Полемика Вука Караџића и Милована Видаковића
preporucen.png
Насловна страна другог дела Љубомира у Jелисијуму, прво издање, Пешта 1814. године.
Насловна страна другог дела Љубомира у Jелисијуму, прво издање, Пешта 1814. године.

Полемика Вука Караџића и Милована Видаковића обухвата критике које је Вук Стефановић Караџић објавио о делима Милована Видаковића као и Видаковићеве одговоре на њих и његову критику Вуковог рада. Ова полемика представљала је важан догађај у историји српске књижевности јер је промењен манир писменог општења међу писцима, истакнута су нека Вукова начела у вези са језиком и књижевношћу док је Видаковићево дело под утицајем критике било делимично скрајнуто са главног тока српске књижевности. Историчари и теоретичари књижевности су на различите начине тумачили ову полемику разумевајући је као једну етапу у Вуковој борби за реформу српског књижевног језика, сукоб различитих поетика или културолошко размимоилажење.

Вук је прву рецензију Видаковићевог дела Усамљени јуноша објавио 1815. године. Критика је углавном била умерена и пре свега се бавила језичким, а сасвим узгредно књижевним питањима. Уследила су два Видаковићева одговора: један објављен 1815. године, а други објављен као Предисловије другог дела Видаковићевог романа Љубомир у Јелисијуму. Пре него што је објавио други одговор Видаковић се посаветовао са чувеним чешким филологом Јосифом Добровским, и охрабрен његовим одговором упусио се у расправљање о језичким питањима. Вук је затим написао опширан одговор у тексту познатом као Друга рецензија србска објављеном јула и августа 1817. године. Ова критика била је веома оштра а строгом суду подвргнути су како књижевни квалитети Видаковићевог дела Љубомир у Јелисијуму тако и његов језик. Вук је такође писао и одговоре на објаве за претплату које је Видаковић слао. Свој одговор Видаковић је објавио тек 1823. године као предговор трећег дела Љубомира у Јелисијуму, а на нека питања из полемике освртао се и у каснијим делима. Полемика је изазвала прилично негодовање у ондашњој српској културној средини јер је писана оштрим тоном који до тада није био присутан међу српским књижевницима. Ипак, Друга рецензија србска широко се сматра за прву књижевну критику у српској књижевности и као таква остварила је релативно велики утицај.

Књижевноисторијска позадина

Почев од Доситеја Обрадовића (1739—1811) у српској књижевности се јавља свест о значају романа и потреби за овом књижевном врстом.[1]1 Последњих година 18. и почетком 19. века било је превода романа из европских књижевности на српски језик. Доситејеви следбеници из постјозефинистичке фазе до крајности су развили сентименталистичку компоненту његовог дела па је њихов начин стварања означаван и као шлатки стил.[2] Основне врсте нове књижевности: аутобиографија, роман, морални есеј и комедија настали су под утицајем сентиментално-дидактичке поетике и слатког стила. Милован Видаковић (1780—1841) је стварао под снажним утицајем оваквог схватања књижевности, а у првим деценијама 19. века сматран је за најзначајнијег српског романописца, и шире, за најзначајнијег прозног писца српске књижевности. Павле Поповић у својој монографији о Миловану Видаковићу овог издваја као најизразитијег представника прозног стваралаштва у српској књижевности с почетка 19. века, односно као зачетника српског романа. Према Поповићевим речима он је почео роман у нас, он га је радио дуго и скоро једини, он га је и створио. У студији о Видаковићевом роману Јован Деретић напомиње да он није први српски романописац али да је први прави романсијер у српској књижевности. Он га смешта између Атанасија Стојковића, који је први српски писац романа, а кога је Видаковић према Деретићевим речима у потпуности засенио, и Јована Стерије Поповића који је својим делом Роман без романа видаковићевски роман учинио поетски у потпуности неаутентичним иако је и даље било стваралаца који су писали под Видаковићевим утицајем.2

Тема која је заокупљала готово све српске књижевне посленике с почетка 19. века било је питање језика. Видаковић се такође у својим списима освртао на овај проблем. Он се залагао за народни српски језик, а не за учени словенски. И овде је био склон решењима насталим по узору на рад Диситеја Обрадовића али у предговору своје Граматике истиче да ни Доситеј није у целости успео да разреши питање народног језика.[3] Сматрао је да је питање језика најуспешније решио Атанасије Стојковић (1773—1832) о чему наводи:

[…] тако ми се слатки слог јегов допадне[…] да зажелим и ја јему у слогу нашем подражавати, и да јегов начин књиге писати потрудим се мени присвојити, како што ћу по том и почети писати, и по мало станем овому славному мужу подражавати.[4]

Питањем језика Видаковић се бавио још у предговору Усамњеном јуноши (1810) где пише као поштовалац матерњег језика и велики противник страних елемената у српском језику, нарочито турских и немачких речи. И поред тога што је у више наврата нагласио да пише простим, народним, дијалектом, у његовом језику било је више књижевних израза и словенских завршетака. Године 1814. у првом делу Љубомира у Јелисијуму објавио је и чланак у вези са питањем књижевног језика под насловом Примјечаније о серпском језику3.

Ток полемике

Прва Вукова рецензија и Видаковићев одговор

Садржаније ове књиге јест романическо; но овај повијестонравоучителни роман […] садржава у себи истини подобну приповијетку. […] што се разних намјеренија савршеног романа једног тиче, внутрење цијене његове […] на можемо се овде у дубоко упустити да покажемо да истој, иначе воопшче изредној, књижици много заиста недостаје к савршенству некон у сочиненијама вида овог. Задрћавамо себи о томе убудуће, када познија дјела његова рецензирали будемо више говорити; засад ауктору срећу за будућа дјела желећи, упућујемо га на читање добрих романа у страним језицима […] и прелазимо на чистоту језика којим је писано.
Вук Караџић, Одломак из рецензије Усамљеног јуноше Милована Видаковића.

Прва Вукова рецензија Видаковићевог романа Усамљени јуноша објављена је у Новинама сербским Димитрија Давидовића између 17. и 22. септембра 1815. године, у три броја без потписа.[5] Оцена романа махом је била позитивна, Вук је повољно писао о књижевном аспекту дела али је имао замерки на Видаковићев језик. Критиковао је језичке неправилности, што је донекле контрадикторно ранијем Вуковом захтеву да сваки писац пише онако како се говори у његовом крају, и Видаковићево исправљање српских језичких облика по узору на српскословенски језик. Критика језика коју Вук овде износи углавном је слична оној коју је упутио неименованим српским књижевницима у својој Граматици из 1814. године. Такође у овој рецензији Вук је настојао да Видаковићеве грешке не прикаже као нешто што је карактеристика искључиво његовог писања него као део општих прилика у српској књижевности.

Иако се ова Вукова критика може означити као прилично умерена Видаковић ју је лоше примио и одговорио је у врло оштром тону. Он је послао одговор из Пожуна (данас Братислава) где се затекао, а одговор је објављен у Давидовићевим Новинама између 20. и 22. октобра 1815. године.4 Видаковић је одговорио на све оно што му је Вук био замерио не одступајући ни од једног свог решења. Нарочито је оправдавао употребу словенских оконченија, а иначе је у Видаковићевим делима од тог времена присутан све већи утицај славенског језика. Пошто је Вук био писац Граматике Видаковић је нарочито оштро писао о овом делу. Наводи да је у питању сасвим проста граматика, према којој се книгописец не може владати. Њему су засметале и поједине критичке примедбе о самом роману. И поред тога што је одговор на Вукову критику био прилично оштар Видаковић га закључује љубазним речима: Ја Г. Вука Стефановића љубим као мојего земјака.[6]5

Језичко питање у полемици и Јосиф Добровски

**Јосиф Добровски** (1753—1829), чешки филолог и историчар књижевности, графика аутора Јана Вилимка, из албума знаменитих Чеха.
Јосиф Добровски (1753—1829), чешки филолог и историчар књижевности, графика аутора Јана Вилимка, из албума знаменитих Чеха.

Како се Видаковић посебно интересовао за питања о књижевном језику он је настојао да своју позицију ојача мишљењем неког општепризнатог ауторитета на пољу словенских језика. Он је одлучио да се обрати Јосифу Добровском, истакнутом чешком филологу, који је у своје време важио вероватно за највећи ауторитет на широком пољу словенске филологије. Павле Поповић напомиње да није у потпуности јасно како је Видаковић одлучио да се обрати Добровском. Наводи да га је са њим могао повезати Атанасије Стојковић који је са Добровским водио преписку. Иначе о Стојковићевом језику Добровски је изнео повољан суд у Слованци за 1815. годину где наводи како је овај пронашао средњи пут између ученог и високопарног језика Јована Рајића и језика Доситеја Обрадовића. И Видаковић је ценио Стојковићев језик па га је чак и подражавао што може бити разлог зашто се обратио баш Добровском.

Крајем 1815. или почетком 1816. године Видаковић је писао Добровском.6 Он је питао да ли треба писати простим народним језиком или га мешати са словенским. Добровски је одговорио вероватно већ марта 1816. године и то повољно по Видаковића. Он се никада није залагао за чист народни језик и препоручивао је средњи слог. Охрабрен овим мишљењем Видаковић се посветио раду на словенској граматици коју је завршио почетком 1817. године. Ова књига требало је да обухвати и словенску, као основу српске грамтике, и српску граматику пошто је Видаковић држао да је Вукова српска граматика потпуно погрешна.

Други Видаковићев одговор

Овакво мишљење Добровског охрабрило је Видаковића да се упусти у жешћу полемику са Вуком. Он је написао нови одговор, овај пут без изазова са Вукове стране. И поред тога Видаковић је лично према Вуку задржао добре односе па се чак претплатио на Вуков Рјечник, иако није био редовни претплатник књига. Одговор је објављен као Предисловије (Предговор) другом делу Љубомира у Јелисијуму 1817. године, а датован је 15. августом 1816. године.[7] На почетку предговора указује на начелну узалудност прве Вукове критике, а затим прелази на критику Вуковог језичког програма за који каже да је пагубна зараза литературе наше.[8] Даље понавља окосницу свог језичког програма да славенски треба да се пише међу ученим круговима, а да се ствари од општег интересовања пишу српски и то не онако како то чини прост свет већ тај језик треба исправљати према словенском. Требало је, како Видаковић наводи под утицајем Добровског, да средњи пут неки изаберемо.[8] Видаковић је затим одштампао писмо чешког филолога у немачком оригиналу и у српском преводу. Одговор завршава тврдњом да би радије престао да пише него што би то чинио придржавајући се Вукове граматике.

Друга рецензија србска

У одговору на прву рецензију пита г. В. који су то романи по вкусу рецензента. Сад му на то не треба казати да чита Виландова агатона, Амадиса, Оберона, Аристина, Златно огледало, Абдерце и остале; Гетеова Вилхелма и Вертера, Фенелонова Телемаха, Бертелемијева Анахарзиса, Лесажева Жил Блаза и Хромог Ђавола, Голдсмитова Векфилдског попа, Рихардзенову Кларису, Филдингова Том Џонса, Стернова шендија, и остале овима подобне романе; него нека узме најгори њемачки роман, који већ ни слушкиње не читају, па ће видети да је паметније написан него његов Љубомир. У поменутим романима представља се човек као што јест и као што би требало да буде. Онђе паметан човек и поштен човек говори и ради свагда као паметан и поштен[…] А овђе на неким мјестима Љубомир и Светозар говоре и раде као будале и вјетрењаци и рђави људи; Драгиња и Мелиса као курве а Влајко и Агапија опет кошто морализирају као Сократ[…] Из тога свега морамо закључити да г. В. не зна ни историје, ни географије, ни логике, ни поезије, ни реторике, нити зна шта је морал, ни стид, ни учтивост, нити познаје карактер народа нашега, ни ништа. Вук Караџић, Друга рецензија србска, одломак.

Време када је писао прву рецензију једног Видаковићевог дела је време Вукове афирмације у књижевним круговима и његовог рада на значајним филолошким и књижевним подухватима (Рјечник и нова Граматика)[9] Вук је крајем јуна 1817. године добио други део Љубомира у Јелисијуму. Брз одговор вероватно је изостао јер је Вука и Копитара поколебало писмо Јосифа Добровског које је Видаковић објавио уз своје дело. С Видаковићем се могло оштро полемисати али Добровски је и за Копитара био врхунски ауторитет, док се са Вуком у овом периоду Вуковог рада није могао ни поредити.[9] Како је ситуација била деликатна Вук и Копитар су најпре отпочели преписку са Добровским. Прво му је Копитар писао 9. јула (по новом календару) 1817. године и у овом писму се крајње негативно изражава о Видаковићу, а затим му упућује молбу да Добровски пресуди ово питање својим филолошким ауторитетом који је, како Копитар наводи, Видаковић злоупотребио. Заједно са овим писмом Копитар је послао и нека Вукова питања о овом предмету. Добровски је одговорио 28. јула али не у потпуности повољно за Вука и Копитара. Он наводи да није потпуно ни за Вука ни за Видаковића и да поред свих оштрих речи на Видаковићев рачун прави белешке из његовог дела. После овакве арбитраже Вук и Копитар су морали опрезно да пишу рецензију. Вук је изабрао тактику да се држи мишљења Добровског али да истовремено што је могуће више раздвоји његове од Видаковићевих ставова. Вук на почетку наводи како је за њега средњи слог који препоручује Добровски неприхватљив али даље додаје да би Добровски своје мишљење променио када би имао прилику да се упозна са говорним српским језиком. Затим је Вук настојао да наводно заштити самог Добровског од Видаковића.7 За разлику од претходне рецензије где је критиковао само Видаковићев језик, а о књижевним питањима се изражавао или умерено или уздржано Вук у Другој рецензији поклања далеко већу пажњу и књижевној проблематици. Критика је почела да излази у Давидовићевим Новинама 14. јула 1817. године, а штампана је све до 21. августа у укупно дванаест бројева8.[10] Вук је такође одговарао на Видаковићеве објаве у којима је позивао читаоце на претплату. Прву објаву Видаковић је написао 15. септембра 1817. године, а она је излазила у три броја Новина 29. септембра, 3. и 6. октобра. Као реакцију на њу Вук је написао Мали одвраћак. Другу објаву Видаковић је написао тек након две године и она је објављена 10. октобра 1819. године. Вук је одговорио и на ову објаву текстом Неколико ријечи који је објављен вероватно врло брзо након саме објаве у додатку Новина. Пошто се Вук у Другој рецензији србској бавио и књижевним, а не искључиво језичким питањима ово дело узима се за прву књижевну критику у српској књижевности.[10]

**Вук Караџић**, рад Димитрија Лакатарија из 1832. године, Народни музеј, Београд.
Вук Караџић, рад Димитрија Лакатарија из 1832. године, Народни музеј, Београд.

Вук је у критици посебно наглашавао Видаковићеве грешке у познавању историјских и географских података.[11] Павле Поповић наводи само неке примере ових грешака из Вукове рецензије, а за неке замерке напомиње да нису на месту. С друге стране Видаковић је оправдавао свој књижевни поступак истицањем да његовим читаоцима и није стало до фактографске тачности али у својој одбрани није у потпуности доследан. Сама Вукова аргументација, његова поетичка начела (или њихов изостанак) и културна позадина рецензије у више наврата су разматрани у историографији о српској књижевности. Друга група замерки односи се на слабу мотивисаност радње и неубедљиво психолошко портретисање ликова, што су карактеристике Видаковићевог дела које су као недостатак истицали и потоњи истраживачи али које су истовремено одлика типа романа који је послужио као основица Видаковићевог стварања.9 Даље Вук критикује морал који је присутан у Видаковићевом роману и начин на који приказује народне обичаје.[12] Тон критике био је изузетно оштар што је било у потпуности различито у односу на дотадашњи манир међусобног опхођења српских књижевника. Сваки елемент Видаковићевог романа се омаловажава, излаже подсмеху и карикатурише, а сам начин обраћања је изразито личан уз мноштво грубих израза.10 Иако је у ондашњој штампи рецензија имала мало одјека, а нешто више у сачуваној преписци критика је несумњиво оставила снажан утисак на српску читалачку публику.

Одговор на Другу рецензију србску

Без сумње љубезни моји читатељи многи сте помислили, да ја ову трећи част Љубомира,[…], нећу на свет ни издати, што зар због оне, на перве две моје части рецензије. Но ја би се и сам стидио када би сам се ја оне рецензије уплашио, или њом толико се уврежден признао да престанем писати.[…] Ја сам истина био у намеренију да му на ону рецензију одма и отговорим, него ме многи от тога отврате, говорећи да онакова рецензија отговора и не заслужује, но сасвим презреније и великодушну немарност.[…] Мој је реценсент мене највише критизирао у језику што ја чрез у писанију узимам нека оконченија Словенска, а по где који и речцу словенску: но јесам ли ја сам који то чиним?[…] Но мој је реценсент мене и у делу критизирао, које он, или није добро разумео, или га није ни хотео разумети—Пита ме, да му кажем гди је Љубомир био затворен, кад је вели за једну ноћ да озове са Милорадом на Мораву стићи могао? Кад убо ја неназначихн место оно, гди је он затворен би, како може мој Ценсор от неизвестна места к месту известному растојаније оно мерити[…] Та он ако је и био из Херцеговине, не следује да није и у Сербији затворен бити могао, које ја нисам морао писат, што је мојим читатељем до тога. Ако ми стадосмо коекакове маленкости у книгама претресати, то, нема те книге на свету у које погрешке нећемо наћи.в за кафу што ми каже да ове у оно јошт време у Европи није било, и мени је то, може бити, и боље нежели и јему познато, но ја као и роману волео сам и кафу Господи за фруштук дати, него сланине или мандаре.[…] Но кад се он тако строго морала држи,в,нек ми каже, питам га, на шта нам је у рецензији својој увео ону куму с прутићем да се у шуми сушта брани от кума—Куда му се онае речи клоне ''реци секо к. и—реци секо м! пфуј! срамота! враче исцели се најпре сам.[…] Као и овде које ми смешно пада, што ми у својеји рецензији каже, зашто ја не написа, да су у Саборној Душановој церкви кандила златна била, него Сребрна! Сад шта је хтео сатим, не знам. Но чинимисе да кад би ја написао био златна он би ми рекао, а зашто не сребрна?[…] Но ја му Благоразумни моји читатељи праштам! Ја га презирем, ја и њега и његову онакву рецензију, купно и оне, који су га на њу подговарали, за ништо вмењавам. Милован Видаковић, Предговор трећег дела Љубомира у Јелисијуму, одломак.

Критика није оставила утисак само на публику већ и на самог Видаковића што је описао речима Полете листови у новинама све церњи од горега забележеним у његовим Успоменама о Давидовићу.[13] Видаковић је у време када је Вук објавио рецензију добио професорско место у гиманзији у Новом Саду, а оваква критика могла је да има поразан утицај на његов углед у новој средини.[13] Затим је отишао да се посаветује са митрополитом Стефаном Стратимировићем у Сремске Карловце. Са њим је иначе био у добрим односима, а Стратимировић се раније повољно изражавао о Видаковићевим делима. Такво мишљење задржао је и после ове рецензије. Митрополит се чудио што критика не запажа ниједну добру страну дела већ само истиче мане. Стратимировић га је, како Видаковић наводи, саветовао да не одговара одмах већ да да темељан одговор у некој наредној књизи. Било је и других личности ондашње српске књижевне и читалачке сцене које су се повољно изражавале о Видаковићу, а негативно о критици и Давидовићевим Новинама у којима је критика штампана. Видаковић је одлучио да послуша митрополитов савет и да објави одговор на Вукову рецензију као део трећег тома Љубомира у Јелисијуму. Пре објављивања дао је два позива на претплату 1817. и 1819. године.11 Ипак трећи део Љубомира у Јелисијуму издат је тек 1823. године12 када је интересовање читалачке публике за саму полемику готово потпуно спласнуло.

На почетку свог одговора Видаковић за Вукову критику наводи да није у питању права критика већ обична пасквила. За разлику од објава за претплату тон одговора објављен у трећем делу Љубомира у Јелисијуму је доста сталоженији. Видаковић је сматрао да је Вукова критика цепидлачење и да исувише инсистира на, по његовом мишљењу, небитним појединостима.[14] Он не брани доследно своје позиције. Негде инсистира на фиктивној природи романа и пишчевом праву на слободу имагинације, а на другим местима одговара на Вукове фактографске замерке истим начином на који је писана Вукова критика.13 Видаковићев одговор је објављен касно и на многе убедљиве критичке примедбе није одговорио па оваквим одговором није знатније променио општу слику културне јавности о полемици.

Место полемике у српској књижевности

Почетак књижевне критике

У историји српске књижевности Вукова Друга рецензија србска14 сматра се за почетак књижевне критике. Иако су и у ранијем периоду српске књижевности аутори попут Захарије Орфелина или Доситеја Обрадовића исказивали различите ставове о књижевним или естетским питањима, овакви ставови само су се узгредно бавили књижевном проблематиком и нису у потпуности изграђене књижевне критике.[15] О самој критици као облику књижевног стварања књижевници су имали ниско мишљење поистовећујући је са вређањем личности.15 Драгиша Живковић, историчар и теоретичар књижевности, истиче да међу истраживачима преовлађује мишљење да је Друга рецензија прва српска књижевна критика, а не Прва рецензија што је мишљење које је заговарао Ж. Бошков.[16]16 Вук се иначе мало бавио књижевно-теоријским питањима. Сматрао је да није довољно стручан да о њима расправља и тај аспект књижевног стварања препуштао је позванијима од себе. Ипак, неких књижевно-теоријских размишљања има већ у Предисловију првој збирци народних песама из 1814. године.[17] Већ ту, Вук је формулисао своје основне ставове по питањима књижевног језика. Сличне идеје Вук понавља и разрађује у рецензијама Видаковићевих романа. И поред тога што су рецензију заједно писали Вук и Копитар, Вуков удео и у њеном књижевном делу је вероватно претежнији, док је Копитарева улога пре свега саветодовна. Већ у првој рецензији романа Усамљени јуноша Вук је уочио да писац има сладак стил и да роман обилује моралним поукама али да има недостатака у језику и структури. Ипак у Првој рецензији он даље пише искључиво о језику.

Друга рецензија није ни систематска ни потпуна а критичарска терминологија је једноставна и метод невешт.[18] Вуков критичарски поступак не полази од теоријско формулисаних недостатака романа за које би се потом налазили примери у самом делу, него је потпуно супротан, и састоји се од нагомиланог набрајања појединачних примера. Посебно је слаба Вукова критика композиције романа за коју Вук каже само да садржи седамдесет и седам предмета без даљег разрађивања овог проблема. Вук је нарочито истицао Видаковићево неаутентично приказивање српских народних обичаја. Драгиша Живковић дели Вукове замерке у две групе: у прву групу спада то што у поступцима ликова романа и њиховом карактеру нема доследности а другу групу чини по Вуковом мишљењу нетипично приказивање народног живота.[19] Као једину ману Вукове критике Живковић истиче то што није истакао и позитивне стране Видаковићевог књижевног стваралаштва.[20] Оштар тон критике посебно је одјекнуо међу српском читалачком публиком ненавикнутом на такав начин писања. Вукове присталице су махом одобравале критику али не у свим појединостима (Димитрије Фрушић и Ј. Берић) док је међу Вуковим пријатељима било и оних који су били против овакве критике (Лукијан Мушицки и Сима Милутиновић Сарајлија). Међу ширим читалачким круговима реакција је била много неповољнија. Због тога је уредник Новина сербских Димитрије Давидивић изјавио да неће објављивати никакве рецензије. Ако би неки књижевник хтео да објави рецензију морао је да то уради у посебном додатку за који би сам сносио трошкове и то уз изостављање свих пристрасних и вулгарних места.17 Међу делатницима у култури ова критика је допринела да се утврди негативна свест о књижевној критици, а ова свест ће се лагано мењати у наредним годинама. Георгије Магарашевић, уредник Летописа сербског је поводом питања вредности књижевне критике написао Павлу Берићу 1829. године:

Критика, рецензија и проч. по већој части добиле подозрително значење, нарочито код нас, који смо у гдекојима уз Новине сербске бившима рецензијама, поред свега тога јошт и продерзљивост и проч. видили, које је читатеља, по јестеству самог тог поступка, от књижества више отвраћало него томе примамљивало.[21]

Негативно мишљење о овим критикама и уопште о оваквом начину писања критика изнео је и Јован Стерија Поповић. Јоксим Новић, вуковски дисидент[21] сматрао је да је за дотадашњи начин критиковања главни кривац био Вук Караџић.[22] Он је ово писао одговарајући на Вукове нападе на Јована Хаџића и на Даничићеву критику његових ставова објављену у Видовдану. Вук је у одговору на друо Објавленије на трећу част Љубомира у Јелисијуму изнео своје мишљење о циљу књижевне критике. Сматрао је да циљ критике треба да буде побољшање рада писца и додаје да је тако прокламован циљ доказ да рецензент не жели да Видаковићу избије перо из руку него да му још боље утврди. Донекле контрадикторна овом Вуковом ставу је његова тврдња из једног писма упућеног Лукијану Мушицком да ће једног руског писца да ипсује више него Видаковића.[21] Павле Поповић је сматрао да је ово доказ да је Вук критику сматрао за псовање и област личног разрачунавања[23] док Живковић сматра да се то односи само на формални аспект критике а не и на њен циљ.[24]

Година Догађај
септембар 1815. Вукова рецензија Усамљеног јуноше
октобар 1815. Видаковићев одговор на рецензију
1817. Објављен други део Љубомира у Јелисијуму,
други Видаковићев одговор.
јул — август 1817. Вукова Друга рецензија србска
септембар — октобар 1817. Прво Видаковићево Објавленије,
позив на претплату
1817. Вуков Мали одвраћак
10. октобар 1819. Друго Видаковићево Објавленије
1819. Вуков одговор Неколико ријечи
1819. Mагарашевићеви преводи из Виланда и Јунга
март 1820. Вукова рецензија Оде народољубца
Лукијана Мушицког
1823. Видаковићев одговор на Другу рецензију србску

Као реакцију на ове критике Георгије Магарашевић је 1819. године објавио преводе неколико одломака из дела Виланда и Јунга уз помоћ којих је хтео да покаже шта се у европској литератури сматра за доброг писца, а шта за пискарало.18 Око ових превода развила се једна мања књижевна полемика око карактера српске књижевности и врсте књижевне критике која би њој била одговарајућа. Станимир Живковић, што је вероватно био псеудоним Платона Атанацковића, први је повео полемику, наводећи да се пред младу српску књижевност не могу постављати високи критеријуми. Даље је сматрао да је књижевна критика уопште, а негативна посебно, штетна за развој књижевности. Магарашевић (псеудоним Тома Љубибратић) и Вук (псеудоним Ненад Новковић) заузели су супротно гледиште. Они су сматрали да је књижевна критика неопходна младој српској књижевности како би је усмеравала у добром правцу.[25]

Осим критика Видаковићевих дела Вук је написао само још једну књижевну критику која је садржала и доста елемената критике језика. У питању је рецензија оде Глас народољубца Лукијана Мушицког. Та критика је заправо првих десет страна писма које је Вук послао Мушицком 8. марта 1820. године и она није првобитно била објављена.19 Узгредне напомене о књижевним делима Вук је давао у својим језичким рецензијама али се ови списи не убрајају у књижевну критику.

Свест о значају књижевне критике јачаће у српској књижевности почев од краја друге деценије 19. века. Године 1826. Константин Пеичић је писао у Летопису о потреби објављивања критике.[26] Такође у Правилима за Содружество љубитеља књижества србског основаног у Темишвару јула 1828. године на иницијативу Димитрија Тирола, поред осталих задатака за унапређење језика и књижевности истиче се и конструктивна књижевна критике. Павле Берић у чланку О књижеству србском замера Георгију Магарашевићу што се у Летопису не објављују критике већ само кратке библиографксе белешке о појединим писцима. Магарашевић је одговорио да је Летопис и до тада објављивао књижевну критику и додаје да је као уредник спреман да се више позабави овим питањем. Матица српска је 1834. године одлучила да се свако дело које се преда Матици на издавање прво критички прегледа.[27]

У другој и трећој деценији 19. века критика се и поред раста свести о њеном значају споро развијала. Углавном је била сведена на библиографске белешке а њих су као део својих уредничких дужности писали уредници ондашњих српских листова, Димитрије Давидовић и Георгије Магарашевић. Од 1816. у Новинама сербским постојала је рубрика Књижество србско у којој је Давидовић писао књижевне белешке и преносио белешке о српској књижевности на страним језицима.[28] Тек у наредним деценијама доћи ће до знатнијег развоја српске књижевне критике и то како у погледу теоријског дефинисања тако и у настанку све успешнијих и квалитетнијих критика.

Расправе о језику

Будући да ми сада, који помало за свој народ писати почињемо, доста се у незгодному времену находимо: више нас критизирају у језику, нежели и у делу, но имаду и право;[…] Обаче камо нам такова гратика, која би чиста својства Сербског језика содержавала, и која би правила, по коима да се сви једнако водимо, имала?—Ми смо господину Мразовичу за Славенску Граматику вавеки должни благодарити, но нушдна је нам још и Србска. И докле год ову не будемо имали, правилно и једнако писати неможемо.[…]Боемци су чак ову нашу погрешку приметили, Добровски неки у својеи книги на Немецкому језику пише, да ми Серби у садање време не имамоправилни и опредељени језик, на коему би книге писали, но да једни пишемо церковним стилом, други просто, као што говоримо или помешано![…]Неки наши захтевају да се пише Славенски а не Сербски, но молим понизно, за кога?—за наше учене?—здрави врача не потребују.[Намера списатеља је да] својом књигом у које он и пороке и добродетељ јасно нам преставља, нас ползује и поучи; да нам пороке сгнуси и омрази а добродетељ услади и у нама ју побуди.[…]Но тко ово више потребује, нежели они који нису толико учени.[…]по моему за обште добро нашего народа находим да ми пишемо Сербски, да нас всек народ наш разуме;[а из словенског] као из источника лепи речи узимати и наш Серски језик поправљати можемо. Милован Видаковић, Примјеченије о Сербскому језику, одломак.

Као и у другим полемикама у српској књижевности прве половине 19. века и у овој полемици је питање језика било од великог значаја.[29] Вук је замерио Видаковићу уношење елемената рускословенске (и руске) фонетике у српски језик, ортографску недоследност и употребу неправилних морфолошких и синтаксичких облика. Сам Видаковићев језик је током разних периода његовог стваралаштва трпео мање или веће промене.[30] У првом периоду стваралаштва његов језик је близак народном говору, затим уноси све више рускословенских елемената и на крају, последњих година живота и рада, његов језик се поново приближио народном говору. Прва Вукова рецензија повећала је Видаковићево интересовање за језичка питања и он је супротно Вуковом инсистирању уносио све више елементе рускословенског језика у своја дела да би када су се страсти око рецензије стишале вратио првобитном начину писања.[31] Видаковић се залагао за средњи слог, мешавину српског и рускословенског језика, док је Вук био изричито против оваквог начина писања. О језичким питањима Видаковић је расправљао и у својим каснијим делима, а пред крај живота је од оскудних средстава која су му стајала на располагању издао једну Граматику. И поред тога што је Вукова концепција књижевног језика однела превагу, схватања језика карактеристична за припаднике српског грађанства у Хабзбуршкој монархији имале су свог утицаја у развоју српског књижевног језика, посебно његове источне варијанте. Такође, Вукови критичари и противници из редова српског грађанства северно од Саве и Дунава, чији је Милован Видаковић био типичан представник, имали су улогу у уобличавању Вукових ставова, и њиховом аргументованом и прецизном излагању.

Утицај на потоњи Вуков и Видаковићево рад

**Милован Видаковић** (1780--1841), најзначајнији представник раног српског романа.
Милован Видаковић (1780—1841), најзначајнији представник раног српског романа.

И поред тога што је одлучно негирао сваку вредност Вукове критике, Видаковић је барем у детаљима извршио промене у свом стилу према ставовима изнетим у Вуковој рецензији. Већ у трећем делу Љубомира у Јелисијуму он мења приказивање неких српских народних обичаја и покушава да накнадно да мотивацију за неке поступке личности, што је пропустио да уради у прва два дела романа.[32] Такође је приметно потпуно изостављање ласцивних сцена, како у трећем делу Љубомира у Јелисијуму тако и у свим потоњим Видаковићевим делима. Поповић сматра да је изостављање оваквих мотива саветовао вероватно и митрополит Стефан Стратимировић.[32] Приметан је и већи број народних израза у трећем делу романа као и народних стихова који нису издвојени у односу на прозни текст али се истичу својом структуром. Ипак, највећим делом Видаковић је задржао манир свог ранијег књижевног стварања. Такође у наредним његовим делима је приметно готово потпуно изостављање тематике из српске историје. Што се тиче даљег Вуковог рада, он се врло мало интересовао за питања књижевне критике и ово је остала једина његова објављена књижевна критика. Ипак од значаја је чињеница да је Вук у Првој и Другој рецензији изнео своје основне ставове (који су присутни и у његовим ранијим, као и у делима насталим у годинама полемике) у вези са језичким питањима које ће током доцнијег стваралаштва вишестрано разрадити.

Полемика у историји и теорији књижевности

Традиционална тумачења: супростављене поетике

У историографији о српској књижевности полемика Вука Караџића и Милована Видаковића разумевана је рпе свага на књижевном, или чак књижевнотеоријском нивоу, као суочавање супростављених поетика, односно различитих схватања романа.[33] Иако је истакао да Вук није књижевни критичар у правом смислу те речи Павле Поповић је сматрао да је Вук, осим у ситним појединостима, у праву. Он Вукову критику карактерише речима да је примитивна, али је сва разумна[34]. Његово мишљење у потпуности је прихватио и Драгиша Живковић додајући да главну вредност рецензије чини здраво и природно осећање песничке неубедљивости и немотивисаности личности и сутуација у Видаковићевом роману[35]. Јован Деретић је сматрао да је највећа снага Вукове рецензије критиковање карактера ликова Видаковићевих романа где се осећа утицај Аристотелове поетике.[36] Мишљење донекле противречно овом Деретић износи у монографији о Видаковићевом роману где напомиње да Видаковић није наиван стваралац и да познаје питања књижевне теорије, нарочито о књижевном роду у коме је највише стварао.[37]20 На фону Вукове критике Видаковићевог неаутентичног приказивања историјских околности и поједини каснији историчари и критичари књижевности су градили свој став о Видаковићевом делу. Тако Јован Скерлић наводи:

Он нема историјско осећање и способности да уђе у дух епоха које описује, и личности из прошлости слика као модерне људе, пушта да раде и говоре као да су из данашњице. У историјском костиму од приказује људе XVIII века.[38]

Сава Дамјанов: Видаковић модернији од Вука

У студији Видаковић модернији од Вука… Сава Дамјанов, историчар и теоретичар књижевности, имао је као прокламовани циљ да пре свега изворно и непристрасно[39] прочита полемичке текстове и да супростави Вукове и Видаковићеве ставове. Ипак и Дамјанов се задржава на нивоу поетичких начела и концепција које су истакли актери полемике.[40] Он је као погрешно означио оно разумевање полемике која би њу сагледала искључиво са становишта Вукове реформаторске борбе са противницима из конзервативних књижевних кругова.[41] Такође он уочава да су Вукови морални захтеви које поставља пред ликове Видаковићевог романа заправо назори карактеристични за Вукову постојбину (херцеговачко село), које он третира као универзалне критеријуме процењујући према њима чак и поступке средњовековне српске властеле[42]. Другим речима Дамјанов сматра да је Вукова апсолутизација простог човека и неуког народа његовог времена и простора у истој мери неисторична као и Видаковићев књижевни поступак. Дамјанов је због тога Видаковића означио као првог браниоца фоктивног у српској књижевности. Ненад Николић сматра да је Дамјанов занемарио морализаторски аспект Видаковићевих дела па је онда пренагласио Вукову морализаторску интенцију и Видаковићеву одбрану фикционалности романа због чега закључује:

Видаковићева екслицитна поетичка начела (без обзира на вредносне домете његових романа9 много су модернија и ближа савременој литерарној свести од Вукових књижевнокритичких симплификација.

Ненад Николић: Рат култура

Николић сматра да се до исправног тумачења ове полемике није дошло јер су тумачи нагласак стављали на експлицитна и имплицитна поетичка начела док захтев за моралном повешћу као императивом који су актери полемике имплицитно изнели уопште није разматран.21 Пошто сматра да Видаковићева експлицитна поетичка начела немају вредност за полемику он такође сматра да ни Вук нема изграђена поетичка начела, односно да га никаква поетика не обавезује.[43]22 Због тога сматра да Вук и Видаковић имају слична схватања романа, не инсистирајући на приказивању стварности већ на моралној поуци.[44] Вук не критикује Видаковићеве анахронизме захтевајући историјско перспектизовање већ са становишта идеалног морала.[45] Вук сматра да је она стварност коју Видаковић пројектује у прошлост неадекватна због ниског морала и због тога што није типично српска, док саму неисторичност критикује на нивоу материјалне културе. Вук и Видаковић крећу се у оквирима поетике псеудоисторијског романа, који има за циљ да савременике прикаже у историјском костиму и да се на тај начин аутентично обрати једној одређеној књижевној публици.23 Обраћајући се одређеној публици Видаковић има намеру да да директан узор моралног понашања (савјет је онај […] онде приложен само за садање и будушче сербске Светозаре).

Николић запажа да се у структури Видаковићевог романа истичу два утицаја: један је утицај барокног витешко-авантуристичког романа а друго је утицај псеудоисторијског романа 18. века.[46] Стварајући под овим утицајима Видаковић пази на противречности у приказивању чињеница онда када оне утичу на историјски смисао романа док код карактеризације ликова прави слободна одступања. Многе Вукове замерке имају своје порекло у неразумевању ове подвојености Видаковићевог романа. Вук заправо критикује псеудоисторичност која је сувише јасна и која на тај начин онемогућава аутентично приказивање херојске етике за коју се Вук делимично залаже. У предговорима романа писаним после Вукове рецензије запажа се све мање Видаковићево инсистирање на историјској а све веће на моралној аутентичности приповести. Видаковић истиче да су његова дела пре свега моралне повести где је морална поука уклопљена у форму романа. Према Николићевим речима :

Вук и Видаковић слични су по томе што и један и други од романа очекују да представи морал али су непомирљиво супростављени својим схватањем морала, тако да један другога видео као неморалног проповедника морала.[47]

Напомене

Библиографија

Извори

  • Српска књижевност XVIII и XIX века: барок, просвећеност, класицизам, предромантизам, Хрестоматија, књига друга, приредили Мило Ломпар и Зорица Несторовић, Београд 2008.

Литература

  • Сава Дамјанов, Видаковић модернији од Вука…, Ново читање традиције: Изазови историје српске књижевности, Нови Сад 2002.
  • Јован Деретић, Видаковић и рани српски роман, Нови Сад 1980.
  • Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд 1983.
  • Јован Деретић, Алманаси Вуковог доба, Београд 1979.
  • Драгиша Живковић, Почеци српске књижевне критике: 1817—1860, Београд 1957.
  • Јован Кашић, Језик Милована Видаковића, Нови Сад 1968.
  • Радош Љушић, Оријентални новинар, европски политичар — Димитрије Давидовић (1789—1838), Београд 2006.
  • Ненад Николић, Полемика Вука и Видаковића — рат култура, Зборник Матице српске за књижевност и језик 55 (2007), 477—510.
  • Павле Поповић, Милован Видаковић, Сабрана дела, књига VII, Београд 2000.
  • Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 2006. (поновљено издање)

Референце

1. Деретић, Историја српске књижевности, 488.
2. Деретић, Историја српске књижевности, 466.
3. Поповић, Милован Видаковић, 158.
4. Поповић, Милован Видаковић, 158—159.
5. Поповић, Милован Видаковић, 160.
6. Поповић, Милован Видаковић, 161.
7. Поповић, Милован Видаковић, 163.
8. Поповић, Милован Видаковић, 164.
9. Поповић, Милован Видаковић, 166.
10. Поповић, Милован Видаковић, 169.
11. Поповић, Милован Видаковић, 171.
12. Поповић, Милован Видаковић, 171—177.
13. Поповић, Милован Видаковић, 179.
14. Поповић, Милован Видаковић, 182.
15. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 52—58.
16. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 65.
17. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 71.
18. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 77.
19. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 79.
20. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 83.
21. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 85.
22. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 85—86.
23. Поповић, Милован Видаковић, 235.
24. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 87.
25. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 88—89.
26. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 107.
27. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 109.
28. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 110.
29. Кашић, Језик Милована Видаковића, 7.
30. Кашић, Језик Милована Видаковића, 10.
31. Кашић, Језик Милована Видаковића, 11.
32. Поповић, Милован Видаковић, 184.
33. Николић, Полемика Вука и Видаковића, 477.
34. Поповић, Милован Видаковић, 175.
35. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 76.
36. Николић, Полемика вука и Видаковића, 478—479.
37. Деретић, Видаковић и рани српски роман, 22.
38. Скерлић, Историја нове српске књижевности, 154.
39. Дамјанов, Видаковић модернији од Вука, 57—58.
40. Дамјанов, Видаковић модернији од Вука, 58.
41. Николић, Полемика вука и Видаковића, 480.
42. Дамјанов, Видаковић модернији од Вука, 66—67.
43. Николић, Полемика Вука и Видаковића, 482—485.
44. Николић, Полемика Вука и Видаковића, 485.
45. Николић, Полемика Вука и Видаковића, 486.
46. Николић, Полемика Вука и Видаковића, 487—489.
47. Николић, Полемика Вука и Видаковића, 494.

Погледајте и…

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported