Париски мир из 1229. године је мир који је потписан између краљевине Француске и грофовије Тулуза и који је ставио тачку на непријатељства ове две стране изазваним Албижанским крсташким ратом. Мир је потписан 12. априла 1229. године у малом месту Мо (фр. Meaux) поред Париза, тако да је овај споазум у историји такође познат и као Споразум из Моа.
Албижански рат
Албижански крсташки рат се водио од 1209. до 1229. године између северних и јужних француских грофовија, присталица француског краља Филипа II, односно тулуске грофовске породице Сен Жил са грофом Ремоном VI на челу. Године 1209. папа Иноћентије III је покренуо крсташки рат против катарске јереси која се била проширила на цео југ Француске. Притом је обећао окситанске земље Лангдока северним француским великашима који су се радо одазвали на позив и прихватили понуду. С друге стране, налазила се грофовија Тулуза и Краљевина Арагон, чији су вазали били Окситанци. Године 1213. у бици код Муреа погинуо је арагонски краљ, Пере II, бранећи своје окситанске поданике. За собом је оставио краљевину у веома незгодној ситуацији и свог петогодишњег сина, будућег Ђаумеа Освајача, у рукама свог непријатеља, Симона де Монфора, тако да је тулуски гроф остао сам у овој борби. Године 1215. крсташи су освојили Тулуз који је папа дао Монфору, а овај га предао француском краљу. Почев од 1216. срећа се мења и тулуски гроф је успео да окупи велику војску и удружи доста незадовољних градова у заједничкој борби против француског краља. Тулуз је повраћен 1217. године а Монфор је умро следеће, 1218. године у једном покушају да поврати овај град, те је вођство над крсташима преузео француски краљ, Филип II, међутим, он умире две године касније (1223) те га је сменио његов син, Луј VIII. Почев од 1221. године кад је умро Ремон VI и вођство преузео његов син, Ремон VII, окситанска одбрана се консолидује и добија на снази. Године 1225. папа Хонорије III (који је наследио Иноћентија III кад је овај умро 1216) екскомуницирао је Ремона VII, а 1226. године Луј VIII је кренуо у силовит напад пред којим су окситански градови падали један за другим, те је Ремон VII на крају био приморан да потпише споразум који је 1229. године саставио папин легат кардинал Сен Анж (фр. Saint-Ange), а довршили га гроф од Шампање, Теобалд I и опат Гранселве.
Споразум
Тачка 12
Кћерка Ремона VII биће предата краљу, који ће је по препоруци Цркве удати за једног од своје браће.
Тачка 13
Након грофове смрти Тулуз и његова бискупија ће припасти краљевом брату; ако овај умре без потомства, све његово имање ће се вратити у посед круне, а наследници и потомци Ремона VII неће моћи да полажу никакво право на грофовију.
Тачке 12 и 13 Париског споразума
Споразум је потписан 12. априла 1229. године. Потписници су били француска краљица Бланка од Кастиље, мајкe будућег француског краља Луја IX и Католичке цркве с једне стране, и тулуског грофа Ремона VII.
Споразум се састојао од 22 клаузуле. Ремон VII је могао да задржи титулу грофа од Тулуза, под следећим условима:
- Морао је да се закуне на верност краљу и цркви и да се бори против јереси на територијама којима је управљао.
- Морао је да помогне властима у проналажењу и уништавању катара.
- Морао је да одржава мир на својим територијама.
- Морао је да током 10 година издржава четири професора теологије, два канонског права шест професора уметности и два професора граматике. Испуњење ове клаузуле условило је настанак Универзитета у Тулузу.
Споразум је такође садржао и клаузуле о одштети коју је тулуски гроф морао да плати опатијама Сито, Кларавал, Гранселв, Белперш и Кандил, које су припадале витешком реку Цистера. Такође је француској круни морао предати скоро половину својих територија, почев од Тренкавела преко Бокера (фр. Beaucaire) и Каркасона (фр. Carcassonne), до Провансе која је припала Светој столици и добила је ново име — грофовија Венесен (фр. Venaissin).
Међутим, тачке 12 и 13 су биле од кључног политичког значаја које су условиле каснији нестанак ове грофовије јер су предвиђале брак између кћерке грофа Ремона VII и једног од браће краља Луја VIII и прелазак грофовије Тулуз у руке француске круне након смрти тулуског грофа.
Последице
Године 1237. Ремонова кћерка, Жоан од Тулуза, удала се за Алфонса од Поатјеа, брата француског краља. Године 1249. Ремон VII је умро и грофовија Тулуз је прешла у Алфонсове руке.
Арагонски краљ, Ђауме Освајач, на све начине је покушао да мирним путем доведе Тулуз и Провансу под власт арагонске круне, међутим није имао успеха. Штавише, овај сукоб арагонске и француске круне довео је до потписивања Споразума у Корбеју 1271. којим се Ђауме одрекао било каквог даљег полагања права на јужне француске провинције на које је полагао феудално право почев од 9. века.
Алфонс од Поатјеа је умро 1271. године и за собом није оставио потомство, те је грофовија Тулуз прешла у власништво француске круне која ће поништити аутономију грофовије и поделити је на мање административне целине. Овим чином грофовија Тулуз практично је нестала с окситанске мапе.
Једна од директних последица овог споразума и уопште рата било је и оснивање Инквизиције. Новембра 1229. године у Тулузу је одржан провинцијални сабор на коме је донето 40 канона од којих 16 се односило на јерес и организује се борба против исте. Дефинише се ко је јерес: поред катара, јеретици су били и они који су били незаинтересовани за борбу против истих. Ухваћени јеретици морали су бити предати бискупу. Утврђују се методи борбе: сви мушкарци старији од 14 и жене старије од 12 година морају се јавно одрећи јереси. Свака парохија имаће посебну комисију која би се бавила тражењем и потером јеретика. Такође се утврђују и казне: ни један јеретик не може да буде сеоски кмет нити лекар. Јеретици који се одрекну својих јеретичких веровања биће протерани из места становања и на својој одећи ће морати да носе крст на видљивом месту. Остали који се не врате покајнички под окриље истинске Цркве, биће осуђени на робију.
Почетак потере је био под вођством тулуског бискупа Фулкоа који се показао благим у вршењу свог задатка. Многе казне нису ишле даље од ношења крста на видљивом месту.
Од краја 1231. године, кад је бискуп Фулко умро и наследио га доминиканац Ремон де Фалга, потера и кажњавање јеретика постали су много суровији и немилосрднији — поново почињу спаљивања јеретика на ломачи. Нови папа, Гргур IX, сматрао је да је борба до тог момента била прилично неефикасна с обзиром да је катарска црква била још увек прилично присутна и да је неопходно ујединити процесе потера и кажњавања који су се до тада разликовали од територије до територије и да потеру треба предати у руке професионалцима. Дана 20. априла 1233. папа је донео одлуку да се у Лангдок пошаљу папски инквизитори, чиме је отпочела немилосрдна потера која ће се завршити тоталним уништењем катара.
Литература
- Jesús Mestre. Los cátaros. Problema religioso, pretexto político. Ed. Península, 1995, Barcelona (ISBN: 84-8307-411-7)
- Оригинални текст споразума на француском (извор)