Мишо Лековић (31. октобар 1923, Годиње, Бар — 24. фебруар 1995, Београд) је био југословенски и црногорски војни историчар.
Школовао се на Цетињу где је завршио Гимназију 1941. године. Учествовао је у Народноослободилачкој борби, у југословенским партизанским јединицама током Другог светског рата. Наставио је војну службу и по окончању рата па је 1954. године завршио Пешадијску официрску школу. Пензионисан је 1980. године у чину пуковника.
Од 1955. до 1980. радио је у Војноисторијском институту где се као војни историчар бавио историјом Југославије у Другом светском рату. Био је коатутор десетак књига о Другом светском рату. Објавио је у разним часописима и збоницима 11 чланака и расправа као и 37 одредница за дело Војна енциклопедија, један од најзамашнијих лексикографских пројеката у Југославији.
Објавио је монографије Офанзива пролетерских бригада у лето 1942. (Београд, 1965), Бихаћка операција новембра 1942. (Београд, 1972), која је наставак претходне, и Мартовски преговори (Београд, 1985) о преговорима НОВЈ са представницима немачких снага на територији Независне Државе Хрватске, који су дуго времена били скрајнута тема југословенске историографије. Ова тема изазвала је бројне полемике како у стручној јавности тако и у партијским круговима. Ипак, слично другим историчарима НОП-а из овога периода и Лековићева дела су изузетно оптерећена фактографијом, са недовољном аналитичношћу и проблемским сагледавањем историјских догађаја и процеса.
Литература
- Лековић, Мишо (Р. Вујошевић, стр. 464), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.