Пехарник је била дворска титула у средњовековној Србији, Хрватској и Босни.
Пехарник или виноточ налазио се у дворској пратњи хрватских владара. Краткотрајно се јавља у Босни средином 13. века за време владавине бана Матије Нинослава кога је служио пехарник Градихна, а после њега пехарник Грубеша. Стојан Новаковић је претпоставио да је на босански двор титула пехарника уведена по узору на неки западноевропски двор.
На двор Немањића пехарник је уведен у складу са византијским дворским церемонијалом на који су се српски владари угледали. Наиме византијског цара су током свечаних обеда послуживали доместик и доместик столник као и по рангу знатно виши пехарник. Стефану Урошу је до своје смрти 1362. веран био енохијар Дабижив. Титулу енохијара различито су тумачили Стојан Новаковић и Константин Јиречек. Новаковић је сматрао да је у питању подрумар или пивничар, док је према Јиречеку у питању царски пехарник. Проширена интитулација енохијара Дабижива помиње се на натпису у манастиру Трескавцу код Прилепа где се помиње као енохијар све српске земље, грчке и поморске. Уколико је енохијар Дабижив иста личност као и Дабижан Чихорић који је 1345. године помиње као слуга онда је овај властелин у доба Краљевине носио српску, а у доба Царства добио је визатнијску титулу. Са домаћим и страним звањима јавља се Прибац Хребељановић, отац кнеза Лазара Хребељановића. Он се јавља као логотет, слуга и велики слуга док је у једном документу забележен као пехарник.
Двор Немањићаје служио је као узор обласним господарима. Пехарник Радихна се јавља као властелин деспота Јована Драгаша. За ово дворско звање чест је домаћи назив слуга, али ово није једино значење речи слуга у српским средњовековним споменицима.
Литература
- Пехарник (Р. Михаљчић) у Лексикон српског средњег века, Београд 1999.