Млади краљ (латински rex iunior) је била титула престолонаследника у средњовековној Србији.
Установа младог краља била је преузета из Угарске. Увођењу ове титуле претходио је српско-угарски сукоб, који се завршио поразом српског краља Уроша I и његовим заточењем. Претпоставља се да је један од услова који је Урошу поставио угарски краљ Бела IV који га је заробио могло бити и успостављање савладарства између Уроша и његовог сина Драгутина. У Угарској сличан однос имали су Бела IV и његов син и престолонаследник Стефан V. Као млади краљ, Драгутин се први пут помиње 1271. године, али се претпоставља да је ову титулу добио нешто раније, у години српско-угарског сукоба (1268). Устоличење Драгутина, угарског зета, за младог краља био је знак јачања угарског утицаја у Србији. Међутим, српски краљ Урош ипак није доследно увео угарску институцију младог краља у Србију јер је свог сина и даље сматрао само за престолонаследника али не и за савладара. Драгутин није имао стрпљења да чека уобичајен ток наслеђивања већ је уз подстицај Угарске устао против свог оца и победио га у бици код Гацка 1276. и тако преузео власт.
Теоретски, увођење титуле младог краља водило је јачању принципа првородства али је већ наредна смена на престолу обављена без престолонаследника. Краљ Драгутин је према наводима Даноловог зборника под градом Јелечом пао с коња и сломио ногу те је престо уступио млађем брату Милутину. Неколико деценија престолонаследник није могао бити озваничен због сукоба између Драгутина и Милутина. Затим је уследила борба за престо њихових синова из које је као победник изашао Стефан Дечански. Он је брзо озваничио свог престолонаследника. Истога дана (6. јануара 1322) када се крунисао краљевском круном крунисао је и свог малолетног сина Душана. Душан се неколико година није одвајао од свог оца да би затим постао намесник у Зети. Вероватно подстакнут наговарањем властеле, Душан се побунио против свог оца, збацио га са власти и крунисао се за краља. Тако је други пут озваничени престолонаследник насилним путем преузео власт.
Надлежности младог краља нису биле нарочито велике. Само је краљ издавао повеље, потписивао уговоре, ковао новац, једном речју водио унутрашње и спољне послове државе.
Стефан Душан је свог сина јединца озваничио за прстолонаследника још док је овај био врло млад. Урош је имао највише девет година када је добио титулу младог краља коју је кратко носио јер, када се Душан крунисао за цар 1346. године, Урош је добио титулу краља. Сима Ћирковић наглашава да Урошева краљевска титула није донела до суштинске промене његовог положаја већ да је пре свега означавала континуитет српске државе у односима са другим државама.
За време савладарства цара Уроша и краља Вукашина титулу младог краља носио је Вукашинов син Марко што се сазнаје на основу натписа на надвратнику цркве Свете недеље у Призрену. Српска држава је тако истовремено имала цара Уроша, краља Вукашина и младог краља Марка. Цар и краљ били су савладари, а млади краљ престолонаследник. Како су цар Урош и краљ Вукашин краткотрајно наступали као савладари отворено је питање да ли је цар Урош дозволио озваничење Марка за престолонаследника.
Иако је првобитно преузета из Угарске, титула младог краља је у Србији доживела бројна прилагођавања специфичним српским условима. Права младог краља и краља никада нису била изједначена. Главно значење титуле младог краља био је циљ да се прворођени синови озваниче за престолонаследнике и тако лакше уведу у власт.
Литература
- М. Ивковић, Установа ″младог краља″ у средњовековној Србији, Историјски гласник 3—4 (1957) 59—80.
- Р. Михаљчић, Крај Српског Царства, Београд 1975.
- Ђ. Бубало, Да ли су краљ Стефан првовенчани и његов син Радослав били савладари?, ЗРВИ 46 (2009), 201—229.