Никола Банашевић (24. фебруар 1895, Завала, Црна Гора — 20. јун 1992, Београд) је био српски историчар књижевности.
Биографија
Никола Банашевић се школовао на Цетињу а француски језик и књижевност студирао је у Дiжону у Француској 1913. и 1914. године и у Београду 1920. године, након завршетка Првог светског рата. Био је у заробљеништву током две и по ратне године у логору у Болдогасоњу у Мађарској. Докторирао је са тезом Jean Bastier de la Péruse (1529—1554) на универзитету у Паризу 1923. године. Дисертација је доживела два издања а други пут је издата 1970. године. На додатним студијама у Паризу боравио је од 1921. до 1923. године. По повратку у земљу био је гумназијски професор у Подгорици, Цетињу и Другој мушкој гимназији у Београду. Даља Банашевићева предавачка каријера везује се за универзитет у Скопљу где је предавао од 1924. до 1941. године и где је прошао кроз сва наставничка звања од доцента до редовног професора (1938). Након окупације Југославије у Другом светском рату морао је да се врати у Београд а у периоду од 1942. до 1949. године био је без ангажовања када је реактивиран. Од 1955. до 1965. био је шеф Катедре за романске језике, декан Филозофског факултета 1955/56. године и Филолошког факултета 1960—1962. године. Предавао је у Стразбуру школске 1962/1963. године и Западном Берлину 1964/1965. године као професор по позиву. Био је почасни доктор Универзитета у Бордоу и у Клермон Ферану и носилац Легије части. Био је председник Удружења за живе језике, потпредседник Међународног удружења за упоредну књижевност од 1954. године до пензионисања 1965. године и један од уредника научног часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор.
Научни рад
 |
| Мина Караџић, Марко Краљевић, уље на платну, око 1850, Народни музеј у Београду. Никола Банашевић је велики део свог рада посветио одгонетању порекла епске поезије о Марку Краљевићу и косовског циклуса. |
Никола Банашевић био је историчар књижевности широких научних интересовања. У његовој обимној научној заоставштини могу се уочити три тематска круга: романистичке студије, српска књижевност и народно песништво. Бавећи се компаративистиком сагледавао је ове три теме у њиховој међусобној повезаности. Такође се бавио и преводилачким радом. И српску и француску књижевност разматрао је у широком хронолошком опсегу од средњег века до савремене књижевности. У области романистике посебно значајан допринос дао је студијама о француској књижевности у 16. веку где је већ дисертацијом из 1923. године испитао настанак француске песничке школе Плејада и рађање француске класичне трагедије и о француском романтизму. У области славистичких студија његов највећи допринос је у студијама о средњовековној књижевности југословенских народа, посебно српској средњовековној књижевности, затим у радовима о Качићу Миошићу и његовој идеолошкој и политичкој оријентацији. Бавио се и историјом српске књижевности крајем 18. и у 19. веку где је писао о Доситеју Обрадовићу (Доситеј и Црногорци у књизи Доситеј Обрадовић објављеној 1962. године), Сими Милутиновићу Сарајлији (Песме о најстаријој црногорској историји у Пјеванији Симе Милутиновића) и нарочито о Вуку Стефановићу Караџићу и Петру II Петровићу Његошу. Први је посматрао Вука Караџића и као теоретичара усмене књижевности (Како је Вук постао књижевник, Вуков рад и песничко предање о косовским јунацима, 1959). Бавио се западним утицајима на Вуков рад, пре свега његовим радом са Јернејем Копитарем (Ранија и новија наука у Вукови погледи на народну епику, 1964). Критиковао је радове Св. Матића и његову сремску теорију о пореклу народних песама а у вези са овим питањем написао је 1965. године рад о Вуковом деловању међу народним певачима. За издање Вукових сабраних дела написао је опсежне стручне коментаре у трећој књизи Српских народних пјесама (1954).
Написао је тридесетак студија о Његошевом делу, посебно се бавећи односом између Његошевог дела и народне епике (Цјелокупна дела П. П. Његоша у два тома, 1953. година, критичко тумачење Горског вијенца, 1973, о Његошевом десетерцу, 1981—1982). У свом раду Банашевић је настојао не само да утврди који су мотиви прешли из једне књижевности у другу већ и да растумачи узроке преласка извесних мотива из једне у другу књижевност. Нарочито је трагао за пореклима мотива у усменој књижевности и њиховом преласку у писану књижевности (истраживања средњовековног романа о Троји, о Александру Македонском, о Бову од Антоне, о Тристану и Изолди) и књижевној рецепцији српске народне књижевности у страним књижевностима (код Ламартина и Виктора Игоа). Посебно се темељно бавио двема темама из историје српске народне књижевности: косовском епиком и циклусом народних песама о Марку Краљевићу. О косовском циклусу написао је студију Le cycle de Kosovo et les chansons de geste (1926) а о Марку Краљевићу Циклус Марка Краљевића и одјеци француско-талијанске витешке књижевности (1935). У овим студијама заступао је тезу о могућности утицаја француске витешке поезије на обликовање српске епске поезије. Ове Банашевићеве тезе су у историографији о српској књижевности наишле на бројна оспоравања па је Банашевић у више наврата полемисао са својим критичарима. Написао је књигу о Летопису попа Дукљанина 1971. године где је инсистирао на латинским, књишким и жанровским законитостима у развоју овог списа. Његова аргументација о развоју Летописа један је од аргумената за тезу о укључивању целовитог житија светог Јована Владимира у овај спис, коју заговара у бројним радовима и историчар Тибор Живковић, за разлику од друге струје мишљења која сматра да спис није могао настати тако рано и да је Поп Дукљанин обрадио постојеће предање. Живковић је у својим новијим радовима променио гледишта у вези са ауторством и датирањем Летописа попа Дукљанина па су многи ранији историографски радови, ако се прихвате његови закључци, превазиђени укључујући и Банашевићеве студије. Библиографија радова Николе Банашевића објављена је у Аналима Филолошког факултета 13 (Београд, 1979).
Литература
- Банашевић, Никола (Н. Милошевић-Ђорђевић, стр. 271—272), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.