Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога је збирка текстова на старословенском и српскословенском језику коју је приредио Стојан Новаковић и која је први пут издата у Београду 1877. године. Друго издање објављено је 1889. а треће 1907. године.
Пре Стојана Новаковића сличну збирку текстова издао је Павле Јосиф Шафарик али је несигурно да ли је Шафарикова збирка послужила Новаковићу као непосредан узор. Наиме, Новаковић је користио нове рукописе који су пронађени после издавања Шафарикове збирке а такође је шире схватао грађу, не у уско књижевном смислу, већ је из свих врста писаних споменика бирао оне примере погодне за илустровање појединих језичких или књижевних појава. Како Раде Михаљчић наводи ова особина Новаковићевој збирци даје антологијски карактер. Код старословенског језика Новаковић је узимао примере из црквених списа док је за српско—словенски језик и књижевност користио као изворнике српска средњовековна житија, култне списе, записе и натписе, летописе и родослове, законске списе, дипломатичку грађу, апокрифнe списе и на крају дела глагољашке књижевности. Како сам Новаковић наводи глагољашке текстове је ради лакше употребе исписивао ћирилицом.
За историографска истраживања од великог значаја су одломци из српских средњовековних наративних извора, правних споменика и разлићитих дипломатичких аката које је Новаковић сврстао под одељк Стара писма. Пре основног текста објављена су детаљна објашњења, а код оних списа која су раније објављивани дати су подаци о ранијим издањима. На крају књиге Новаковић је приредио кратак речник речи које су у писаним споменицима пронађене после Лексикона Франца Миклошича и Рјечника из књижевних старина српских Ђура Даничића.
Литература
- Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога (Р. Михаљчић, стр. 23—24), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.