Никола Радојчић
 |
| Никола Радојчић |
| Лични подаци |
| Датум рођења | 29. август 1882. |
| Место рођења | Кузмин |
| Датум смрти | 12. новембар 1964. |
| Место смрти | Београд, СФРЈ |
Никола Радојчић (29. август 1882, Кузмин — 12. новембар 1964, Београд) је био српски историчар, један од најзначајнијих прочавалаца историје средњовековне Србије свога времена као и историје српске историографије. Његово издање Душановог законика је квалитетом превазилазило сва ранија издања и даље представља узорно издање средњовековног правног споменика.
Његов син Светозар био је истакнути српски историчар уметности, проучавалац српске средњовековне и византијске уметности.
Биографија
Школовао се у родном месту, Сремској Митровици и Сремским Карловцима. Студирао је у Грацу, Загребу, Јени и Минхену. Међу његовим професорима били су истакнути историчари, византолози и медиевисти као и филолози Матија Мурко, Хајнрих Гелцер, Константин Јиречек и Карл Крумбахер. Докторирао је са дисертацијом Два последња Комнена на цариградском пријестољу. Ова дисертација је објављена као књига 1907. године. Био је професор гимназије у Карловцу а затим од 1908. до 1920. професор у Сремским Калровцима. Био је члан југословенске делегације на Конференције мира у Паризу 1919. године. Значајну промену у његовом наставничком и научном раду представљала је 1920. година када је изабран за професора српске и хрватске историје на новооснован универзитету у Љубљани. На првом словеначком универзитету је радио двадесетак година и ту је уживао велики углед као научни радник. Након слома Југославије у Априлском рату 1941. године прелази у Београд. На крају рата био је укључен у обновљени рад Универзитета што је имало за последицу његово пензионисање 1945. године након успостављања комунистичке власти. За дописног члана Српске академије наука изабран је 1934. а за редовног 1938. године. Након пензионисања 1945. године његов рад је био претежно везан за ову установу. Учествовао је у формирању и раду низа установа у окворима САН које су биле посвећене историјским студијама (Историјски институт, Византолошки институт).
Историографски рад
Радојчић је био плодан и свестран стваралац у српској историографији. За разлику од других српских историчара који су рад започели почетком 20. века Радојчић није био у оној мери под утицајем филолошког метода који је карактеристичан пре свега за ученике Константина Јиречека већ је био отворен за методолошке новине и резултате византологије и модерне европске историографије. У првом периоду свог научног стваралаштва био је заокупљен византијским темама блиским онима којима се бавио у својој дисертацији. Расправљао је о господарима града Просека (1909), женидби Стефана Првовенчаног (1912) а касније се систематски бавио вестима византијских писаца о српској историји 11. и 12. века (Како су називали Србе и Хрвате византијски историци XI и XII века, 1926, Вести Ане Комнине о Србима, 1927). Доцније је писао о писцима из времена Косовске битке (1928, 1931, 1932).
Своје бављење развојем српске историографије почео је радовима о Илариону Руварцу (Руварчева тежња за истином, 1909) и Александру Стојачковићу (Стојачковић као историчар, 1911). Током целокупног историографског стваралаштва Радојчића су привлачиле теме из историје српске историографије којима је посветио велики број радова. Сматра се једним од најзначајнијих изучаваоца српске историографије. Према речима Симе Ћирковића ретко се дешава да једна област науке буде у толикој мери плод рада једног човека као што се десило са историојом српске историографије коју је створио и развио Радојчић. Бавио се појединим српским историчарима, о најистакнутијим међу њима као што су Јован Рајић и Иларион Руварац писао је у више наврата изучавајући различите аспекте њиховог дела, а своја темељна изучавања је заокруживао посебним књигама o Мавру Орбину (1950) и Јовану Рајићу (1952). У Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој написао је преко 70 одредница о историчарима и историографији. О својим савременицима писао је поводом јубилеја и у некролозима. Његови радови о српској историографији 18. века имају пионирски карактер.
Током живота и рада у Љубљани отпочела су његова ситематска истраживања српског средњовековног права и државног уређења средњовековне Србије. Низ мање обимних прилога заокружио је значајном књигом Српски државни сабори у средњем веку из 1940. године. Друго значајно поље Радојчићевих интересовања у овом периоду био је Душанов законик. У српској историографији Радојчић је покренуо нови талас истраживања Душановог законика, која су готово замрла након Новаковићевог издања Законика (1898). Прво је изучавао византијске утицаје у Душановом законику, затим се бавио појединим рукописима овог правног споменика да би 1960. године рад на Законику заокружио новим издањем. Радојчић је издавањем законика имао намеру да се у што већој мери приближи оригиналном тексту, занемарујући промене које су настале током употребе Душановог законика. У студијама у којима се бавио државном организацијом средњовековне Србије Радојчић је настојао да превазиђе методе правних наука које су склоне да у средњовековну средину пројектују идеје о држави и државном уређењу карактеристичне за касније раздобље. Значајно Радојчићево достигнуће представља и то што му је САНУ поверила издавања Закона о рудницима деспота Стефана Лазаревића (1962), рукописа који је био новооткривен и чије је откриће представљало значајно проширење изворне базе о средњовековној Србији. Бавио се и историјом средњовековне Босне, претежно историографијом а и појединим питањима о босанском краљу Твртку (Обред крунисања босанског краља Твртка I, 1948; Твртково венчање, 1957; босански грб, 1929). Након изучавања византијских писаца значајних за српску историју Радојчић се бавио и српским средњовековним писцима. Посебно су значајни његови радови о Барском родослову (назив који је он предложио уместо назива Летопис попа Дукљанина), Теодосију и Даниловом зборнику. Теодосију је давао хронолошку предност у односу на другог хагиографа светог Саве Доментијана али ово мишљење није прихваћено у историографији. И поред тога што су главне теме његових истраживања везане за средњовековну Србију и историју српске историографије Радојчић је велику пажњу посвећивао и српској историји 18. века. У вези са овим периодом српске историје писао је о историографији, култури, простору који је српски народ насељавао, политичким и верским установа и сл. Сматрао је да изучавању овог периода српске историје треба посветити већу пажњу, али је његово настојање да популарише истраживања овог периода наишло на релативно слаб одјек.
Литература
- Радојчић, Никола (С. Ћирковић, стр. 607—608), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
- К. Милутиновић, Никола Радојчић историчар, Студије из српске и хрватске истоиографије, Нови Сад 1986, 184—212.