Перикле

Перикле

Копија Перикловог попрсја, Кресила Британски музеј, Лондон

Лични подаци

Датум рођења	495. пре н. е.
Место рођења	Атина
Датум смрти	429. пре н. е.
Место смрти	Атина

Професионални подаци

Чин	стратег (генерал)
Служио	Атина

Битке

Опсада Византијума (438. п. н. е.) Пелопонески рат (431—429. п. н. е.)

Перикле је био један од најзначајнијих атинских државника, војсковођа и говорника. Важи за политичара који је радио на учвршћењу демократског уређења у Атини иако су још антички писци критиковали ову његову делатност и тумачили је на различите начине¹. Увео је накнаде за обављање појединих јавних функција, а такође је организујући велике градитељске подухвате запошљавао велики број становника Атине. Био је кључна политичка личност у Атини у време напетости у грчком свету пред Пелопонески рат, и имао је главну реч у Атини током прве две године Пелепонеског рата између Атине и Спарте. У његово време у Атини настао је велики број уметничких дела непролазне вредности.

Извори

Најзначајнији извор из времена Перикловог политичког деловања јесте Тукидидово дело Историја Пелопонеског рата[2]. Подаци о Периклу концентрисани су у прве две књиге овога дела у којима говори о дешавањима уочи Пелопонеског рата као и о првим годинама рата. Тукидид такође наводи Периклове говоре, али и напомиње да говоре није могао пренети дословце већ је писао онако како мисли да би одређена личност говорила. Веома значајан извор је и Плутархова биографија Перикла[3]. За Периклову политичку делатност значајан извор је Аристотелов Атински устав[4].

Живот пре почетка политичке каријере

Перикле је рођен око 495. године п. н. е. у угледној атинској породици. Отац му је био Ксантип², војсковођа у бици код Микале где су Грци потукли Персијанце 479. године п. н. е. Мајка му је била Клистенова нећака[5], тако да је преко ње био у сродству са породицом Алкмеонида. По наводима Плутарха и Херодота, Агариста је неколико дана пре порођаја сањала да ће родити лава. Плутарх бележи да је Периклов једини телесни недостатак била превелика и несразмерна глава[5].³

Перикле је добио добро образовање. Музици га је подучавао Дамон или Питоклид[8]⁴. Имао је прилику да слуша филозофе Зенона из Елеја, Протагору и Анаксагору из Клазомене[8][9]. Анаксагора ће му остати близак пријатељ и током политичке каријере. По Плутарховим речима Перикле се дивио Анаксагори и од њега је научио многе вештине корисне у политичкој каријери. Међу овим вештинама је и вештина говорништва као и достојанствено држање[10].

Политички и војни лидер пре Пелопонеског рата

Прве политичке активности

У младости се ретко појављивао у јавности. Године 472. био је хорег⁵ драме Персијанци коју је написао Есхил[11]. Избор ове представе на неки начин одражава његова политичка схватања јер је у њој описана велика Темистоклова победа код Саламине[12].

Политички се знатније ангажује након Темистокловог протеривања 471. године. Као вођа демократске струје Темистокла је наследио Ефијалт[13]. Први значајнији политички догађај у коме је Перикле учествовао било је подизање оптужнице против Кимона 463. године. Изгледа да у овоме није имао значајнију улогу. Након Ефијалтове смрти⁶[14] Перикле стаје на чело ове политичке струје. Плутарх каже како је избор политичке струје изазвао промену у Перикловом начину живота. Понашао се скромније и одрекао се сваке пријатности и весела друштва[15].

Кимон је остракован 461. године пре н. е. и на тај начин је уклоњен најјачи Периклов политички противник. Као разлог за његово остраковање навођена је издаја Атине Лакедемоњанима [16]. За време супарништва са Кимоном који је за стицање популрности користио приватни новац, Перикле је у исту сврху користио државна средства.

Политички рад након Кимоновог остраковања

И после Кимоновог остраковања наставио је да води ову популарну социјалну политику. Оваква политика отпочела је на основу закона о платама заклетих поротника[17]. Била је одређена накнада од 2 обола дневно за обављање ових дужности. Следећа Периклова мера окренута сиромашнијим слојевима становништва билa је исплаћивање теорикона (позоришног новца)[17]. Ова мера била је у античкој Атини веома значајна јер је позориште играло велику друштвену улогу. Затим је уведена исплата накнада и другим државним службеницима. Како би исплаћивала ове накнаде, Атина се користила сопственим средствима и средствима Делског савеза, нарочито од када је благајна Савеза премештена у Атину са Делоса између 454. и 453. године пре н. е. Како би број грађана Атине био ограничен, 451. године п. н. е. донет је закон по коме је атински грађанин био само онај коме су и отац и мајка били Атињани[18].

Перикле и Тукидид из Алопеке

После Кимоновиг протеривања на чело аристократске струје дошао је Тукидид из Алопеке. По Плутарховим речима он је био способнији беседник и политичар од Кимона али је био слабији као војсковођа[19]. Перикле је успео издејствује да Тукидида остракују и протерају из Атине[20]. Опозиција Периклу се појавила у самој демократској струји јер су најсиромашнији слојеви очекивали темељније друштвене реформе[21]. Периклов политички положај након Тукидидовог протеривања је учвршћен и такав је и остао све до његове смрти. Према Плутарху, Перикле је после овог политичког успеха био строжији као владар, али је и даље своју моћ користио за опште добро, јер је био пре свега поштен и своје имање није увећао захваљујући моћи коју је имао[22].

Подизање јавних грађевина

Подизање јавних грађевина такође је био значајан елемент Периклове унутрашње политике. За извођење ових радова један део средстава обезбеђиван је из благајне у коју су савезници уплаћивали форос. Политички противници су ово замерали Периклу, али је он Према Плутарху, одговарао на приговоре следећим речима:

Новац не припада онима који га дају него онима који га примају, ако испуњавају оно за шта га примају. А како је Атина средствима потребним за рат довољно снабдевена, зато треба сувишан новца, трошити на онакве ствари које, кад се доврше, обећавају бесмртну славу, а док се изграђују готово благостање[23].

Поред новца савезника, Перикле је користио и приходе од литургија. Литургија је била обавеза најбогатијих грађана да дају новац за послове од општег добра. У ове радове убраја се повезивање градских утврђења са луком Пиреј[24]. У граду је подигнут велики број статуа и сакралних грађевина.

Међу овим подухватима је и градња Партенона са скулптуром богиње Атине коју је израдио Фидија, један од најчувенијих старогрчких вајара и Периклов пријатељ. Партенон је грађен између 447. и 432. године п. н. е. Подигнут је такође и Одеон, намењен за одржавање музичких свечаности, Пропилеји, Ерехтејон и Деметрин храм. Поред уметничке вредности, ова дела и њихова изградња су имала и политичку улогу и утицај на стање у атинском друштву. Наиме, пошто је желео да буду обезбеђени и они грађани који нису били способни за војну службу, организовани су ови радови који су упошљавали велики број радника најразличитијих струка. Радове на објектима надгледао је Фидија. Плутарх извештава да је импресивна била брзина којом су радови извођени[25]. Он је дао и оцену уметничке вредности ових дела:

Стога и Периклове грађевине заслужују наше дивљење утолико више што су подигнуте за тако кратко време и за далеку будућност. Јер, ако је свака грађевина у својој лепоти и у свом сјају већ од почетка носила одлику старине, она још и данас носи одлику младалачке свежине какву је носила првога дана[25].

Спољна политика пре Пелопонеског рата

Остракон с Перикловим именом

У овом периоду Атина је водила изузетно активну спољну политику усмерену на проширење политичког и економског утицаја Атине[21][24]. Овом политиком први су били погођени савезници Атине. У овом раздобљу наставља се тенденција гушења државне самосталности савезника и њихово претварање у поданике. Атињани су имали намеру да под свој утицај подведу градове у средњој Грчкој и на Пелопонезу[24]. Месенским избеглицама са Итоме помогли су да се населе у Наупакту на Истамској превлаци чиме су угрожени коринтски интереси. Атињани су се мешали и у односе између Мегаре и Коринта помажући Мегару. Затим су у Мегари поставили гарнизон[24]. Ови атински потези све више су узнемиравали Спарту која је одлучила да одреагује.

Војска од 11.500 хоплита под командом Никомеда прешла је у средњу Грчку под изговором да жели да разреши сукоб између Дориде и Фокејаца. Никодам је на своју страну привукао Тебу и спартанске присталице у другим градовима. Атињани су прикупили све снаге које су им стајале на располагању како би предухитрили ову опасност. До битке до које је дошло код Танагре 457. и у којој су Атињани претрпели пораз истакао се и Перикле. Атињани су дошли у тешку позицију па је одлучено на Периклов предлог да се Кимон врати[26]. Закључено је примирје на четири месеца. Атињани су поправили за ово време свој положај у Беотији па је у читавој средњој Грчкој на спартанској страни остала само Теба. Између 455. и 454. освојио је Сикион и организовао поход на Енијаду. Године 453. основао је клерухију на Херсонесу трачком. Поразивши и Егину Атина је започела операције против Спарте вршећи нападе на обалске пределе. И на територији Пелопонеза Атињани су имали својих присталица (градови Ахаје). Катастрофалан пораз експедиције на Египат унео је и у Спарту и у Атину страх од могуће персијске инвазије па је закључено примирје на 5 година. Године 449. пне код кипарске Саламине потучена је персијска флота и то је последња битка у Грчко-персијском рату. Перикле је после ове битке планирао да сазове хеленски сабор на коме ће се одлучивати о обнављању порушених храмова, жртвама које би требало да принесу боговима као и о правилима пловидбе на морима којих ће се сви придржавати[27]. Атињани су послали изасланике на све стране грчког света али пошто су се Спартанци успротивили ова иницијатива није дала резултате[27].

Након коначног престанка рата са Персијанцима настали су нови проблеми у односима између савезника и Атине. Паралелно са очувањем савеза Атина је радила и на проширивању територије своје државе. Између 447. и 446. поново почињу сукоби са Спартом. Спарта је предузела поход у централну Грчку како би ослободила Делфе од Фокиђана. По одласку Спартанаца Атињани су вратили пређашње стање[28]. Овај спартански поход искористили су беотски градови да се побуне против Атине. Од Атине се одмећу и Еубеја и Мегара што је Атину довело у тежак положај јер није могла да води истовремено борбе на више страна. Године 446. или 445. године склопљено је примирје између Атине и Спарте на 30 година. Атина се морала одрећи свих својих територија на Пелопонезу. Остали су јој само Егина и Наупакт.

После примирја са Спартом Перикле је покушао да побољша атински спољнополитички углед сазивањем општегрчког конгреса ради разматрања неких верских и политичких питања али ова иницијатива је такође претрпела неуспех због противљења Лакедемоњана. Извесне спољнополитичке успехе Атина је постигла међу западним Грцима. Покушао је да оснује панхеленску насеобину Турију 443. године, а у његовом оснивању требало је да учествују Херодот, Протагора, Емпедокле и Хиподамом. Турија је требало да буде снабдевач Атине у дрвној грађи.

Самски рат

Самски рат био је последњи значајнији војни догађај пре Пелопонеског рата. Периклов је био готово владар након протеривања Тукидида иако је имао само положај стратега. Године 440. пне Сам је заратио са Милетом због Пријене[29]. Милећани су били војно слабији па су се обратили Атињанима. Атињани су са 40 бродова отпловили на Сам и ту успоставили демократски поредак. Како би се осигурали узели су таоце (50 одраслих и 50 дечака). Међутим пошто су успели да побегну Самљани су почели да организују борбу против Атињана. У великој поморској бици Перикле је извојевао победу. Потом је Перикле морао да крене у сусрет феничанским бродовима који су ишли у помоћ Саму. То је искористио Мелис, стратег Сама, да потуче преостале атинске бродове. Перикле се затим вратио и отпочела је опсада Сама која је трајала осам месеци и завршила се падом града.
Између 438. и 436. године пне изведена је велика поморска експедиција у Црно море на Периклову иницијативу. Помогао је Синопљанима да се обрачунају са тиранином Тимесилејом тако што им је ставио на располагање 13 атинских бродова[30]. Изгледа да је тад у атински савез примљен низ градова на обали Црног мора[31].

Перикле у Пелопонеском рату

До почетка рата

Догађај који је покренуо дешавања која ће довести до Пелопонеског рата био је сукоб између Коркире и Коринта. Године 436. п. н. е. у коринтској колонији Епидамносу дошло је до демократског преврата. Пошто Коркира није одговорила на позив олигархије они су се за помоћ обратили Коринту. Коринт је одговорио на њихову молбу и ово је послужило као повод за рат између Коринта и Коркире. Коринт у бици код Леукимне 435. године п. н. е. претрпео пораз. Наредне године Коринћани су опремали флоту и прикупили су 150 тријера[32]. Коркирани су се обратили Атињанима за помоћ. Послато је свега десет бродова под вођством Кимоновог сина Лакедемонија[33]⁷. У бици код Сиботских острва Коркирани су претрпели пораз али су их Атињани спасли од потпуног слома[32]. Коринћани су постали најгласнији заговорници рата. Спартанци су ипак још увек оклевали јер изгледа нису били вољни да ратују против Коркире. Инцидент са Потидејом послужио је као други повод за рат. Атињани су од Потидеје тражили да поруше бедеме према мору и да предају таоце јер су ови почели да се све чвршће повезују са својом метрополом, Коринтом. У пролеће 432. п. н. е. Потидеја се званично одвојила од Атине и ступила у савез са Халкиђанима и Беоћанима. Коринт је Потидеји послао помоћ али у бици до које је дошло код овог града Атињани однесу победу. Следећи сукоб настао је око Мегарске псафизме којом је Атина увела економске санкције Мегари[34]. Током 432. п. н. е. године уследили су преговори између између Пелопонеског савеза и Атине[35]. Спартанци су прво тражили да се протера род Алкмеонида због проклества чиме су вероватно хтели да пољуљају Периклов положај[36]. Атињани су заузврат тражили да Спартанци протерају богохулнике који су побили робове пред Посејдоновим храмом у Тенари[37]. Такође су тражили протеривање оних који који су изазвали Паусанијину смрт у храму. После су Спартанци тражили да Атињани одустану од опсаде Потидеје као и да ослободе Егину[38]. Спартански посланици су истакли да Спарта жели мир ако Атина Хеленима да самосталност. Када се о овоме расправљало пред атинском скупштином и Перикле је одржао говор и том приликом рекао: Увијек сам истога мишљења Атењани да не попуштамо Пелопонежанима…[39]

По Перикловим саветима атинска скупштина је одбила предлоге спартанске делегације[40]. Ратне операције отпочели су Тебанци. Тебанци су извршили изненадни напад на Платеју али су Платејци из овог сукоба изашли као победници. Ово јавно нарушавање споразума означило је почетак Пелопонеског рата[41].

Архидамов рат

Упади у Атику

Архидам⁸ је 431. године п. н. е. са великом војском Пелопонеског савеза извршио инвазију на Атику. Претходно је Перикле евакуисао свe становништво у град. Архидам се надао да ће пустошећи Атику изазвати Атињане на сукоб на отвореном пољу. Перикле је сматрао да је непромишљено ући у сукоб са оволиком војском, а оне који су хтели у борбу умиривао је речима: Посечено и поломљено дрвеће брзо расте али губитак људи није лако накнадити[42].

Перикле је сматрао да Атињани треба да своје напоре концентришу на изграђивање јаке флоте као и да чврсто држе власт над својим савезницима. Перикле исто тако није хтео да у ово време сазива народну скупштину како она не би донела неку исхитрену одлуку[42]. Пошто је увидео да Атињани неће напустити утврђења Архидам се после око месец дана повукао у Беотију. Атињани су своја дејства углавном ограничили на поморске акције и препаде. У лето 431. п. н. е. ескадра од 150 бродова пустошила је обале Пелопонеза. Заузела је коринтску колонију Солиј. Под вођством самог Периклa Атињани су упали у Мегариду. Тешко су опустошили ову област. У зиму ове године Перикле је одржао погребни говор за Атињане који су пали у првој години рата који преноси Тукидид[43].

Наредне године поново је изведен напад на Атику. Земља је била тешко опустошена, много теже него претходне године[44]. Опсада је трајала 40 дана али ни овај пут атинска војска није се ухватила у коштац на отвореном пољу. Атинска флота дејствовала је на сличан начин као и претходне године. Плутарх бележи анегдоту да се непосредно пред почетак похода десило помрачење Сунца што је узнемирило посаде али их је он смирио користећи знања из астрономије која је вероватно стекао од Анаксагоре. У лето ове године у Атини је букнула епидемија куге. Потресан опис ове болести оставио је Тукидид. Епидемија је однела велики број становника и изазвала огромно незадовољство. Перикле је осуђен на плаћање велике новчане казне и наредне године није поново изабран за стратега. Атински народ је ипак поново одлучио да изабере Периклеа за стратега јер за осталим државницима није био задовољан[45]. У то време је и Перикле оболео од куге. Умро је септембра 429. године пре н. е. По Тукидиду његова смрт је представљала велику несрећу за Атину јер се ниједан наследник није могао поредити са њим по државничким квалитетима[46].

Лични живот

Перикле је прво био ожењен са једном од својих рођака са којом је имао два сина, Ксантипа и Парала. Име његове прве жене није познато већ се само зна да је пре брака са Периклом била у браку са Хипоником и да је из овог брака имала једног сина Калију. Од ње се развео 445. године.
Његова друга жена била је Аспасија из Милета. Плутарх преноси мишљења неких писаца да је Перикле Аспасију заволео због мудрости. Из брака са Аспасијом родио се Периклов ванбрачни син[47]. Аспасија је често трпела различите оптужбе. Тако је комедиограф Хермип оптужио за безбожност[48]. И други Периклови пријатељи били су мета различитих оговарања. Диопит је на пример предложио да се туже сви они који не верују у божанска бића мислећи пре свега на Анаксагору. Вероватно је хтео да на овај начин пољуља Периклов углед[48]. Према Плутарху Перикле је Аспасију избавио тако што је за време саслушања "многе сузе пролио и судије намолио"[48]. Анаксагори је помогао да тајно оде из Атине[48].

За разлику од политике у којој је имао великог успеха Перикле је доживљавао велике трагедије у породичном животу. Са сином Ксантипом се сукобљавао јер је овом сметало што му је отац превише штедљив. Он је узимао зајмове у Периклово име, а када је Перикле одбио да та потраживања исплати дошло је до сукоба[49].

Куга која је харала првих година Пелопонеског рата покосила му је многе сроднике. Од ове болести умрли су му син Ксантип и сестра, као и велики број рођака и пријатеља[49]. Плутарх каже како је и поред свих ових несрећа Перикле остао достојанствен. Најтежи ударац био је губитак другог законитог сина Парала[49].

Периклу је било дозвољено да пред смрт измени закон из 451. године п.н.е. по којима су атински грађани могли бити само они којима су и отац и мајка Атињани. Атињани су дозволили да свог ванбрачног сина упише у фратрију и да му да своје име[49].

Напомене

1. Тако Плутарх у Перикловој биографији наводи Тукидидово мишљење (Тукидид из Алопеке, предводник аристократске струје и Периклов политички противник) да је Периклова владавина представљала неку врсту аристократије[1

2. Ксантип је остракован 485/84. године, али се вратио након пет година како би командовао атинским контигентом у бици код Микале.

3. Плутарх такође наводи како је због тога Перикле увек приказиван са шлемом јер уметници нису желели да му се ругају. Ипак, шлем је био симбол положаја који је Перикле заузимао — положаја стратега.

4. Плутарх наводи како већина писаца каже да му је учитељ у музици био Дамон, док Аристотел наводи Питоклида.

5. Хорег је обезбеђивао средства за ангажовање хора који је учествовао у извођењу драме.

6. Ефијалта су убиле присталице аристократије након доношења Закона о ареопагу којим је знатно умањен значај овог тела.

7. Касније је послато још 20 бродова али она није стигла на време да учествује у бици.

8. Прва фаза Пелопонескog рата назива се Архидамов рат по спартанском краљу Архидаму.

Библиографија

Литература

1. Плутарх. Перикле, Атински и римски државници. Избор из упоредних животописа, превео Милош Н. Ђурић, Београд 1963
2. Тукидид. Повијест Пелопонеског рата, превео Стјепан Телар, Загреб 1957.
3. Аристотел. Устав атенски, превео Нико Мајнарић, Загреб 1948.
4. Херодот. Историје
5. В. В. Струве, Д. П. Калистов. Стара Грчка. Београд 2000.
6. Pericles, The Oxford Classical Dictionary приредили Simon Hornblower and Antony Spawforth (1996)
7. М. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд 2003, 277-278.

Референце

1. Избор из зпоредних животописа. Плутарх, Перикле, 9 2. Повијест Пелопонеског рата 3. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 1-9 4. Аристотел. Устав атенски 5. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 3 6. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 3 7. Херодот VI, стр. 131 8. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 4 9. Стара Грчка, Београд 2000. 10. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 5 11. The Oxford Classical Dictionary 12. Историја хеленске књижевности 13. Стара Грчка, 238 14. Стара Грчка, 236 15. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 7 16. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 9 17. Стара Грчка, 239 18. СтараГрчка, 240 19. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 11 20. Стара Грчка, 247 21. Стара Грчка, 248 22. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 15 23. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 12 24. Стара Грчка, 249 25. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 13

26. Стара Грчка, 251 27. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 17 28. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 21 29. Повијест Пелопонеског рата, I 40 30. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 20 31. Стара Грчка, 253 32. Стара Грчка, 302 33. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 29 34. Повијест Пелопонеског рата, I 67 35. struve10: Стара Грчка, 304 36. Повијест Пелопонеског рата, 127 37. Повијест Пелопонеског рата, 128 38. Повијест Пелопонеског рата, 139 39. Повијест Пелопонеског рата, 140 40. Повијест Пелопонеског рата, 141 41. Стара Грчка, 306 42. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 33 43. Повијест Пелопонеског рата, 35-36 44. Стара Грчка, 311 45. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 37 46. Повијест Пелопонеског рата, I 65 47. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 24 48. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 32 49. Избор из упоредних животописа. Плутарх, Перикле, 36