Остоја Рајаковић (активан у другој половини 14. века, умро октобра 1379. године) је био један од најистакнутијих српских властелина у области Охрида након смрти краља Вукашина.
Име Остоје Рајаковића и сви подаци о њему забележени су само на једном надгробном натпису. Надгробни натпис Остоје Рајаковића налази се уз надгробну фреску у аркосолију нартекса цркве Богородице Перивлепте у Охриду (данас Црква светог Климента) a његов текст је:
Престави се раб божији Остоја Рајаковић, погуслом Угарчић, и суродник краља Марка, зет жупана Гропе, лето 6888 (1379) месеца октомврија десетога, индикта трећег. А вас молим братијо моја љубимаја, који читате, простите раба божија, пошто ви можете бии као ја, а ја пак као ви никада.
И поред крајње ретког појављивања у изворима, према речима Марка Шуице, пажљивом критиком овог текста може се сазнати несразмерно много о Остоји Рајаковићу у односу на друге, сличне случајеве личности које се ретко спомињу у изворној грађи. Константин Јиречек је сматрао да текст натписа указује на Остојину везу са породицом Угарчића која је била из Невесиња и из жупе Љубомир. Из ових крајева Остоја Рајаковић се преселио вероватно још у време Српског царства, јер је у време освајања Стефана Душана већи број припадника хумско-требињске властеле добио поседе у новоосвојеним областима. Није могуће прецизно одредити где су се налазили Рајаковићеви баштински поседи али се из чињенице да је сахрањен у близини Охрида и да се ородио са Андријом Гропом закључује да су се и његови поседи налазили у близини Охрида. У каквом је сродству Остоја Рајаковић био са краљем Марком (у српском народном песништву познат као Краљевић Марко) такође је немогуће одредити. Познато је да је био зет Андрије Гропе, а његовом ћерком се вероватно оженио након смрти краља Вукашина. Сама фреска на којој је приказан Рајаковић привлачила је доста пажње истраживача српске средњовековне уметности. Он је на овој фресци приказан у молитвеном положају пред ликом Богородице Перивлепте. Истраживачи су наглашавали реалистично приказивање младог властелина уз изражену индивидуалност насликаног. Начин приказивања лика идентичан је са начином приказивања живих властелина. У приказу ношње Остоје Рајаковића на овој фресци примећени су западни утицаји и поред тога што је ношња превасходно одређена византијским утицајима, а западни елементи на ношњи могу се повезати са захумским пореклом Остоје Рајаковића. У литератури је постојало и тумачење надгробног натписа Остоје Рајаковића према коме је Рајаковић био творац или интерпретатор бугарштица, српских народних песама кратког стиха. Ово тумачење заснивало се на претпоставци да је грешком уместо буагарчић написано угарчић (аналогно са Ропа уместо Гропа што заиста стоји на натпису) и тумачењем речи погуслом у вези са гуслама, српским народним инструментом. Овакво тумачење махом је одбачено као неверодостојно.
Сматра се да родбинске везе са краљем Марком и Андријом Гропом указују на истакнути положај Остоје Рајаковића међу властелом у области Охрида. Портрет у Цркви Богородице Перивлепте, чији је Андрија Гропа био ктитор, указује да је Остоја Рајаковић био подложан овом властелину. У народним песмама Остоја је још означавам као Грчкић.
Литература
- Натписи (Р. Михаљчић, стр. 436—437), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- М. Шуица, Немирно доба српског средњег века. Властела српских обласних господара, Београд 2001.