Петар Матковић

Петар Матковић (18. јун 1830, Сењ, Хабзбуршка монархија — 25. март 1898, Беч, Аустро-Угарска) је био хрватски историчар, географ и свештеник.

Школовао се у Сењу где је завршио основну школу, гимназију и богословију. Ту је годину дана радио као професор географије у гимназији у Сењу. Рукоположен је 1853. године и годину дана је провео као капелан у Раковици (Војна крајина) а 1854. је као стипендиста министарства просвете у Бечу почео студије историје и географије. Студирао је у Бечу, Прагу, Берлину и Гетингену где је дипломирао 1857. године. Потом је био професор гимназије у Грацу и Вараждину а након што је стекао докторат филозофије у Грацу прешао је у загребачку велику реалну гимназију. Почев од 1883. године предавао је географију на Свеучилишту у Загребу као редовни професор. Пензионисан је 1893. године на сопствени захтев. Последње године живота провео је у Бечу. Био је члан Југословенске академије знаности и умјетности од њеног оснивања 1866. године а од 1874. до 1892. био је и секретар ове установе. Године 1895. постао је дописни члан Српске краљевске академије а био је и члан више научних и учених друштвава у иностранству. Заједно са М. Зоричићем основао је Статистички уред за Хрватску и Славонију.

Матковић је имао велика истраживачка и научна интересовања и објавио је радове из великог броја географских области. Писао је радове из статистике и физичке географије, између осталог и уџбенике за гимназије и средње школе. Главно подручје интересовања бил му је историјска географија. Истраживања у овој области почео је радовима о трговачкој и политичкој историји Дубровачке републике. Објавио је и збирку извора за време када је Дубровачка република била под сизеренством угарског краља. Велики значај за историографију свих балканских земаља представља његов рад на проналажењу и облављивању дела путописаца који су углавном током 16. века путовали овим поднебљем. Низом радова објављених у Раду ЈАЗУ испитао је биографије путописаца, географске, топографске, етнографске и културноисторијске податке у овим путописима. Тешко приступачне рукописе је у целини објављивао. У овој серији расправа обрадио је путописе Б. Курипешића, Л. Ногарола, Б. Рамберта, Антуна Вранчића, Марка Антуна Пигафете, Гарлаха, Швајгера, Јоакима Цинцендорфа, Јакова Соранце и Петра Контарина. Поред путописаца 16. века бавио се и ретким ранијим путописима посебно Бертрандоном де ла Брокијером и његовим делом Путовање преко мора.

Важнији радови

  • Прилози к трговачко-политичкој хисторији републике дубровачке, Рад ЈАЗУ 7 (1869), 180—266.
  • Споменици за дубровачку повјест у вриеме угарско-хрватске заштите, Старине ЈАЗУ 1 (1869), 141—266.
  • Путовања по Балканском полуотоку XVI виека (више радова објављених у Раду ЈАЗУ од броја 56 за 1881. до броја 124 за 1895. годину).

Литература

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported