Петар И. Поповић (30. април 1899, Његуши—5. октобар 1987, Београд) је био српски историчар и академик.
Биографија
Основну школу је похађао у родном месту а гимназију на Цетињу. Матурирао је у Београду 1919. године. Историју је студирао на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Као студен постао је асистент на Историјском семинару а по окончању студија радио је као суплент у Првој мушкој гимназији у Београду. Боравио је на усавршавању у Паризу од новембра 1924. до септембра 1927. године. Слушао је предавања на Сорбони и прикупљао грађу за своју докторску дисертацију. Након окончања ових студија радио је у неколико средњих школа у Београду. На Филозофски факултет у Скопљу прешао је 1949. године. На овом факултету је предавао општу историју новог века. У октобру 1954. године је изабран за редовног професора на Филозофском факултету у Новом Саду. Овде пада његов најзамашнији академски рад јер је од 1956. до 1969, када је пензионисан, био шеф на Катедри за историју на овом факултету. Био је један од оснивача и први директор Института за изучавање историје Војводине. Био је члан више научних установа. Од 1947. сарађивао је у Историјском институту САНУ а 1953. био је редовни члан Научног друштва НР Црне Горе. Године 1958. изабран је за дописног а 1972. за редовног члана САНУ.
Историографски рад
Први Поповићев значајан историографски рад био је његова докторска дисертација Француско—српски односи за време првог устанка (Наполеон и Карађорђе, 1933). Поповић је за ову тему прикупио обимну грађу и свестрано ју је истражио тако да у потоњој историографији није било много нових истраживачких доприноса овој теми. Уследио је његов обимни рад Постанак и развитак прве школе у Црној Гори (1934) који заправо преставља прву студију о историји црногорског школства и просвете од Његошевог доба до почетка Првог светског рата. Потом је свој истраживачки рад махом усмерио на историју Црне Горе. Великим бројем мањих прилога унапредио је знања о културној и проветној историји Црне Горе. Његово дело Црна Гора у доба Петра I и Петра II (1951) представљала је најпотпунији рад о овој сложеној проблематици и стандардно дело српске историографије и поред потоњих монографија Ђоке Пејовића и Бранка Павићевића које су обрађивале исти период. Црногорској историји половином 19. века посвећене су његове расправе Његошеви напори око школовања црногорских младића у Русији (1967), О културно-просветној делатности у Црној Гори у време кнеза Данила (1969) и друге. Написао је и пет краћих монографија, односно историографских портрета o истакнутим политичким личностима у Црној Гори од краја 18. до 60-их година 19. века. У питању су радови о Сави Пламенцу (1956), Станку Стјепову Петровићу (1956), Једном Војвођанину у служби Црне Горе (1957), Никанору Ивановићу Његошу (1959) и Сави Марковом Петровићу (1971). Био је дуже време на челу одбора за прикупљање и објављивање грађе о спољној политици Србије од 1903. до 1914. године а сам је прикупљао грађу о односима између Србије и Црне Горе у 19. веку. Непосредно после његове смрти (1987) објављења је збирка грађе о односима Србије и Црне Горе између 1804. и 1903. године која је резултат његових истраживања. Библиографија његових радова објављена је у Годишњаку САНУ 69 (1962) и раду Чедомира Попова Библиографија радова академика Петра И. Поповића (Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду 18 (1973), 3—10).
Литература
- Поповић, Петар (Душанка Динић-Кнежевић, стр. 595), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.