Нићифор Григора

Нићифор Григора (грч: Νικηφόρος Γρηγοράς, рођен око 1295, умро између 1358. и 1361. године), је био византијски историчар, учењак и верски полемичар. Као историчар, Григора је оставио иза себе обимну Ромејску историју у којој је у тридесет седам књига описао период од 1204. до 1359. године. Значајнији део читаве историје представља део од осме до тридесет седме књиге у којима је Григора само делимично писао као историчар, а све више из мемоаристичког угла као актер и сведок догађаја, нарочито исихастичког спора, дворских превирања и грађанског рата између 1341. и 1347. године.

Поред Јована Кантакузина, Нићифор Григора је био најзначајнији византијски историчар 14. века. Његово дело представља важан извор за познавање српске средњовековне историје, нарочито за византијско-српске односе у време краља Милутина, Стефана Дечанског и цара Душана.

Живот

Григора се родио у граду Хераклеји на црноморској обали малоазијске области Битиније. Рођен је око 1295. године и о његовим родитељима се ништа не зна сем да су га одгајили у духу православне вере. Међутим, већ у десетој години остао је сироче, али га је око 1304. прихватио његов ујак Јован, епископ родне Хераклеје Понтијске. Своја прва знања о теологији и Платоновој филозофији Григора је стекао управо под ујаковим окриљем.

Захваљујући ујаковом утицају и иметку, Григора је још као младић дошао у Цариград где су му заштитници и учитељи били патријарх Јован XIII Гликис и велики логотет Теодор Метохит. Посебно је сусрет са Метохитом био значајан пошто је велики логотет био један од најученијих Византинаца свог доба. Младог Григору упутио је у астрономију, а ученик је касније био лојалан Метохиту и у најтежим политичким превирањима. Захваљујући Метохиту, који је у пракси вршио функцију царевог првог министра, Григора је препоручен ученом цару Андронику II Палеологу (1282—1328). И сам василевс се аматерски бавио астрономијом, а Григора је стекао владареву наклоност највероватније захваљујући својим реторским вештинама. Цар му је убрзо понудио место хартофилакса тј. главног архивисте саборне цркве Света Софија. Григора се захвалио цару и одбио ову почаст вољан да се посвети научној каријери. Андронику је 1324. предложио реформу јулијанског календара која се по својим карактеристикама антиципрала реформу папе Гргура XIII из 16. века завршену увођењем данас доминантног грегоријанског календара. Цар је реформу одобравао, али није имао прилике да је спроведе.

Као Метохитов некадашњи ученик, Григора је био веома почаствован када га му је Теодор Метохит поверио образовање своје деце. Метохит се ородио са царском породицом захваљујући браку његове ћерке Ирине с Јованом Палеологом, царевим синовцем. Међутим, паниперсеваст Јован, који је био намесник Солуна, покушао је да област која му је била поверена отцепи од централне власти и затражио је помоћ свог зета српског краља Стефана Уроша III Дечанског (1321—1331). На крају, Јован Палеолог и његова породица су пребегли на територију под влашћу српског краља, где је амбициозни паниперсеваст и умро 1327. након што се формално измирио са царем Андроником. Ипак, на српском двору је остала Јованова удовица Ирина и цар је у знак добре воље послао управо Григору у дипломатску мисију да је наговори да се врати у Византију. Као Ирининин бивши ментор Григора је успешно обавио дипломатску мисију која му је поверена и о томе је писмом известио свог пријатеља Андроника Зариду. Касније је овај извештај, богат описима пута из Цариграда у немањићку Србију, уклопљен у Григорину Ромејску историју.

Када је старог Андроника 1328. године свргнуо његов унук Андроник III Палеолог, Григора се повукао у приватан живот. Као Метохитов ученик и пријатељ, и Григора је морао да се одрекне предавачке делатности, изгубио је и имовину, док му је ујак Јован преминуо у то време. Ипак, остао је близак ћерки Андроника II, Симониди, удовици српског краља Стефана Уроша II Милутина, са којом је редовно посећивао свргнутог цара. Најзад, 1332. године Андроник II Палеолог је умро и Симонида је задужила Григору да састави посмртни говор посвећен њеном оцу.

Григорино приближавање новом владару, Андронику III Палеологу (1328—1341) текло је постепено. Највероватније да је Григорину рехабилитацију помогао Јован Кантакузин, први министар новог цара. Међутим, Григора се убрзо умешао у нове спорове, овога пута спорове унутар византијске цркве. Наиме, светогорски монаси су практиковали исахастичко учење које су традиционалистички настројени теолози, попут Григоре, сматрали за недопустиво. Пред помесним сабором у Цариграду јуна 1341. суочили су се заступник исихазма Григорије Палама и његов противник Варлаам из Калабрије. Исихасти, које је подржавао и Јован Кантакузин, однели су победу на сабору док су њихови противници пали у немилост. Андроник III Палеолог преминуо је 15. јуна 1341. и Григора је и овога пута саставио похвални говор у славу преминулог владара.

Андроник III је иза себе оставио деветогодишњег наследника Јована V и убрзо је између најмоћнијих људи у држави избио сукоб око намесништва. Намесништво у име малолетног цара преузели су царица-мајка Ана Савојска и патријарх Јован XIV Калекас, противник исихаста, док се незадовољни Јован Кантакузин одметнуо и прогласио за противцара. Укратко, избио је дуг и разоран грађански рат између царског намесништва и Кантакузина који је трајао од 1341. до 1347. године. У овим борбама Григора је подржавао Кантакузина иако се током борби његов фаворит све ближе повезивао са паламитима. На крају, Ана Савојска се из политичких разлога окренула помирењу са паламитима којима је упутила управо Григору као преговарача. Међутим, иако сам потез царице-мајке сведочи о Григорином угледу, он се ипак показао погрешним пошто је Григора био страствени противник исихаста. Царица се затим окренула против анти-паламита и фебруара 1347. сменила је патријарха Јована XIV. Ипак, убрзо је Кантакузин тријумфоваo и наметнуо се за савладара младог Јована V Палеолога.

Кантакузинова победа у грађанском рату донела је Григори даља разочарења пошто је нови цар остао још више везан за паламите. Јован VI Кантакузин је сада сазвао сабор који је потврдио збацивање Јована XIV Калекаса и поставио Григорија Паламу за архиепископа Солуна. Григора је остао у опозицији близак царици Ани, али је још увек уживао Кантакузинову заштиту. Када је 1350. преминуо цариградски патријарх Исидор I, столица светог Андрије је понуђена управо Григори. Григора је ипак одбио ову почаст. Нови сабор у Цариграду 1351. донео је коначну победу Паламиним присталицама и осуду њихових противника. Непосредно пред сабор Григора се замонашио и посвађао са Кантакузином, док је на самом сабору исихазам назвао издајом православља. Током сабора 9. јуна 1351. анти-паламити су осуђени и посмењивани. Григора је конфиниран у манастир и лишен послуге и било каквог контакта са спољним светом. Иако му је прећено забраном дела и ускраћивањем погреба Григора је одбијао компромис. Током трогодишњег самовања једино га је пет пута, и то тајно, посетио ученик Агатангел.

После Кантакузиновог повлачења са власти 1354. године Григора је ослобођен и поново му је дозвољено да заступа своје учење. Међутим, византијска елита се сада чврсто држала закључака сабора из 1351. и Григора више није могао да нађе моћне заштитнике. Посветио се у великој мери раду на својој Римској историји у којој је пристрасно преносио своје расправе са опонентима. Надживео је и свог архинепријатеља Паламу и умро је негде између 1358. и 1361. године. Иако саме околности као и прецизно време смрти нису познати, зна се да је Григорино мртво тело развалчено цариградским улицама.

Ромејска историја и друга дела

Григора је био плодан и разнородан аутор, али се тачан број његових дела не може утврдити са прецизношћу. У историјској науци данас се сматра да је Григора саставио осамдесет дела при чему су нам нека позната само по насловима.

Григора се окушао у различитим областима као што су граматичке расправе, најразличитије реторске форме и песме. Као и сви високоучени Византинци и Григора је био добар познавалац теологије и филозофије. Написао је биографију свог ујака и првог учитеља Јована, епископа Хераклеје и хагиографију мученика Кодрата из Антиохије. Писао је и проповеди, молитве, полемике против уније цркава и паламита, као и дијалоге о теолошким темама. Своје познавање античке књижевности исказао је у коментарима на Одисејева лутања и филозофском дијалогу О мудрости. Као хришћански учењак искоментарисао је спис епископа из 5. века Синесија Киренског о сновима. Написао је и дела која су се тицала астрономских знања важних у 14. веку, прво о датовању Васкрса, друго о подешавању астролаба. Био је за строго разграничење астрономије и астрологије. Поред свега овога, бавио се и математиком и музичком теоријом.

Као историчар Григора је оставио за собом Ромејску историју у којој је у тридесет седам књига приказао период од 1204. до 1359. године. Историјографским послом почео је да се бави највероватније већ после збацивања Андроника II 1328. али се, будући да је био разноликих интересовања и бурне судбине, историјом бавио спорадично и несистематски.

За почетак свог дела Григора је узео 1204. годину, годину пада Византијског царства под налетом крсташа и Венецијанаца. Међутим, период од 1204. до 1320. описао је у свега седам књига које је саставио парафразирајући дела ранијих историчара Георгија Пахимера и мањим делом Георгија Акрополита. Као и ранији византијски историчари Григора је био знатно опширнији у опису догађаја и времена у коме је живео. Тако је у четири књиге приказао догађаје из периода од 1320. до 1341., у шест период од 1341. до 1350., дванаест књига се бави периодом од 1351. до 1355, а последњих осам се бави кратким раздобљем 1358/59. Иако је дуго радио на својој историји, Григора је своје дело оставио недовршеним пошто је изненада умро.

Нићифор Григора је историографски задатак схватао веома широко, тако да је у своје дело уметао делове из расправа о разним теолошким питањима, из својих писама и говора, разне етнографске и географске ескурсе итд. Нарочито се потрудио да подвуче своје негативно мишљење о исихазму, своју улогу у спору и теолошке аргументе против овог учења. Као историчар Григора је божанско провиђење сматрао за покретач догађаја које је деловало и на појединце, државе и народе. Као један од најученијих људи свог доба Григора је гајио презирив став према простом свету, сељаштву и градској светини, као и према неуким монасима. Слично другим позновизантијским интелектуалцима и Григора је имао песимистичан став према даљој судбини Византијског царства. Као највеће опасности процењивао је грађанске ратове и снажење нове малоазијске силе, турских емирата.

Григора је своје дело публиковао парцијално тако да се првих једанаест књига прво појавило под посебним насловом. Овај први део је објавио већ 1562. немачки хуманиста Јероним Волф, док је Ромејска историја од 12. до 37. књиге постала позната научној јавности током 18. и 19. века. Првих једанаест књига у латинском или италијанском преводу користио је дубровачки историчар Мавро Орбин у свом делу Краљевство Словена, а користио га је преко једног зборника и Јован Рајић крајем 18. века.

Поред Јована Кантакузина, Нићифор Григора је био најзначајнији византијски историчар 14. века. Његово дело представља важан извор за познавање српске средњевековне историје, нарочито за византијско-српске односе у време краља Милутина, Стефана Дечанског и цара Душана.

Литература

  • The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazdhan, New York-Oxford 1991, стр. 874—875.
  • С. Ћирковић, Б. Ферјанчић. Нићифор Григора. Византијски извори за историју народа Југославије, том VI, Београд 1986, стр. 145—153.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported