Стари српски натписи подразумевају различите текстове исписане на тврдом материјалу у средњовековним српским земљама. Формална разлика у односу на записе састоји се у томе што су ови бележени на маргинама рукописа или на другим белинама књига што се означава као меки материјал. Пошто су писани на различитом материјалу, од ове особине је потицала и особина да су писани различитим средствима. И натписи се међусобно разврставају према материјалу на коме су бележени, што једним делом одређује и њихову форму и садржину. Врсте натписа и њихова садржина су изузетно разноврсни и обухватају натписе на надгробним споменицима, затим натписе изведене фреско техником којом су могле бити забележене и владарске повеље издате манастирима, као и велики број различитих натписа на предметима од дрвета, метала или тканине. Као натписи изведени везом на тканини забележена су књижевна дела монахиње Јефимије. Натписи су изузетно значајни историјски извори јер често доносе податке велике вредности а само њихово постојање на одређеном простору омогућава различита филолошка истраживања. Старија историографија није разликовала записе и натписе, и сврставала је ове изворе у једну групу што је карактеристично и за збирку Љубомира Стојановића, најобимније издање ових извора. Насупрот овом приступу савремена српска медиевистика инсистира на одвојеном проучавању ове две врсте извора.
Подела натписа
Натписи се могу поделити на више различитих скупина, а најпогоднију поделу представља она према врсти предмета на којима су забележени односно према техници којом су израђивани. Изузетно су бројни натписи на надгробним споменицима. Ови натписи су углавном садржали основне податке о покојнику као што су време смрти, титула, сродство са другим личностима и њихове евентуалне титуле. Раде Михаљчић у овој групи као илустративан издваја натпис на надгробном споменику Остоје Рајаковића у Охриду:
Престави се раб божији Остоја Рајаковић, погуслом Угарчић, и суродник краља Марка, зет жупана Гропе, лето 6888 (1379) месеца октомврија десетога, индикта трећег. А вас молим братијо моја љубимаја, који читате, простите раба божија, пошто ви можете бии као ја, а ја пак као ви никада.
Други део натписа који је по својој структури обраћање ономе ко чита натпис представља опште место код оваквих текстова. Оваква општа места, карактеристична и за натписе као и за записе, али ипак за натписе у мањој мери, битно умањују изворну вредност ових писаних споменика. За структуру натписа на надгробним споменицима карактеристична је дводелност: један део натписа чинила су општа места док је други део обухватао најзначајније биографске податке. Међу надгробним споменицама специфичну групу чине стећци који су најраспрострањенији у Босни, Херцеговини, западној Србији, Црној Гори и јужној Далмацији. У питању су камени надгробни споменици великих димензија различитог облика (сандука, плоче, стубова, крстова). Ипак код њих је специфично врло ретко појављивање натписа па тако од око 60.000 регистрованих стећака свега око 300 садржи натпис. Уметност стећака је свој врхунац доживела између 13. и 16. века.
По својој садржини и начину израде врло су разноврсни ктиторски натписи у средњовековној Србији. На каменом надвратнику некадашње цркве Свете Недеље у Призрену чији је ктитор био краљ Марко, син краља Вукашина, налази се натпис који садржи значајне податке о установи младог краља и савладарства у средњовековној Србији. Поједини натписи образовани су од опека на грађевинама. Познати примери оваквих натписа налазе се на зидинама манастира Раваница (Лазар ктитор светаго места сего) и средњовековног Смедерева (В Христа бога благоверни деспот Ђурађ, господин Србљем и поморју зетскому. Повеленијем јего сазида се град си в лето 6834, тј. 1430. године). Натписи су исписивани и фреско-техником. Ту су у питању најчешће кратки натписи поред појединих ликова светитеља или сцена живописа, затим опширнији натписи уз ликове ктитора, а фреско-техником су исписиване и поједине повеље. И сам језик натписа на фрескама у унутрашњости значајних цркава могао је да има своје идеолошко значење. Појава натписа на српскословенском језику у Богородичиној цркви у Студеници везује се за лични утицај Саве Немањића. Наиме такав чин нису подржавали црквено-правни прописи јер се Рашка епископија налазила у оквирима Охридске архиепископије. Сви дотадашњи натписи у црквама изграђеним за великог жупана Стефана Немању или његове савременике (они у Ђурђевим ступовима или Цркви светог Петра у Расу) били су на грчком језику. Сматра се да је увођење натписа на српскословенском језику део вишегодишњих припрема за аутокефалност српске цркве. Повеље краља Стефана Првовенчаног и његовог сина Радослава сачуване су у виду фресaкa на зидовима манастира Жичe. На западном зиду цркве, поред олтара, записана је оснивачка повеља манастиру Грачаница коју је издао српски краљ Стефан Милутин. Оваква пракса постојала је још у време Стефана Немање о чему је сведочанство оставио његов син Сава Немањић: и што је записано у златопечатној повељи, а још је и у цркви записано на зиду. Оригинали ових повеља су изгубљени па су сачуване само у виду натписа. На зиду манастира није сачуван првобитни текст пренесен са документа на пергаменту већ су натписи по свој прилици обновљени почетком 14. века у време краља Стефана Милутина када је Жича поново живописана. Натписи који садрже Жичке повеље садрже попис жупа, влаха и прихода манастира док натпис у Грачаници поред пописа манастирског имања садржи и Закон стари Србљем. Грачаничка повеља је исписана полуунцијалним словима која су просечне величине 1 цм. Натписно поље је површине 180 пута 130 цм и подељено је у 54 реда, што је вероватно у складу са распоредом текста оригиналног документа на пергаменту који је изгубљен. Колико је сликар преписивач настојао да се држи форме оригиналног документа види се стога што је започињао нови ред текста чак и ако би у претходном реду остајало празног простора. Овај натпис исписан је 1321—1322. године када је завшен најстарији слој живописа. Елементе повеља садрже натписи у манастиру Лесново, манастиру Светог Андрија на Трески код Скопља и цркви Светог Стефана код Алексинца где је живописан део повеље коју су издали кнез Стефан Лазаревић и његов брат Вук. Натпис у цркви Богородице Љевишке који је доста оштећен преписан је са неког документа исписаног на пергаменту. Натпис је откривен 1953. године и према речима истраживача већ самим изгледом подсећао је на препис неког документа издатог на пергаменту. Претпоставља се да је у питању извод из повеље краља Милутина. Посебан облик повеља у виду натписа фреско-техником су представе ктитора са развијеним свитком повеље у једној руци. Натписно поље углавном је испуњавао кратак текст у виду ктиторског натписа или молитве. Примери оваквих натписа нису многобројни: у цркви манастира Светог Арханђела у Прилепу Марковом манастиру налазе се натписи уз портрете краље Вукашина односно његовог сина Марка, и у манастиру Манасија где је на овај начин приказан деспот Стефан Лазаревић. И поред тога што су у виду фресака исписиване читаве повеље највећи део оваквих натписа су такозване сигнатуре, кратки натписи уз ликове светитеља или библијске сцене.
Натписи су урезивани и на металним предметима попут црквених сасуда, икона, звона, оловних плоча на крововима, прстенова као и на предметима од дрвета (крстови, двери, иконе). Натписи овог типа могли су бити и књижевна дела. Тако је монахиња Јефимија извезла златним словима на црвеној свили похвалу кнезу Лазару. Посебну групу сачињавају натписи на иконама. Често су исписивана два натписа: један на предњој страни који је по форми и садржају био сличан натпису на фрескама док натпис на полеђини често подсећа по својој садржини на запис јер је навођено ко је власник иконе, који су мотиви покретали сликара, а понекад и подаци о мајстору који је икону израдио. Слично записима честа садржина текстова на полеђини икона била је испуњена општим местима и монашком фразеологијом. Када пишу о себи иконописци користе сличну фразеологију као и преписивачи књига. Тако је икона дело грешног зографа, односно резултат рада грешне руке мајстора. Натпис на икони коју је наручио Божидар Вуковић, један од првих српских штампара, у великој мери се подудара са записом у његовим штампаним књигама.
Садржај натписа и изворна вредност
Садржина натписа је разноврсна. Повеље које су сачуване у виду натписа само су малобројни представници ове групе писаних споменика. И натписи који представљају скупину штурих биографских података могу да буду од велике изворне вредности. Такав је случај са натписом у манастиру Леснову где натпис уз портрет деспота Јована Оливера омогућава да се стекне увид у феудалну хијерархију у српској држави прве половине 14. века. Наиме у овом запису је забележен низ титула које је сукцесивно носио овај великодостојник који је краља и цара Стефана Душана служио као велики челник, велики слуга, велики војвода, севастократор и на крају као деспот. Према речима историчара књижевности Ђорђа Трифуновића најстарији словенски ћирилички натписи представљају најстарије датиране писане споменике. Најстарији датирани писани споменици српске редакције старословенског језика налазе се на епиграфским споменицима раног средњег века. Код првих ћириличких натписа налазе се и глагољска слова. Према Ђорђу Трифуновићу: Језик натписа разликује се каткада, од језика записа. У натписе на каменим плочама, на пример, лакше продиру особине народног говора. Иако су и код њих присутна поједина општа места приметно је да су текстови са особинама народног говора много чешће бележени на натписима него записима.
Поред непосредних података које садрже натписи су значајни и због посредних обавештења. Језик на коме су исписани натписи на непокретним споменицима представља значајно полазиште у филолошким проучавањима. Тако су на територији средњовековног Балкана натписи на латинском језику присутни у приморским крајевима док се ћирилички налазе на територијама средњовековне српске државе, Далмације, Босне и Херцеговине. На подручју средњовековне Србије ретки су натписи на грчком језику као и двојезични натписи. Куриозитет је натпис у манастиру Витовница из 1218. године на коме је исти текст исписан на старосрпском и јерменском језику. Ктиторски натпис на цркви Светог Јована Владимира (недалеко од Елбасана на територији данашње Републике Албаније), коју је подигао великаш Карло Топија, исписан је на грчком, латинском и српском језику.
Натписи су углавном краћи од записа како због ограничене величине натписног поља тако и због начина исписивања (урезивање, клесање, узиђивање, исписивање фреско-техником, везење). И поред свог невеликог обима натписи су често могли бити обликовани као књижевна дела. Деспот Стефан Лазаревић је аутор Натпис на стубу косовском док је монахиња Јефимија у виду натписа забележила дела Тугу за младенцем Угљешом и Похвалу кнезу Лазару. И краћи натписи могли су да садрже књижевне елементе. Неретко се као пример оваквог натписа истиче надгробни натпис Радоја Мркшића у селу Ђедићи код Хума где стоји: Стах бога молећи и зла не мислећи и уби ме гром.
Хронолошка ознака која се наводи на натписима је углавном година од стварања света којој је понекад придодаван и индикт. Натписи датирани месецом и даном представљају реткост. Више од половине натписа нема никакву хронолошку ознаку што битно отежава њихово коришћење као историјских извора. Помен неких истакнутих личности је слично као код записа чест критеријум за приближно хронолошко одређивање натписа. Гордана Томовић је у својим истраживањима ћириличких натписа уочила извесне законитости морфолошких облика код датираних натписа, а ови критеријуми омогућују и датирање епиграфских споменика без хронолошке ознаке.
У историографији записи и натписи често су сврставани у исту групу без истицања њихове самобитности. Љубомир Стојановић их је издао заједно у до сада најобимнијој збирци ових историјских извора Стари српски записи и натписи. Сличан приступ овим изворима имали су након њега Владимир Ћоровић, Петар Момировић и Божидар Шекуларац. У својим студијама Ћоровић је више истицао сличност него разлике између записа и натписа. Раде Михаљчић истиче да разлика између ових историјских извора није само формална, у материјалу на коме су написани, већ и у самој садржини. Због тога новија историографија истиче разлику између ове две групе извора и инсистира на њиховом одвојеном изучавању.
Натписи представљају историјске изворе велике вредности. Ипак она је донекле умањена чињеницом да, посебно на надгробним споменицима, њихову садржину чине унапред утврђени обрасци, често преведени из страних средина. Тако латинском Sic come tu es, ego fui; sicut ego sum tu devi essere одговара Браћо не дирајте ме, јер ћете ви бити као ја а ја немогу бити као ви. Ипак поједини наводи који формом подсећају на општа места могу да имају велики изворни значај. Тако податак да је покојним сахрањен на својој земљи није само књижевни топос већ у недостатку других извора представља значајан извор података за реконструисање феудалних властелинстава. Веродостојност података је већа код натписа него код записа. И само постојање натписа на одређеном језику који је забележен на непокретном споменику имају своју изворну вредност док ово не важи за записе који су бележени на рукописима који су често премештани из једног места у друго. Записи углавном представљају аутобиографске текстове док су натписи по правилу непосредна сведочанства и као такви представљају изворе првог реда. Поједине повеље сачуване су искључиво у виду натписа.
Издања
Најобимнија збирка у којој су издати записи и натписи је збирка Љубомира Стојановића Стари српски записи и натписи издата у шест томова у Београду и Сремским Карловцима између 1902. и 1926. године. Фототипско издање ове збирке издато је између 1982. и 1988. године. Различите изворе, међу њима и записе и натписе, објавио је у збирци Старине, записи, натписи, листине 1923. године Владимир Петковић. Збирку записа и натписа насталих на територији Црне Горе издао је Божидар Шекуларац у књизи Трагови прошлости Црне Горе. Средњовјековни записи и натписи у Црној Гори, крај VIII—почетак XVI вијека (Цетиње 1994. године) док је оне настале на територији Војводине издао Петар Момировић у збирци Стари српски записи и натписи из Војводине (I—II, Нови Сад 1993—1995). Поједини записи издати су и у књизи Владимира Ћоровића Стари српски записи и натписи коју је 1997. из Ћоровићеве заоставштине приредио Раде Михаљчић. Михаљчић је заједно са Лудвигом Штајндорфом издао збирку натписа са камених површина који се датују између 614. године (разарање Салоне) и 1250. године, а који се налазе на територији СФРЈ. Збирка је издата под насловом Namentragende Steininschriften in Jugoslawien von Ende 7. bis zur Mitte des 13. Johrhunderts као друга свеска прилога Глосару за раносредњовековну историју Европе. На српском језику збирка је издата под насловом Имена на камену. Раносредњовековни натписи на територији Југославије као део петог тома Сабраних дела Радета Михаљчића. Појединачни натписи су више пута издавани у историографској периодици. Старија историографија није правила разлику између записа и натписа па су они издавани у заједничким збиркама. Ипак, савремена медиевистика не истиче само њихову формалну разлику. Тако Сима Ћирковић истиче да се они пре свега разликују по мотивима за настајање, односно према интенцији аутора. Исто тако док записи углавном представљају наративне изворе натписи су углавном документарни извори, а њихова провинијенција често су највиши државни и црквени кругови. Такође, због њиховог јавног карактера подаци на натписима су поузданији од оних забележених у записима. Натписи имају великог значаја приликом различитих филолошких истраживања, а појединачни подаци са неких натписа имали су великог значаја у решавању тешких проблема српске средњовековне историје, између осталих уз помоћ података са натписа разјашњено је да је Завида отац великог жупана Стефана Немање.
Литература
- Натписи (Р. Михаљчић, стр. 436—437), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- Р. Михаљчић, Изворна вредност записа и натписа, Изворна вредност старе српске грађе. Сабрана дела. Књига пета, Београд 2001, 87—105.
- Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, 1990.
- В. Ј. Ђурић, Свети Сава и сликарство његовог доба, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 245—258.
- Ђ. Бубало, Писана реч у српском средњем веку. Значај и употреба писаних документа у средњовековном српском друштву, Београд 2009.