Жупан Белош (рођен између 1110. и 1115. године, умро последњих деценија 12. века; као покојни се помиње у писму папе Иноћентија III из 1198) био је син рашког великог жупана Уроша I, истакнути угарски властелин и рашки велики жупан. По речима Јованке Калић у питању је један од истакнутијих државника 12. века.
Белошев живот je подељен на неколико јасно издвојених периода: детињство и младост провео је у Србији, затим следи најзначајнији део његове политичке каријере који се одиграва на двору његове сестре, краљице Јелене, у Угарској, да би краткотрајно био рашки велики жупан након чега поново одлази у Угарску. Играо је велику улогу у угарској политици оног времена, како на унутрашњем плану помажући свом сестрићу, краљу Гези II, тако и на спољашњем плану у ратовима са Немачким царством и Византијом. Његово деловање у Србији, током краткотрајног боравка на великожупанском престолу, много је мање познато и значајно од његовог деловања на угарском двору.
Име и порекло
| Вукановићи |
| Средњовековне српске владарске породице |
| Вукан ~ Урош I Вукановић ~ Урош II Примислав ~ Белош ~ Деса ~ Тихомир |
Најстарији помен жупана Белоша потиче из једног кодекса у манастиру Адмонту у Штајерској (Аустрија). У овом спису јавља се облик Belos. Код Јована Кинама, византијског писца и историчара, јављају се облици Белош и Белуш. Име је настало од словенског корена бел са суфиксом –ош. У немачкој Хроници Хенриха од Мигелна жупан Белош је наведен као Polislau (Полислав) што се сматра погрешно забележеним обликом имена Белослав. Белош је био средњи син рашког великог жупана Уроша I (1112. — око 1145) и брат његовог наследника Уроша II (око 1145—1162). Урош I је имао три или четири сина (углавном се претпоставља да су у питању тројица) и две кћери. Тачна година Белошевог рођења није позната. Претпоставља се да је рођен између 1110. и 1115. године.
У Угарској
 |
| Бела II (1131—1141), угарски краљ. |
Услови за Белошев одлазак из Србије у Угарску били су испуњени кад се његова сестра Јелена удала за угарског престолонаследника Белу, потоњег краља Белу II. Брак је највероватније скопљен 1129. јер је већ 1130. рођен Геза II, Јеленин и Белин син. У изворима се Belus dux први пут јавља 1142. године. У Угарској је титула дукс додељивана члановима владајуће династије односно најближим сродницима владарског дома. Могуће је само са сигурношћу закључити да је Белош у Угарску дошао између 1135. и фебруара 1141. године. Још за живота краља Беле, који је у младости био ослепљен током династичких борби, Белош је учестовао у васпитавању његовог сина Гезе а као краљичин брат стекао је највиши положај на двору. Период најинтензивније Белошеве активности у Угарској пада за време владавине његовог сестрића, Гезе II (1141—1162). Белош је у овом периоду добио највише угарске титуле: прво је био дукс, а затим хрватско-далматински бан, што је вишеструко посведочено у изворима насталим између 1144. и 1157. године. Од 1145. јавља се и са титулом палатин (лат. comes palatinus). Палатин је у Угарској био особа која је замењивала краља у битним пословима током краљевог одсуства или неспособности за вршење дужности, управљала је крунским поседима и укупним приходима владара а имала је и значајног удела у судским и војним пословима. Савременици су Белоша најчешће називали баном и краљевим ујаком, како га је запамтило и старо угарско предање.
Угарска је у ово време имала веома разгранате односе са својим суседима. Водила је активну политику према руским кнежевинама, Пољској, Немачком царству, Византији, али је Белошев удео у њеним политичким акцијама тешко одвојити од деловања угарског краља пошто оновремени извори дешавања углавном приказују из владареве перспективе. Поједини се догађаји ипак могу приписати непосредно њему.
У више наврата током дугог временског периода Белош се бавио приликама у Русији. На тај начин од је само продужавао већ успостављену политику куће Арпадоваца. Године 1144. лично је предводио угарске чете у помоћ галицијском кнезу Владимиру Владоревичу који се борио против кијевског кнеза Всеволда. Угарска политика у Русији убрзо је промењена: вероватно по Белошевом савету Геза се 1146. оженио Еуфросином, унуком кијевског кнеза Владимира II Мономаха. Еуфросина је била сестра кнеза Изјаслава Мстиславича који је од тада имао угарску подршку. Године 1150. кћи бана Белоша се удала за Владимира Мстиславича, брата кнеза Изјаслава. Белошева кћи је у Русији била позната као бановна. Између 1148. и 1152. Угарска је у шест наврата војно помагала Изјаслава Мстиславича. Белошева и Гезина политика у Русији била је само део ширих политичких активности Угарске.
Односи са Немачким царством били су веома лоши јер је немачки цар Конрад III Хоенштауфовац подржавао претендента на угарски престо, Бориса, који је био син некадашњег краља Коломана. Уз немачку подршку Борис је успео да освоји град Пожун (данас Братисалва у Словачкој) али је одатле брзо истеран. У новом походу на Угарску немачку војску је предводио аустријски војвода Хенрих II Бабенберг. Одлучујућа битка овог похода одиграла се 11. септембра код реке Лајте, а угарска војска коју је у борби предводио Белош однела је убедљиву победу.
 |
| Геза II (1141—1162), угарски краљ. |
Белошева политика према Византији је веома сложена. Према речима Јована Кинама, Белош је одговоран за угарско-византијски рат 1149—1150. године. Угарска је своју освајачку политику на Балкану започела знатно раније (још почетком 12. века), готово у исто време када и Србија своју борбу за независност од Византије. Блиски родбински односи између Белоша и Уроша II само су поспешили српско-угарску сарадњу. Угарски ратници истакли су се у бици на Тари 1150. године када је српско-угарска војска претрпела пораз од византијске војске коју је у поход предводио лично цар Манојло I Комнин. У даљем току ратовања Белошев продор према Браничеву спречио је византијски поход према Београду и Срему.
Византијски намесник у овој области (Београд, Браничево, Ниш), Андроник Комнин био је спреман да уступи ову област Угарској под условом да му Угарска помогне да се домогне византијског престола. Белош се вероватно залагао за пружање помоћи Андронику и 1154. године Угарска је напала Браничево не знајући да је у међувремну Андроника ухапсио цар Манојло I Комнин. Манојло је успео да спасе Браничево, али је код Београда доживео тежак пораз. Тада је у Београду дошло до побуне против византијске власти и тек је Јован Кантакузин успео да, уз посебна овлашћења, сломи побуну у граду. Миром из 1155. угарско-византијска граница је утврђена на Дунаву.
Као бан и палатин, Белош се последњи пут помиње 1157. године у основачкој повељи бенедиктанског манастира Светог Мартина коју је издао гроф Волфер. После тога губи му се сваки траг у угарским изворима. Није јасно зашто је напустио Угарску (промена угарске политике, лични сукоб са краљем Гезом, ситуација у Србији).
Велики жупан у Рашкој
Једини податак о Белошу као великом жупану Рашке сачуван је у делу Јована Кинама. Кинам наводи како је цар Манојло I збацио са власти Примислава (за кога се претпоставља да је Урош II) и поставио Белоша на рашки престо. Белош је већ био у Србији када је дошло до ове промене на власти. Можда се у Србију повукао јер је у сукобу са Гезом подржао Стефана који је у овом сукобу био поражен (овај податак наводи Рахевин). Белош је могао постати рашки велики жупан око 1162. године. Кинам наводи како се кратко задржао у Србији и да се брзо вратио у Угарску где се поново помиње 1163. године. По свој прилици Белош је учествовао у још једном династичком сукобу у Угарској, који је вођен између Стефана III и Стефана IV. Стефана III је крунисан за краља Угарске али је за краља крунисан и Ладислав, брат Гезе II. Ипак острогонски надбискуп Лука Банфи није хтео да прихвати овај чин и изопштио је Ладислава из цркве. Лука је привремено био и заточен али је услед папине интервенције пуштен. Он ни после тога није повукао Ладислављево изопштење и прорекао му је смрт због чега су поједини историчари претпостављали да је Ладислав отрован по Лукином налогу. После Ладислављеве смрти део његових присталица приклонио се Стефану III док је други део пришао Стефану IV, другом брату краља Гезе II. Међу угарским племићима који су подржавали Стефана IV налазио се као једна од најистакнутијих личности и Белош. Подршка дела угарског племства и византијског цара Манојла није била довољна Стефану IV да однесе превагу у династичком сукобу и он је јуна 1163. године претрпео подршку код Стоног Београда. Када је касније и Манојло одустао од пружања подршке Стефана IV су у Земуну погубиле његове дотадашње присталице. Могуће је да је Белошев политички положај озбиљно уздрман овим сукобом.
Остатак живота Белош је провео у Угарској на својим пространим поседима који су се налазили у Срему. На месту данашњег Баноштора Белош је изградио бенедиктански манастир посвећен светом Стефану. Богатство овог манастира описао је папа Иноћентије III у писму калочком надбискупу из 1198. године. У овом писму се Белош помиње као покојник.
| Претходник: | Династија Вукановића Средњовековни српски владар |
Наследник: |
| Деса | (1162—1163) | Тихомир |
Литература
- Ј. Калић, Жупан Белош, ЗРВИ 36 (1997), 63—81.
- Историја српског народа I, Београд 1982.
- Т. Живковић, Портрети српских владара (IX—XII век), Београд 2006.