десном углу. |
Следећи свог заштитника Максима путовао је 449. на двор хунског краља Атиле као члан посланства. Прискова невољност да се придружи мисији открива да се посланство Атили сматрало веома опасним по учеснике. Штавише, ни Максим ни Приск нису знали да је цариградски двор унајмио једног од варварских поглавара, Едекона, да ликвидира хунског краља. Једино је тумач Вигилид знао за план да се Атила уклони. Међутим, Едекон, који је путовао испред источноримског посланства, открио је план Атили који је затим јавио Максиму и његовој пратњи да одбија да их уопште прими. Тек када је Приск убедио једног од хунских старешина да се заузме за њих, Атила им је одобрио пријем. Источноримско посланство је затим путовало кроз Панонску низију још два дана пре него што је приспело на Атилин двор скупа са западноримским посланством које су срели узпут. Хунски краљ их је примио у два наврата и послао их је назад у Цариград са новим захтевима источноримској страни. Тек по повратку у престоницу Приск и његови другови су сазнали за прави разлог Атилине нељубазности. Читава Максимова мисија служила је само као изговор да се хунском краљу скрене пажња са најмљеног атентатора.
У пролеће 450. Максим и Приск су упућени у Исаврију ради смиривања прилика у овој малоазијској провинцији, али су већ на почетку пута опозвани пошто су стигле вести да Атила намерава да нападне Западноримско царство. Цар Теодосије II сада је послао своје дипломате на Запад како би убедио свог западноримског савладара Валентинијана III да испуни хунске захтеве. Док се амбасада припремала на нови пут, Теодосије је у лову пао са коња, повредио кичму и недуго затим умро 28. јула 450. године. Било како било, Приск је отпутовао у Италију где га је у Риму примио Валентинијан и његов способни војсковођа Аеције, владар de facto Западноримског царства. Наредне 451. Максим и Приск су се вратили у Константинов град где их је сачекао нови цар Маркијан (450—457) са новим задатком.1 Максим је упућен у Горњи Египат који је требало бранити од пустињских пљачкаша Влемејаца и Нувада. Максимин је успешно ратовао са овим полуномадским племенима која су се 453. обавезала на стогодишњи мир. Међутим, Максимова изненадна смрт је утицала да брзо забораве на споразум са римским властима. После смрти дугогодишњег патрона Приск је Нилом отпутовао у Александрију где је сада ступио у службу новог заповедника Египта, Флора. Пошто су царске трупе свргле са епископског престола браниоца монофизитизма Диоскора,2 у Александрији су избили немири. Флор је затворио театре и јавна купатила и зауставио довоз жита у град како би казнио Александринце. Како су грађани Александрије убрзо послали молбу царском заповеднику, Приск је убедио Флора да прихвати помирење са побуњеницима и не продубљује сукобе. Флор се сложио и побуна је убрзо умирена. Након тога, Приск се вратио у Цариград где је постао правни саветник (assessor) Маркијановог главног секретара (magister officiorum) Еуфемија. После Маркијанове смрти 457. и доласка Лава I на цариградски трон, Приск се изгледа повукао из државне службе. Тада се вероватно више посветио реторици, објављивању своје преписке и писању историје. Уколико прихватимо да се један од сачуваних фрагмената тиче краја Василискове узурпације 476. године можемо претпоставити да је Приск умро нешто после ове године.
Историја
Као што је поменуто, изгледа да је Приск објавио и своја писма и говоре, али од њих није ништа остало сачувано. Суида га описује као ретора и софисту. Што се тиче Прискове Историје, она је сачувана кроз дословне изводе које је учени византијски цар Константин VII Порфирогенит (913—959) сачувао је у Изводима о посланствима (Excerpta de Legationibus). Дело су током средњег века радо користили остали историчари, о чему ће још бити речи, тако да је Прискова Историја позната и кроз парафразиране делове других аутора.
За почетак, није нам познат ни наслов Присковог дела. Изводи о посланствима називају дело просто Историјом или Готском историјом3, док Суида бележи дело под насловом Историја Византа и догађаја из Атилиног времена што је највероватније описни, а не оргинални назив.
Неке смо реке прешли моноксилима којима се служе оближњи становници[…]По селима су нам спремали храну, место жита просо, место вина медос (медовину), како се тамо зове[…]јер ови становници који су помешани, поред свог варварског језика, теже да знају или хунски или готски, па и латински уколико са Римљанима долазе у додир.
Приск, Историја, прев. Ф. Баришић, ВИИНЈ I, стр. 14-16.
За почетну тачку своје Историје Приск је узео Атилин долазак на хунски престо 434. после смрти његовог стрица Ругиле4. Чињеница да је, веома необично, за почетни догађај изабрао важан догађај из варварске историје указује да је Приск као једну од централних тема своје историје узео односе између Источноримског царства и Атилиних Хуна. Поред тога, велики број сачуваних фрагмената, као и делови које је Јорданес парафразирао, указују да је догађајима из периода врхунца Атилине моћи (447—450) био дат неуобичајно велики простор. Могуће је да су чак две од укупно осам књига биле посвећене овом раздобљу. Делује извесно да је Приск желео да оконча своје дело закључно са Маркијановом смрћу 457, између осталог и због тога што је у то време распарчавање Атилиног царства већ увелико узело маха тако да Хуни више нису представљали озбиљну опасност по Византију. Када је надживео и Лава I, који је умро 474, Приск је можда решио да историју допуни и догађајима из времена Лавове владавине. На основу расположивих фрагмената тешко је рећи која је била крајња хронолошка граница Историје. Највероватније је да је Приск своје дело закључио догађајима из 474. (долазак Јулија Непота на западноримски престо или смрт Лава I) или пак дешавањима из августа 476. (крај Василискове узурпације).
У погледу језика приметно је да је Приск стилски подражавао Херодота и Тукидида, два класична узора за историчаре који су писали на грчком језику. Избегавао је латинизме и преводио званичне латинске термине на грчки језик. За народе и географске појмове неретко је користио архаичне термине. До извесне мере познавао је латински, готски и хунски језик. Писао је јасно уз повремене морализаторске тенденције. Ипак, чак и кад куди значајне личности, попут Теодосија II и његовог главног саветника евнуха Хрисафија, чинио је то разложно и уравнотежено. Атилу је приказао као одлучног, ратоборног, темпераментног и прорачунатог владара у контрасту са слабим и потуљеним Теодосијем II. Од свих римских владара, Приск је имао најповољније мишљење о Маркијану, коме је додуше и дуговао успон на професионалном плану, док ретки сачувани фрагменти о Лаву I показују да је и према овом цару имао резервисан став.
Прискова белешка о хунским поданицима који гаје просо, справљају медовину и израђују чамце моноксиле византолог Фрањо Баришић је протумачио као најранији помен Словена у Панонији. Просо као културу коју су гајили Словени поменули су касније и Псеудо-Маврикије крајем 6. века и Тактика Лава VI крајем 8. односно почетком 9. века. Такође, гајење проса међу Словенима у Источној и Северној Европи споменули су и бројни источњачки аутори. Поред тога, из Прискових речи јасно је да овај народ није говорио ни хунски ни готски језик, као ни латински што сведочи да се није радило о романском становништву које је после римског повлачења остало у Панонији.
Није јасно да ли је Приск био паганин или хришћанин. Могуће је да је био хришћанин, али је у складу са канонима световне историографије одбијао да пише о верским питањима слично својим савременицима као што су били Малхо и Кандид.
Приск је изгледа био цењен и радо преписиван аутор. Користили су га каснији византијски аутори Зосим, Прокопије, Јован Малала, Евагрије Схоластик, Јован из Антиохије, Теофан Исповедник и Нићифор Калист. Међутим, нису сви користили Приска директно, већ из извода или светске хронике Евстатија из Епифаније. Од латинских аутора користио га је Касиодор Сенатор, а преко њега и Јорданес који је сачувао доста појединости о Атилиним походима. Процењује се да је од Присковог дела сачувана једва трећина или четвртина и нестанак потпуног дела се сматра у историјској науци за велики губитак.
Напомене
Библиографија
Извори
- Византијски извори за историју народа Југославије, прев. Фрањо Баришић, Том I, Византолошки институт САНУ, Београд 1955, стр. 9-16 (само превод изабраних делова на српски језик).
- R. C. Blockley, The Fragmentary Classicising Historians of the Later Roman Empire, vol. 2, Liverpool 1983. (изворни текст и превод на енглески језик).
Литература
- Ф. Баришић, Приск, Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, Византолошки институт САНУ, Београд 1955, стр. 7-8.
- R. C. Blockley, The Fragmentary Classicising Historians of the Later Roman Empire, vol. 1, Liverpool 1981, стр. 48-70.
- W. Treadgold, The Early Byzantine Historians, Palgrave Macmillan, Basingstoke-New York 2007, стр. 96-102.