Питања и одговори су били један од књижевних жанрова у византијској књижевности и књижевностима на које је она остварила утицај (између осталих и у старој српској књижевности). Имала су теолошку садржину и била су широко популарна у средњем веку јер су давала одговоре на она питања из области хришћанске вере на која се нису могли наћи у Светом писму. ЕЈдна њихова подврста се убраја у апокрифну књижевност. Сличне књижевне врсте постојале су и у латинској средњовековној књижевности.
Најчешће су писана у дијалошкој форми мада постоје и случајеви када је у разговору учествовало више лица. Међу најзначајнија дела ова врсте убрајају се Питања Јована Богослова упућена Господу на брду Тавор, Разговор три светитеља (Јована Златоустог, Василија Великог и Григорија Богослова), Вартоломејева питања Исусу Христу о Богородици, Јерусалимски разговор. Ова врста питања и одговора настала је под диретним утицајем византисјке књижевности и заправо је само превод византијских књижевних дела. У словенској традицији запамћена су под називом вапроси и ответи. Ова подврста питања и одговора се према Рајку Нахтигалу деле на четири подврсте: различити Вапроси и ответи о стварању света и људи, о старозаветној и новозаветној историји, о теолошким, догматским и космолошким питањима; друга подврста су такозвана Адамова питања која су позната у две редакције: шта је прво створио Бог, од чега је небо, колико има небеса, од чега је Сунце, колика је висина неба, дебљина земље, колико је поколења на земљи; Исправљеније и Слово светаго Јефрема о старозаветним и новозаветним личностима и о симболичком значењу неких појмова; права Беседа тројице светитеља која је позната у два типа. Разговор светог Василија, светог Јована Златоустог и светог Григорија Богослова рано је увршћен у списак забрањених књига. У Свјатославовом изборнику из 1073. године налази се препис Впроси и ответи Григорија Богословца и Василија а овај спис релативно се рано јавља и у старој српској књижевности, где у Зборнику попа Драгоља из 13. века постоји и чланак Вапроси и ответи светаго Глигорија и Василија, Јоана Богословца. У српској књижевности постији и збирка кратких питања и одговора под насловом Вапроси и ответи некојих старац о сих вештех.
У словенским средњовековним књижевностима овакве збирке познате су и као Разумник или Указ. Разумник или Указ је збирка кратких питања (вапрос) и одговора (ответ) у старој бугарској, српској, руској ћирилској влашко-молдавској књижевности. Ова редакција питања и одговора вероватно је, како наводи А. Милтинова, настала као компилација из грчких изворника у Бугарској у 12. или 13. веку. Разумник постоји у две редакције и у њему су описани најважнији догађаји из Христовог и Богородичиног живота, затим доноси кратке текстове о три царства на земљи у сфери православља (грчко, бугарско и грузијско или немачко), о дванаест царских престола, о зооморфним особинама народа (на питање какви су знаци народа дају се одговори: Француз је лав, Турчин је змија, Сарацен је вепар, Јерменин гуштер, Грузинац ован, Сирујац зубар, Чех јелен, Аламан пас, Персијанац врана, Бугарин бик, Србин је вук, Грк је лисица, Индус је голуб, Јеврејин је јазавац, Египћанин је коза и тако даље), о дванаест књига правоверних, полуверних и неверних народа према старозаветној легенди.
Под питањима и договорима подразумевају се и дела егзегетске, догматске или канонске садржине која су настајала са циљем да разреше неки теолошки проблем или недоумицу. Многи познати византисјки богослови стварали су оваква дела, међу њима и патријарх Фотије Цариградски, Максим Исповедник, Василије Велики, Илија Критски, теодор Кирски, теодор Валсамон. Ипак међу овим делима својим значајем се издваја дело цариградског патријарха Фотија који је у делу Амфилохија (867—877) расправљао о низу егзегетско-догматских, световних и друштвених питања без икакве композиције у излагању. Повод за настанак оваквог списа је углавном посланина а писац одговора онда и сам одговара у облику посланице. У старој српској књижевности постоји неколико сачуваних дела ове врсте. Већ је свети Сава познавао овај књижевни жанр па је у вези са тим у Номоканону забележио: Ответи преблаженаго јему вапрошенијем от Константина, јепископа памфилскаго. Најстарије сачувано овакво дело су одговори охридског архиепископа Димитрија Хоматијана на четрнаест питања из области литургике и канонског права српском краљу Радославу. Старија српска историографија сматрала је да је ово Радослављево обраћање охридском архиепископу довело до погоршања односа са српским архиепископом Савом Немањићем, мада је ово мишљење у великој мери одбачено. Из 15. века су сачувана два оваква дела: одговори цариградског патријарха Генадија Схоластика на петнаест питања која му је поставио српски деспот Ђурађ Бранковић и одговори Никона Јерусалимца на питања Јелене Балшић. Такозвани Горички зборник из 1441/42. године, који се сада налази у Архиву српске академије наука и уметности, чине три велике посланице Никона Јерусалимца Јелени Балшић. Јаков Доброписац, Србин који је био монах на Светој Гори, превео је 1425. године Слово постническо Максима Исповедника по вапросу и ответу. У српским рукописним зборницима такође су релативно честа дела овог књижевног жанра (велики број чланака у једном изгорелом рукопису у изгорелом у Народној библиотеци у Београду био је дат у облику питања и одговора, Љубомир Стојановић, бр. 445/154; Светаго Анастасија Синајскаго ответи ка принесених тому вапросех от неких православних о различних главизнах; Анастасија патријарха Божија града великије Антиохије и Кирила Александраскаго изложено ва кратце о вере по вапросу и отвештанију). Питања и одговори штампани су у старим српским књигама: на почетку Молитвеника из 1527. године штампано је дело Светаго отца нашего Кирила архијепископа александраскаго вапроси и ответи о Светеј тројици. Неколико питања које представљају одговре на различита питања саставио је и бугарски патријарх Јевтимије.
Литература
- Питања и одговори (Т. Суботин-Голубовић, стр. 516—517), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- Ђорђе Трифуновић, Питања и одговори, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд 1990, стр. 244—248.