Понос је био једна од феудалних обавеза зависног становништва у средњовековној Србији под којим се подразумевало преношење ствари владара или властелина на сопственим коњима или другој теглећој стоци на одређено место.
Обавеза понос била је позната још из времена Стефана Немање (1166/68—1196) а кансије су је прописивали и други Немањићи. Она се дефинисала у различитим правним актима као што су Закон стари Србљем затим Светостефанска и Дечанска хрисовуља и на крају Душанов законик (60. члан). Зависно становништво је је било дужно да преноси различиту робу до владаревог стана, односно места где се налазио или до места које би владар одредио. Ова обавеза није ишчезла са изумирањем династије Немањића већ је присутна и у каснијим временима. О њеном каснијем псотојању сведочи повеља деспота Стефана Лазаревића манастиру Хиландару из 1411. године. Од обављања ове обавезе биле су ослобођени у појединим случајевима људи на црквеним имањима. Такву привилегију манастири су добијали за своје поседе искључиво од владара. Обавезу спровођења извршавања ове обавезе имао је кефалија.
Реч понос је поред означавања феудалне обавезе могла да подразумева и товар који су трговци превозили у оквиру каравана али и товар уопште.
Литература
- Понос (М. Шуица, стр. 552), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- М. Динић, Дубровачка средњовековна караванска трговина, Југословенски историјски часопис 3 (1937) 119—146.