 |
| Луј VII, француски краљ коме је Одо из Деја посветио своје дело о Другом крсташком походу, на минијатури из позног средњег века. |
Одо из Деја (фр. Eudes de Deuil, рођ. око 1100. — умро 1162. године) био је француски бенидиктински монах, краљевски капелан Луја VII током Другог крсташког похода и историчар. На латинском језику саставио је историју О походу Луја VII на Исток (De profectione Ludovici Septimi in Orientem) у којој је желео да апологетски опише учешће свог сизерена у, иначе неуспешном, крсташком рату и пружи конкретне савете будућим крсташима.
Одо је био родом из места Деја у и био је скромног порекла. Након што се замонашио постао је близак сарадник опата манастира Сен Дени, Сугерија. Када је француски краљ Луј VII (1137—1180) кренуо у Други крсташки поход (1147—1149), Сугерије је остао у Француској као регент, док се Одо прикључио крсташима. Луја је служио као краљевски капелан, секретар и поверљива особа задужена за снабдевање војске. Највероватније је већ током похода водио белешке. После неуспешног похода у октобру 1149. посетио је Рим заједно са краљем где их је примио папа Еугеније III. Могуће је да га је посета папи инспирисала да уобличи своја сећања или белешке у обимније дело. Како је Други крсташки поход био велики неуспех, Сугерије је покушавао да организује нови крсташки рат. Одо из Деја је тако, можда како би охрабрио Сугерија, саставио своју невелику историју у којој је превасходно пружио низ савета и запажања који би могли бити од користи за будуће крсташке походе. По повратку у Француску Одо је 1150. постао опат манастира Св. Корнелије у Компјењу у Пикардији, а 1151, када је Сугерије преминуо, заменио га је на месту опата Сен Денија. Период који је Одо провео као опат чувеног манастира био је обележен унутрашњом неслогом међу братством.
Као историчар Одо је у свом делу нескривно показивао две тенденције- прву да прикаже Луја VII у готово хагиографском светлу, и другу да неуспех крсташког рата припише неискреном држању Византинаца. У историји О походу Луја VII на Исток Одо је приказао догађаје од почетака припрема 1145. до лета 1148. и тако је избегао да пише о Лујевом неуспешном боравку у Антиохијској кнежевини и Јерусалимској краљевини, као и о катастрофалној опсади Дамаска која је довела до краха читавог похода. Луја је приказао као скромног и побожног, док је из историје потпуно избрисао краљицу Елеонору Аквитанску са којом се краљ развео по повратку кући услед бројних гласина о њеном неверству током похода у коме је пратила мужа. Према Византинцима је показивао уобичајне верске предрасуде и отворено их је кривио за издају која је довела до пропасти Другог крсташког рата. Како је своје дело замислио делимично и као водич, Одо је оставио детаљне описе Константинопоља, различитих обичаја, дворске ношње и цркава, новца и мера.
Одово дело су савременици брзо заборавили. Сачуван је само један рукопис који се данас чува у Краљевској библиотеци Албера I у Бриселу.
Литература
- The Crusades: An Encyclopedia, еd. A.V. Murray, Santa Barbara-Denver-Oxford 2006, стр. 897-898.
- The Oxford Dictionary of Byzantium, III, ed. A.P. Kazdhan, New York-Oxford 1991, стр. 1512.