Поклад (на латинском depositum, у српским ћирилским текстовима означава се и као остава, постава и похрана) је био у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику назив за похрањивање покретних добара, најчешће у Дубровнику, која би била искоришћена под одређеним условима. Поклад најчешће подразумева складиштење драгоцености у случају нередовних политичких прилика.
Историјат
Према сачуваним дубровачким документима српска и босанска властела поседовала је покретну имовину велике вредности. Поклади су најчешће остављани у новцу али су се могли састојати и од других драгоцености као што су злато, сребро, позлаћено посуђе, скупоцене тканине и личне ствари као што су појасеви (позлаћени, сребрни или украшени бисерима), венци, круне (дивизе) као и коњска опрема која је такође могла бити украшена племенитим металима. Поклад у новцу остављан је на чување Дубровачкој општини или неком поверљиом појединцу из редоа властеле или богатих трговаца. Забележено је да је крајем 14. века Дубровачка општина тражила од Которана да подигну поклад од приватних лица и да га уложе у општинску благајну уз гарантовану камату од 5% на годишњем нивоу. Поклад није увек похрањиван у Дубровнику одједном већ и у ратама а готово увек је подизан у ратама. Постоје случајеви када је сачувано 17 признаница о пријему вредности из неког поклада, па је регулисање ових обавеза могло да пораје и по неколико година. Међу најзначајније покладе спадају они које су Дубровачкој општини предали жупан Деса, краљ Вукашин Мрњавчевић, Ђурађ Бранковић, Сандаљ Хранић, Стефан Вукчић Косача и друга истакнута српска и босанска средњовековна властела. У трговачком пословању веровници су задужнице (кредитне исправе) давали у депозит својим клијентима или у канцеларију нотаријата у граду где су чуване у посебним сандуцима (in capsella) или врећицама (in saculo). Депозит у роби је углавном био даван када на време нису измирена дуговања у новцу.
Литература
- Поклад (М. Маловић-Ђукић, стр. 537—538), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.