Нил Александрович Попов (9. април 1833, Бежецк, Тверска губернија, Руско царство – 3. јануар 1892, Москва, Руско царство) је био руски историчар, архивист и слависта који је добар део свог рада посветио изучавању историје Јужних Словена као и српској историји 19. века.
Биографија
Завршио је 1850. године. Тверску класичну гимназију а након тога је студирао историју на Московском универзитету. Дипломирао је са радом Историја питања о првобитним руским летописима за који је добио златну медаљу. Предавао је на Четвртој московској гимназији између 1854. и 1860. године да би потом радио као асистент на Казанском универзитету. На Московском универзитету радио је између 1860. и 1888. године. За магистарски рад В. Н. Татишчев и његово време награђен је Демидовском наградом. Шездесетих година је интензивно путовао по Немачкој, Аустроугарској, Србији, Бугарској, Румунији и Турској што је код њега развило интересовање за историју Јужних Словена. Његова докторска дисертација Россия и Сербия. Исторический очерк русского покровительства Сербии с 1806 по 1856, бави се темом српско-руских односа и преведена је на српски језик под насловом Србија и Русија од Кочине крајине до Светоандрејске скупштине. За докторат је добио Уваровску награду. У три наврата је биран за декана Историјско-филолошког факултета у Москви. Од 1885. године управљао је Московским архивом Министарства правде и бавио се археографском и издавачком делатношћу. Учествовао је активно у раду многих историјских друштава и удружења. Био је члан учених друштвава у Београду, Софији и Прагу као и секретар Московског словенофилског добротворног друштва.
Научни и педагошки рад
Највећи део његовог научног рада односи се на историју Јужних Словена. Као циљ свог историографског рада сматрао је да објасни националну свест јужних Словена кроз истраживање развоја српске нације и да повећа знања о Словенима у руском друштву. Написао је велики број радова који обрађују српску историју од 1806. до 1867. године. Историју Срба посматрао је као део шире, европске, целине посебно разматрајући утицај и значај турске, руски и аустријске политике на Балкану. Истицао је значај који је имала руска политика приликом настанка нововековне српске државности. Био је добар познавалац унутрашњих српских односа и умео је добро да распозна различите факторе у унутрашњем и спољашњем српском развоју али су на његову објактивност често утицали панславистички погледи. Користио се великом количином до тада у историографији некоришћене грађе (српски и аустроугарски архиви, мемоари и усмена казивања Срба учесника у различитим политичким дешавањима). Неколико његових радова односи се на црквену историју у Далмацији, Бугарској, Србији, Босни и Херцеговини. Интензивно је радио на објављивању извора који се односе на историју словенских држава, као и на изучавању научних и књижевних веза између Русије и других Словена. Као представник историографије 19. века био је пре свега концентрисан на политичку историју а био је под утицајем славенофилских и панславистичких идеја.
Као предавач држао је предавања о историји словенских народа (пољска, чешка и јужнословенска историја) од настанка до 18. века. Подржавао је самосталан рад студената на литератури и изворима за словенску историју а такође је инсистирао на упоредним изучавањима словенске и опште европске историје.
Важнији радови
- Србија и Турска од 1861—1867, Београд 1879.
- Србија после Париског мира, Београд 1872.
- Переписка барона Строганова с Милошем Обреновичем в 1817-1821, Москва 1866.
- Православная церковь в Далмации под венецианским, француским и австрийским владичеством, Москва 1873.
Литература
- Попов, Нил (А. Столић, стр. 587—588), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.