Мировна нота Бенедикта XV (1917)
preporucen.png
**Портрет Бенедикта XV** (1854—1922), папа од 1914. до 1922. године, фотографија из 1915. године.
Портрет Бенедикта XV (1854—1922), папа од 1914. до 1922. године, фотографија из 1915. године.

Мировна нота Бенедикта XV из августа 1917. године представљала је врхунац његових миротворачких делатности, чији се зачеци могу пратити од почетка његовог понтификата у септембру 1914. године.

Приликом избора новог папе 1914. године увидело се да ће питања која је отворио Први светски рат представљати кључни изазов за новог папу. Већ у првим изјавама које су потекле из Ватикана у позно лето и јесен 1914. године рат се осуђивао као нехуман и бесмислен и инсистирало се на политичким решењима. Ипак, почетне идеје да је потребно деловати у правцу постизања мира прошле су кроз бројне модификације до заокружене и осмишљене дипломатске иницијативе из лета 1917. године. У почетној фази свог деловања папа се ограничио на апеле зараћеним државама и на тражење заједничке посредничке улоге са још неком неутралном државом, пре свега мислећи на САД. Ипак, амерички председник Вудро Вилсон показивао је крајње нерасположење према било каквој заједничкој посредничкој иницијативи, а како је постајало јасно да ће се САД придружити ратним напорима Антанте папа је увиђао да мора да тражи нови модел деловања. Такође, папа и Курија су у овом периоду направили заокрет од уопштених позива на тражење мање-више конкретних предлога за бројна отворена питања.

Без обзира на дуготрајну еволуцију мировне иницијативе она је и пре објављивања ноте показивала бројне мањкавости — папа се ослањао пре свега на вољу Немачке верујући да је њен став пресудан за окончање сукоба. Занемаривање дипломатских кругова Антанте, и раније изношење ставова који су били наклоњени Централним силама, водили су томе да је папа у државама Антанте сматран за пристрасну личност, а на његове предлоге се гледало као на акте настале у сарадњи са Немачком или Аустро-Угарском. И поред лоших предуслова папа и Курија су интензивирали свој рад страхујући од социјалистичке агитације, опадања утицаја Римокатоличке цркве и верујући да опште војне и политичке прилике погодују мировној иницијативи. Нота, која је била крајњи резултат овог деловања, предложила је као решења за постизање мира разоружање, међународну арбитражу, слободу мора а дати су, доста невешто, предлози за решавање територијалних и националних питања. Неспремност зараћених страна да изнесу своје ратне циљеве и уверење да се само победом на бојном пољу могу постићи циљеви водили су ка потпуном дебаклу ове мировне иницијативе.

Садржај

Папине мировне иницијативе (1914—1917)

Рат и избор Бенедикта XV

**Устоличење папе Бенедикта XV**, септембар 1914. године
Устоличење папе Бенедикта XV, септембар 1914. године

Убрзо по почетку Првог светског рата смрћу папе Пија X 20. августа 1914. године отворило се питање избора новог поглавара Римокатоличке цркве. По свој прилици кардиналски колегијум је увидео да ће текућа ратна дешавања представљати главни изазов за новог папу па се настојало да се изабере личност са великим дипломатским искуством и способностима, тако да је 3. септембра 1914. за новог папу изабран кардинал Дела Кјеза (италијански Della Chiesa) који је узео име Бенедикт XV. Избором Бенедикта XV почела се уобличавати политика Ватикана према зараћеним странама. Ову политику условиле су бројне специфичности Ватикана међу којима су најзначајније карактер Ватикана као изразито верске државе на чијем челу се налази поглавар Римокатоличке цркве и неутрални статус Ватикана у отвореном сукобу. Ове карактеристике су могућности деловања Ватикана свеле на дипломатске иницијативе и хуманитарне активности.[1] Став папе Бенедикта XV и дела Курије од почетка је био да је рат који се водио био неморалан чин, супротан основним цивилизацијским начелима и елементарним постулатима хуманости.[2] Због тога је Бенедикт XV у више наврата настојао да буде посредник између зараћених страна и да на тај начин допринесе окончању ратног сукоба. Ипак, сложене дипломатске околности и динамика ратних дешавања условиле су да овакве иницијативе остану без жељених резултата.

Рани покушаји мировних иницијатива

Од почетка рата једна од најзначајнијих тема која је заокупљала папу и Курију била су настојања да се спречи ширење рата на државе које су прогласиле неутралност.[3] Мировна политика Ватикана била је условљена различитим мотивима, а њено спровођење било је под утицајем најразличитијих политичких фактора. Међу најзначајније спадали су политички разлози: ратни сукоб међу европским државама угрожавао је положај Римокатоличке цркве и њен утицај, не само на територијама европских држава већ и у читавом свету, националистичка агитација и уопште бујање национализма у појединим европским државама претило је да угрози положај Римокатоличке цркве, а посебно је угрожавао Аустро-Угарску, чији је опстанак Ватикан сматрао циљем од прворазредног значаја, и на крају непредвидљива ратна дешавања могла су да доведу до јачања идеологија и покрета који би могли коренито да угрозе постојећи политички и економски систем за чије се одржавање Ватикан залагао.[4] И верски разлози били су од изузетно великог значаја у уобличавању мировне политике Ватикана. Папа, који је себе сматрао за Христовог намесника на земљи, веровао је да га такав положај обавезује да се на сваки начин залаже за успостављање мира.[5]

**Вудро Вилсон**, председник Сједињених Америчких Држава од 1913. до 1921, фотографија из 1919. године.
Вудро Вилсон, председник Сједињених Америчких Држава од 1913. до 1921, фотографија из 1919. године.

Папине мировне иницијативе наилазиле су на бројне препреке. Поједине државе биле су уверене да Ватикан није непристрасан па су стога показивале неповерење према дипломатским иницијативама Ватикана.1 Папа Пије X је био склон да тврди да Централне силе нису одговорне за избијање непријатељстава и да су потези сила Антанте агресивни. Такође, упорна настојања Бенедикта XV да се очува неутралност Италије повећали су неповерење влада Антанте према његовој посредничкој акцији.[5] Рани посреднички кораци америчког председника Вудра Вилсона учињени у августу 1914. године нису уродили никаквим плодом. Како је Вилсон био једна од најзначајнијих личности из неутралних земаља први кораци папе Бенедикта XV у циљу постизања мира били су усмерени на обезбеђивање подршке Вилсона и САД. И папа и Вилсон су се надали да ће успети да окончају рат и тиме стекну високи углед у читавом свету, обојица су се позивала на хришћанство као разлог због чега треба окончати ратна дејства и, на крају, првих месеци рата су се обијица залагала да се рат оконча тако што би се ситуација вратила на предратно стање. Папа је ипак убрзо био разочаран јер је постизање мира било дугорочан Вилсонов циљ док је очување добрих односа између САД са једне и Велике Британије и Француске с друге стране представљало далеко важнију преокупацију његове администрације. Временом су се разлике између САД и Ватикана продубљивале тако да су заједничке посредничке акције постале немогуће. Папа ипак није одустајао од мировних напора. Дана 8. септембра 1914. године објавио је енциклику2 Ubi Primum у којој је нагласио да неће пропустити да учини било шта што би водило успостављању мира.[6] Ова иницијатива врло брзо је била занемарена.3 У јесен 1914. код Вилсона се искристалисао став да је пожељније да једна држава буде посредник у евентуалним преговорима него да то чини група држава. Овакав Вилсонов став је у великој мери отежавао било какву иницијативу Ватикана. Папина наредна енциклика Ad Beatissimi, издата 1. новембра 1914. године такође је наишла на неповољан пријем. Ипак, и поред тога што владе нису биле расположене да прихвате папино посредовање вести о посредничким покушајима неутралних земаља брзо су се проширили Европом и нису се могле занемарити. И поред тога што ни ова енциклика није наишла на повољан одјек папа је намеравао да тражи прекид ратних дејстава за време Божићних празника. У децембру 1914. обраћајући се колегијуму кардинала4 папа је указао да његови мировни напори нису крунисани са много успеха али да ће их он наставити и у будућности.[7]

У првој половини 1915. године, покушај спречавања уласка Италије у рат постала је једна од главних папиних преокупација. У склопу овог деловања папа је учинио више грешака које су озбиљно пољуљале његов углед код влада држава Антанте. Наиме, он је у Ватикану 4. априла 1915. године водио разговор са америчким новинаром Карлом фон Вигандом где је поред уобичајних осуда рата и нада да ће САД предузети одлучније мировне акције изјавио да би Вилсон и америчка Влада требало да избегну свако деловање које би водило продужењу рата у Европи. Овај део папине изјаве протумачен је као осуда живе америчке трговине са државама Антанте и изазвао је велику узнемиреност. У владајућим круговима Антанте ова изјава је схаваћена као тежња да се уведе потпуни ембарго на извоз муниције и друге робе из САД у зараћене државе. Британска влада је најизричитије означавала ове речи као папино приклањање на страну Централних сила.[8] Уследили су деманти из Ватикана и папино објашњење да му није било познато да неутралне државе могу да слободно тргују са зараћеним странама. До краја 1915. године политичка ситуација се константно погоршавала, улазак САД у рат на страни Антанте постајао је извеснији него икада раније5, и папа је одлучио да промени тактику у раду на постизању мира. Од тада су његове мировне понуде постајале прецизније и одређеније. У септембру 1915. у Ватикану је постојао сведени програм решавања територијалних питања у Европи.6 Овај програм је, ако се изузме обнова Пољске7, католичке земље на истоку Европе, углавном подразумевао решење спорова по принципу status quo ante bellum. За владе Антанте и њихове мале савезнике овај план је био неприхватљив јер је антиципирао доминантну улогу Немачке у Европи.8 Настојања зараћених страна да у потпуности искључе папине посредничке иницијативе, и њихова неспремност да прихвате било какву мировну иницијативу водиле су готово потпуној папиној дипломатској изолацији крајем 1915. и почетком 1916. године.[9]

Гаспаријев меморандум (децембар 1916)

**Херберт Хенри Асквит, први ерл од Оксфорда и Асквита** (1852—1928), насликано 1930, премијер Велике Британије од 1908. до 1916. године.
Херберт Хенри Асквит, први ерл од Оксфорда и Асквита (1852—1928), насликано 1930, премијер Велике Британије од 1908. до 1916. године.

Један у низу инцидената у подморничком рату папа је намеравао да искористи како би окончао ову дипломатску тишину.[10]9 Папа је искористио долазак британског премијера лорда Асквита у Рим да би се са њим састао 1. априла 1916. године. Састанак са Асквитом папа је искористио да га увери да није наклоњен Централним силама и да на његове дипломатске акције не утиче никакав спољашњи чинилац. Ова уверавања била су само увод у појачану агитацију за мир која је уследила од краја априла 1916. године. Ни ови кораци нису били благонаклоно прихваћени међу зараћеним странама. Немачки канцелар Бетман-Холвег је 12. децембра 1916. обавестио Рајхстаг да је немачка влада спремна да преговара о миру али није дао никакве детаље у вези са немачким ратим циљевима и мотивима који су довели до ове изјаве. О одлуци немачке владе обавештене су неутралне државе, а папи је упућена посебна нота. Вилсон је био изнанађен овим Бетман-Ховеговим иступом, али је имао спреман одговор. Он је још у новембру припремио поруку у којој позива зараћене земље да уобличе свеје ратне циљеве и да их изнесу на конференцији која ће се ускоро одржати. Он је, на наговор Едварда Хауса10 и Роберта Лансинга11, одложио објављивање своје ноте. Ипак Бетман-Холвегова изјава је убрзала Вилсонову одлуку и он је 18. децембра 1916. свим зараћеним државама упутио захтев да изнесу своје ратне циљеве. Ватикан је истовремено уложио велики напор да Бетман-Холвегова иницијатива буде успешна и са великим одобравањем су примили Вилсонову ноту. Покушај папе да подстакне размену гледишта између Вилсона и Немачке наишао је на неодобравање. Ова иницијатива је имала два кључна циља: подстаћи Немачку да објави своје планове о решењу територијалних спорова и на тај начин поставити основу будућих преговора и обезбедити Ватикану учешће на будућој мировној конференцији. Оба ова циља остала су неостварена.12[11]

Кардинал Гаспари је притом чинио велике напоре да уобличи што конкретнији мировни програм Ватикана. Гаспаријев предлог са којим је прво упозната Немачка13 подразумевао је потпуну слободу мора, опште разоружање, евакуацију окупиране француске територије и француског дела Лорене, евакуацију и потпуну независност Белгије, укључење територија Ириденте14 и слобода акције Италије у Албанији, обнова Србије, Црне Горе и Румуније али без икаквих територијалних проширења остварених у Балканским ратовима, враћање Немачкој колонија које је до тада заузела Велика Британија, независност Пољске коју би осигурала Русија и давање Турској компензација за губитак Јерменије. Немачки амбасадор Ведел није био одушевљен овим предлогом. Заправо, он је сматрао да је он потекао од Савезника и да је Гаспари само посредник који га је доставио у Берлин. Немачка је заузела чврсто становиште да је посредовање Ватикана непожељно, а мировни планови неприхватљиви. Овај документ је представљао значајан корак у развоју мировних иницијатива Ватикана. Он није подразумевао враћање на предратно стање, износио је детаљнија решења за неке споразуме и на крају у појединим тачкама био је близак идејама које су заступали Савезници.[12]

Немачко неодобравање ове мировне иницијативе тешко је пало Ватикану. Папа је лично апеловао на кајзера Вилхелма II и истакао је претходну подршку Ватикана немачкој мировној иницијативи, са уверавањима да ће Ватикан то чинити и убудуће. Папа је указивао да ови кораци не потврђују немачку мирољубивост и предложио је да се лакша питања одмах изнесу на дискусију док би се сложенија политичка питања оставила за касније.15[13]

Тражење америчког ембарга

Историчар Драгољуб Живојиновић приметио је да је и поред бројних неуспеха дипломатија Ватикана показивала велику способност иницијативе и широк спектар деловања. Појачана дипломатска активност последњих месеци америчке неутралности указују да је Ватикан страховао од уласка САД у рат. Преко високих дипломатских канала Ватикан је САД слао поруке да су оне у стању да прекину рат у најкраћем могућем року ако би наступали као истински неутрална земља.[13] Суштина предлога била је у томе да САД престану да тргују са државама Антанте јер би услед тога, сматрао је Ватикан, савезничке земље брзо биле исцрпљење и принуђене да склопе мир. Вилсон није узео за озбиљно овај предлог.16 Амерички председник је баш у то време, 22. јануара 1917. године одржао свој говор о миру без победе где је рекао да мир мора бити постигнут као мир између једнаких, без понижења, победника и побеђених. У говору је Вилсон као основе будућег мира изнео слободу мора, разоружање, самоопредељење и равноправност. У њему је било доста елемената који су се преклапали са претходним Гаспаријевим меморандумом али је у њему Волсон такође искљућио могућност да нека друга личност, осим њега учествује у посредничким акцијама.17 Ватикан је посебно био узнемирен због истицања права народа на самоопредељење као једног од принципа који би био основа будућег мира. У службеном гласилу Ватикана L'Osservatore Romano 23. јануара 1917. године је објављено да тај принцип инсистира на политичком реорганизовању Централних сила, нарочито Аустро-Угарске. Искључивање сарадње са Ватиканом у мировним напорима, са становишта САД овога пута је било коначно. У неким биним елементима принципи Ватикана и САД који би водили постизању мира су се потпуно разликовали па је то начелно искључило сваку сарадњу, коју су ометале и бројне појединости. Сличних размимоилажења било је и у ставовима Ватикана и Немачке па је и са те стране било немогуће постићи било какав дипломатски успех.[14]

Британски обавештајни канали дошли су до сазнања да је Ватикан вршио притисак на САД да уведу потпуни ембарго.18 Велика промена у политици САД у Првом светском рату уследила је када је Немачка у фебруару 1917. објавила општи подморнички рат. Кардинал Гаспари није био претерано изненађен овом одлуком Немачке, а описао ју је као меру самоодбране. Оптужујући Вилсона да није желео оне мере које би довеле до окончања рата он га је посредно оптужио и за општи подморнички рат.[15]

Непосредне околности доношења Ноте

Улазак САД у рат и реакција Ватикана

**Само морнарица може ово да заустави!**, регрутни постер америчке морнарице који алудира на цивилне жртве подморничког рата који је водила Немачка. Објављивање општег подморничког рата био је један од кључних повода за улазак САД у Први светски рат.
Само морнарица може ово да заустави!, регрутни постер америчке морнарице који алудира на цивилне жртве подморничког рата који је водила Немачка. Објављивање општег подморничког рата био је један од кључних повода за улазак САД у Први светски рат.

Ново заоштравање односа између САД и Немачке које је коначно довело и до прекида дипломатских односа изазвало је бројне негативне реакције у Ватикану. Страховања да ће се САД укључити у рат на страни Антанте у то време били су појачани страховањима за будућност Аустро-Угарске. Наиме, у Ватикану се сазнало за предлог савезничких влада да италијанске трупе појачане француским и британским снагама изврше једну одлучну офанзиву на Аустро-Угарску. Од планиране офанзиве није било ништа али су већ вести о њој уздрмале већ ионако пољуљани морал становништва Двојне монархије. Заправо, страховања Ватикана за коначну судбину Аустро-Угарске тада су били без основа јер ни Савезници ни Вилсон, и поред изјава о самоопредељењу, нису намеравали да униште Аустро-Угарску. Напротив, крајем јануара 1917. године учињени су дипломатски напори да се Аустро-Угарска одвоји од Немачке и да нови цар Карло склопи сепаратни мир. Планирано је чак да се у ову иницијативу укључи и папа, због свог снажног утицаја на бечком двору. Како су владајући кругови у Бечу одбили предлог, папино посредовање није било потребно и од њега се одустало.19 Независно од Савезника Ватикан је сазнао за ову иницијативу и одмах је предузео кораке да приволи цара Карла да је прихвати. Кардинал Гаспари тражио је од нунција Бонца 27. фебруара 1917. да преко кардинала Јозефа Черноха, надбискупа Острогона, сазна детаље овог савезничког предлога. Ватикан је сматрао да ће, ако успе да приволи Аустро-Угарску да прихвати овај предлог, истовремено нестати сваки разлог да Италија остане у рату. И поред притисака из Ватикана Карло је одбио предлог.[16]

Све чешће вести о потапању савезничких и америчких путничких и теретних бродова јачале су у САД ратоборно расположење, и водиле Вилсона да се убрзо прикључи савезничком табору. Како су се САД приближавале уласку у рат, расло је незадовољство у Римској курији. Папа је још једном у низу мировних иницијатива хтео да спречи улазак САД у рат. Од краја марта 1917. шириле су се гласине да папа разматра објављивање једне енциклике о миру. Папин говор у консисторију20 одржан 23. марта 1917. године потврдио је тачност ових вести. Папа је ту тражио од неутралних земаља, да раде на спречавању рата између САД и Немачке.[17] Када су САД 2. априла 1917. објавиле рат Немачкој то је сместа изазвало жучну реакцију у ватиканским гласилима. Званични лист L'Osservatore Romano објавио је већ 5. априла 1917. оштру осуду Вилсонове политике. У уводнику листа наведено је да је Вилсон, који је до децембра 1916. био узданица мира, сада постао носилац још разорнијег рата који је водио уништењу старе Европе. Овакав став израз је и разочарања у бројне неуспешне папине посредничке акције. Такође, улазак САД у рат довео је до потпуне промене папине мировне политике. До тада се она заснивала на настојањима да се приволи нека неутрална држава (пре свега САД), да предузме одлучну мировну иницијативу чији би део био и папа. Од лета 1917. код папе се учврстило мишљење да мора да делује самостално. Папу није узнемиравало само извесно продужење рата већ и што би победа Савезника предвођених САД значила истицање оних политичких принципа који су били у колизији са интересима Ватикана.[18]

Између Савезника и Централних сила

Половином 1917. године папин политички положај био је незавидан. Да би његове иницијативе имале било каквог изгледа за успех он је морао да сарађује са обе зараћене стране. Ако би сарађивао само са једном страном то би га учинило неприхватљивим преговарачем за другу. С друге стране, тежња да се сарађује са обе зараћене стране наилазила је на бројне препреке. Под притиском бројних недоумица папа се ипак одлучио да сарађује само са Централним силама па Савезници нису уопште били обавештени о његовој предстојећој мировној иницијативи.[19] Новоименовани нунције у Баварској Еуђенио Пачели, послао је у Рим поруку да је кајзер Вилхелм спреман да прими Пачелија у аудијенцију који би му том приликом предао писмо од папе. У том писму, како Пачели наводи, требало је приказати шта је папа учинио за постизање мира од почека ратних дејстава и шта у том смислу намерава да убудуће учини. Драгољуб Живојиновић сматра да је ово писмо било значајан подстицај за папину акцију. Папа је убрзо упутио кајзеру лично писмо у коме је у седам тачака разрадио план своје будуће мировне иницијативе. Ово писмо није наишло на повољан одјек код кајзера Вилхелма и он је намеравао да дискредитује папу као потенцијалног посредника.[20]

Други значајан чинилац који је условљавао папино деловање била је брига за интересе и утицај Римокатоличке цркве широм света. Рат који је трајао већ три године озбиљно је пољуљао њен утицај јер је све више припадника високог и нижег клера прихватало националистичке назоре и ратну политику својих влада, што је било супротно гледиштима и жељама Ватикана. С друге стране неизвестан исход рата могао је да озбиљно угрози положај римокатоличких земаља и да од њих створи државе другог реда. Такође, папину мировну иницијативу у лето 1917. године подстакло је и широко распрострањено антиратно расположење, приметно већ од првих месеци 1917. године.[21]

Нојманов меморандум

Папу су на покретање нове иницијативе подстицала и страховања од социјалне и политичке револуције, која су посебно интензивирана Фебруарском револуцијом у Русији. На то како револуција у Русији може да угрози и папине интересе указао је немачки публициста Виктор Нојман. Он је на предлог нунција у Минхену Ђузепеа Аверсе саставио обиман меморандум о томе каква је ситуација наступила Фебруарском револуцијом и какви би требали да буду будући папини политички кораци. Фебруарска револуција је по Нојмановом мишљењу водила иступању Русије из рата, а улазак САД у рат, сматрао је барем још годину дана неће моћи да доведе до већих промена на фронтовима па је претпоставио да ће Савезници у оваквим околностима показати спремност за склапање општег мира. Уколи се не одлуче на овакав корак, аргументовао је Нојман, ризиковали би да револуције предвођене социјалистима избију и у њиховим земљама.[22]

**Теобалд фон Бетман-Холвег**, немачки канцелар од 1909. до 1917. године.
Теобалд фон Бетман-Холвег, немачки канцелар од 1909. до 1917. године.

Иако је константовао да се папа налази у тешком положају он је указао да папа не сме да остане пасиван у односу на мировни покрет који су предводили социјалисти јер би тиме озбиљно угрозио свој положај код милиона верника широм Европе. Такође, папин рад на успостављању мира помогао би очувању монархизма у Европи. Он је папи предложио неколико могућих праваца за деловање: папа је могао да бискупима широм света упути енциклику у којој би их позвао да раде за мир, чиме би, сматрао је Нојман, умањио ефекат социјалистичког агитовања, потом је требало да сазове конференцију високих црквених достојанственика у неутралним земљама који би предложили платформу на чијим би се основама изградио будући мир и на крају могао је да шефовима влада и држава упути позив за закључење мира.[23] Нојманов меморандум наишао је на врло повољан одјек код Бенедикта XV, што није изненађујуће с обзиром да се Нојман претходно, преко високих црквених достојанственика, могао упознати са политичким гледиштима која преовлађују у Курији. Такође, Нојманов меморандум износио је идеје прихватљиве неким истакнутим политичарима Централних сила као што су лидер странке Центра у Немачкој Ерцбергер, гроф Георг фон Хертлинг, лидер баварске Католичке странке и гроф Отокар Чернин, министар иностраних послова Аустро-Угарске. Овакав меморандум ипак нису подржавали кајзер Вилхелм II и немачки канцелар Бетман-Холвег.[24]

На тренутак када ће папа упутити своју ноту утицало је и то што су половином 1917. на свим фронтовима Централне силе бележиле успехе, иако је Брусиловљева офанзива на Источном фронту у лето 1917. још увек била у пуном јеку. И поред тога папа је био свестан да у земљама Централних сила постоје потешкоће, посебно у Аустро-Угарској, за чији опстанак се папа изричито заузимао. И поред тога што је велику пажњу полагао на опстанак Аустро-Угарске, папа са њом, као слабијим чланом Тројног савеза није водио поверљиве разговоре око мировне иницијативе. О припреми папине мировне ноте поред Аустро-Угарске ниси обавештаване ни савезничке земље ни САД.[25]

Кључна питања: Аустро-Угарска и Белгија

**Престолонаследник Карл Франц Јозеф од Аустрије** (1887—1922), будући цар Карл I (1916—1918), слика из 1915. године
Престолонаследник Карл Франц Јозеф од Аустрије (1887—1922), будући цар Карл I (1916—1918), слика из 1915. године

Опстанак Аустро-Угарске био је један од имепратива политике Ватикана у Првом светском рату. Папа је био упознат са намерама Аустро-Угарске и новог цара Карла да извуку у погодном тренутку земљу из рата. Чернин је 7. фебруара 1917. нунцију Бонцу уручио меморандум цара Карла упућен папи. Том приликом Чернин је изјавио да је Аустро-Угарска спремна да прихвати мир без победника и побеђених али да се, ако Савезници нису спремни на овакав споразум, мора придужити Немачкој у општем подморничком рату.[26] Меморандумом је цар Карло тражио од папе да предузме мировну иницијативу како би се Аустро-Угарска извукла из неугодне позиције у коју је запала. Како би подстакао папу у његовим мировним акцијама цар Карло је послао некадашњег министра спољних послова грофа Агенора Голуховског у Швајцарску где се састао са нунцијем Пачелијем који је из Минхена допутовао у Коар, језуитско училиште у Швајцарској. Пачели је том приликом пренео да папа сматра како није дошао погодан моменат за папину мировну иницијативу. Такође је истакао да папа није за склапање белог мира јер је сматрао да одговорни за рат морају бити кажњени. До размене мишљења између аустроугарског представника Алберта Менсдорфа-Пулија и представника британске владе Јана Сматса дошло је у Швајцарској почетком марта 1917. године. Разговор није довео ни до каквих конректних резултата јер Менсдорф-Пули није имао овлашћења да расправља о условима за излазак Аустро-Угарске из рата. Ватикан је убрзо сазнао за овај сусрет и слао је охрабрујуће поруке цару Карлу да настави деловање у овом правцу.21[27]

**Алберт I од Белгије** (1875—1934), белгијски краљ од 1909. до 1934.
Алберт I од Белгије (1875—1934), белгијски краљ од 1909. до 1934.

Идеје Ватикана о иступању Аустро-Угарске из рата јасније су уобличене у писму кардинала Ђованија Бистелија царици Зити. Бистели је обавестио царицу Зиту да је папа спреман да подржи мировну акцију цара Карла и да би њен први корак требали да буду директни преговори између Италије и Аустро-Угарске. С тим у вези тражено је да Аустро-Угарске прецизира на које је територијалне уступке спремна у корист Италије. Одговор из Беча указивао је да Аустро-Угарска није спремна ни на какве територијалне уступке. Ипак, цар Карло је крајем јуна 1917. нејасно дефинисао којих територија је Аустро-Угарска спремна да се одрекне. Цар је био спреман да да читав или део Трентина, али да заузврат, пошто Аустро-Угарска није поражена страна у рату добије компензацију у виду неке колоније.22 И у савезничким дипломатским круговима стизале су вести да је Аустро-Угарска спремна да напусти ратни табор. Тешко стање у Двојној монархији и папина посвећеност њеном опстанку довели су до става међу савезничким земљама да је папа своју мировну иницијативу у августу 1917. спровео на подстицај из Аустро-Угарске.[28]

Друго важно питање које је заокупљало ватиканску дипломатију било је питање обнове Белгије. Оно је такође изазвало размимоилажење између Немачке и Ватикана. Више папиних покушаја да посредује између Немачке и Белгије нису дали никакве резулате.23 Ватикан је сматрао да је потпуна обнова Белгије предуслов за потизање мира. Кардинал Гаспари је још у децембру 1916. обавештавао нунција Бонца да је нужан предуслов праведног мира потпуна обнова белгијске независности. У писму кајзеру Вилхелму 13. јуна 1917. папа је такође истакао захтев да се обнови белгијска независност. Питање белгијске независности заузело је истакнуто место у папиној ноти из августа 1917. године.[29]

Социјалисти и мировни покрет

Евентуални успех социјалиста у њиховој мировној иницијативи за папу је био потпуно неприхватљив. Зебњу су изазивале вести да социјалисти имају успеха у придобијању јавног мњења у Немачкој и Аустро-Угарској. Почетком маја 1917. године Совјет у Петрограду упутио је позив свим социјалистичким партијама да узму учешће на међународној конференцији социјалиста која би испитала могућност за закључење мира. Рат је требало окончати у складу са начелом мир без анексија и обештећења, на начелу самоопредељења народа[30]. Друге европске социјалистичке партије, независно од овог позива из Петрограда, деловале су у истом правцу. Са разних страна папи су стизали позиви и упозорења да својим деловањем анулира утицај социјалистичке агитације и предстојеће конференције у Стокхолму. Позив који је стигао од кајзера Вилхелма био је свакако најважнији. У разговору са нунцијем Пачелијем 29. јуна 1917. године у Кројценаху, где је био смештен главни штаб немачке армије на Западном фронту, кајзер је изнео нека своја гледишта у вези са мировним иницијативама, обновом Белгије, социјалистичким агитацијама и другим важним питањима. Кајзер је потврдио своје раније сумње у искреност папиних намера и оптужио га је да није довољно енергично заложио свој ауторитет у циљу склапања мира. Затим је исказао поштовање социјалистима јер су схватили значај агитације за успостављање мира што је запањило Пачелија, да би затим указао како би било трагично да папа у потпуности препусти мировну иницијативу социјалистима. Кајзер није у овом разговору обећао да ће пружити подршку будућој мировној иницијативи, а сам је био склон да подржи папу само против социјалиста и њихове агитације.[31][32]

Сутрадан, у разговору са царем Карлом у Минхену Пачели је такође добио уверавања да ће Аустро-Угарска пружити подршку акцији која би била усмерена против социјалиста, што указује да су ставови немачког и аустроугарског владара били претходно усаглашени. Крајем јуна 1917. године монсињор Маркети-Салвађини је писао из неутралне Швајцарске како је социјалистичка агитација све гласнија и приметнија и како папа што пре треба да предузме кораке у правцу постизања мира. Све ово указује да је страх од социјалистичке акције у великој мери условио време када ће папа предузети мировну иницијативу.[33]24

Пачелијева мисија

**Еуђенио Пачели** (трећи с лева) испред Главног немачког штаба после посете код кајзера Вилхелма II, крај јуна 1917. године.
Еуђенио Пачели (трећи с лева) испред Главног немачког штаба после посете код кајзера Вилхелма II, крај јуна 1917. године.

Током разговора Еуђениа Пачелија са Бетман-Холвегом и немачком министром иностраних послова указано је да Немачка жели мир јер рат представља бесмислену кланицу[34]. До споразума између Немачке и Ватикана није могло доћи пре свега због размимоилажења у вези са питањем Белгије. Немачка је наиме хтела да се осигура како Белгија у будућности не би постала база за деловање њених непријатеља, али о карактеру мера којима би се ово постигло није се изјашњавао ни Бетман-Холвег ни његов наследник Георг Микаелис. И поред тога што није дошло до потпуне сагласности папа није могао да одустане од упућивања мировне ноте па су се дипломатски напори Ватикана концентрисали ка томе да приволе Немачку да подржи папину акцију. Убрзо се показало да је питање Белгије само једна у низу тачака где су се размимоилазили немачки и ставови Курије. Питање разоружања, слободе мора, демократизације политичког живота у Немачкој генерисали су нове неспоразуме. Гаспари и Пачели су разумели да успех мировне иницијативе превасходно зависи од немачког става и сходно томе настојали су да од њених владајућих кругова издејствују што повољније услове.[34]

Пачели је тражио од Курије да му се у разговорима са немачким државницима да више слободе у вези са 3, 4. и 5. тачком папиног писма кајзеру Вилхелму од 13. јуна 1917. године.25 Гаспари је дао позитиван одговор. У разговору са Бетман-Холвегом 27. јуна деловало је да је постигнут значајан помак јер је канцелар изјавио да је Немачка спремна да се отворено разговара о питању арбитраже и разоружања, да није немогуће да се изврше неке исправке граница, уз одговарајуће компензације[35] али да у том тренутку нису могуће промене у унутрашњем политичком животу Немачке. Два дана касније (29. јуна) у разговору са кајзером Вилхелмом Пачели је добио сасвим другачије одговоре—у суштини Вилхелм је указивао да папина будућа нота нема готово никакав изглед на успех и оштро је критиковао дотадашњу папину политику. Пачели је потом направио грешку јер није верно пренео кајзерове ставове Курији и на тај начин је пољуљао саме основе на којима је почивала мировна нота, чак и пре њеног упућивања.[36]

Пошто су се упознали са Пачелијевим извештајима папа и Гаспари су приступили редиговању завршног текста ноте. Он је био готов до 1. августа 1917. када је упућен Пачелију у Минхен. Документ је садржао седам тачака: 1) потпуна слобода мора, која би била успостављена према одредбама утврђеним на мировној конференцији; 2) разоружање, истовремено и обострано са међународним санкцијама; 3) утврђивање норми међународне арбитраже; 4) враћање немачких колонија заузетих од Велике Британије; Немачка би заузврат морала а) да евакуише територије у Француској које је окупирала; б) да евакуише Белгију којој би у потпуности била осигурана независност и у односу на Немачку и у односу на Француску и Енглеску; 5) економске проблеме међу државама решавала би мировна конференција; 6) питање разграничења између Италије и Аустро-Угарске односно Немачке и Француске било би решено на мировној конференцији као и 7) питање будућности а) Пољске и б) Србије, Румуније и Црне Горе. Овај меморандум чије су одредбе чиниле окосницу будуће мировне ноте представљао је обазрив компромис, који је многа питања остављао отвореним због чега је повољан пријем и код једне и код друге зараћене стране био врло мало вероватан. Такође, меморандум је конференцији мира препуштао многа важна питања, између осталог и међусобног разграничења и обнове појединих држава па су тако у питање доведени неки кључни ратни циљеви зараћених страна. На крају, пад Бетман-Холвегове владе и јачање војних кругова у доношењу политичких одлука у Немачкој још више су умањиле шансе на успех папине мировне иницијативе.[37]

Политичке прилике у Немачкој

**Георг Микаелис** (1857—1936), немачки политичар и канцелар од 14. јула до 31. октобра 1917. године; био је први немачки канцелар који није био племићког порекла.
Георг Микаелис (1857—1936), немачки политичар и канцелар од 14. јула до 31. октобра 1917. године; био је први немачки канцелар који није био племићког порекла.

Дана 13. јула 1917. године Бетман-Холвег је поднео оставку, а неколико дана након тога Рајхстаг је усвојио резолуцију у којој се тражило да се коначан мир међу народима успостави путем споразума. Ватикан није узео у обзир да је падом Бетман-Холвегове владе у Немачкој наступила нестабилна политичка ситуација која је довела у питање читав папин план. Напротив, у први мах су у Ватикану сматрали да пад Бетман-Холвега одговара њиховим интересима. Ипак велика очекивања у вези са новим канцеларом Георгом Микаелисом брзо су спласнула.26 И поред тога Пачели је 23. јула отпутовао у Берлин да са новом владом утаначи детаља око папиног плана. Гаспари је послао Пачелију упуство да са Микаелисом расправља са пуно еластичности и практично није било тачке око које би Ватикан заузео непопустљив став. Цимерман је указао да Немачка влада има велике примедбе на садржину будуће ноте. Одбио је да размотри 2, 3, 4, 6. и 7. тачку док су 1. и 5. тачка биле прихватљиве.27 На подршку кајзера и војних кругова Курија није могла да рачуна.[38]

Дипломатија Ватикана такође је неопрезно поставила питање о демократизацији политичког живота као вероватном предуслову да Савезници уђу у преговоре са Немачком. Овај захтев створио је додатно неповерење Немачке према Ватикану и његовој политици. Пачели се поново састао са Микаелисом 30. јула 1917. и том приликом се Микаелис врло хладно изразио о идеји демократизације немачког политичког живота. У Ватикану је за то време грозничаво уобличаван текст декларације који је био готов до почетка августа. Завршна верзија је датована 1. августом, а постојале су три верзије текста са разним предлозима и алтернативним формулацијама. Коначна верзија послата је дипломатским представницима Ватикана 10. августа, а 11. августа је уследио коначни немачки одговор на претходни меморандум Курије.[39]

Немачки одговор у великој мери је био обесхрабрујућ за Курију. Немачка Влада се начелно сложила са разоружањем и међународном арбитражом, али без икаквих прецизних обавеза. Такође је прихваћен предлог о обнови Белгије, али да се у директним преговорима са Француском одреде гарантије немачке безбедности. Италијанско-аустроугарска размимоилажења решила би ове две силе у директним преговорима. Прихваћена је могућност да се створи независна Пољска, али такође је тражено да се независне државе оформе у Финској, Украјини, балтичким провинцијама (Латонија, Естонија, Латва), Ирској, Персији и Египту. Неки од ових захтева били су потпуно неприхватљиви за Савезнике (стварање независних држава у Ирској, Персији и Египту). Нејасно изјашњавање о неким кључним питањима указивало је да Немачка папину иницијативу схвата као пробни балон упућен на савезнички подстицај како би Немачка открила своје ратне циљеве.[40]

Садржај Ноте

Папина нота прво је уручена дипломатским представницима Русије, Велике Британије и Белгије при Светој Столици. Од британске владе је тражено да запечаћене коверте са нотом достави председнику француске Поенкареу, председнику САД Вилсону и краљу Италије Виктору Емануелу III док је од кајзера тражено да преко својих дипломатских представника ноту уручи османском султану и бугарском краљу. Порта је такође ноту упутила цару Карлу и баварском краљу. Дипломатска предстаништва Ватикана у Бечу, Вашингтону, Минхену и Мадриду добили су ноту наредних дана.[41]

Бенедикт XV је ноту отпочео речима да је наступио тренутак да да предлоге за решење конкретних проблема које је видео као препреку миру. Истакао је да ће ови предлози омогућити да се склопи праведан мир за будуће генерације. Садржај ноте био је подељен на два дела: први, општи део обухватио је питање арбитраже, разоружања, слободе мора и репарација док су у другом делу, прилично уздржано, дотакнута територијална и национална питања. У ноти се истицало пет кључних тачака: 1. смањење оружаних снага, а у случају међудржавних спорова одређивање арбитраже; 2. слобода пловидбе; 3. узајамно одрицање од захтева за ратном одштетом, док би се специфични случајеви посебно разматрали (у питању је алузија на Белгију); 4. евакуација окупираних подручја у Белгији и Француској од стране немачке војске и евакуација немачких колонија од стране Савезника; 5. испитивање територијалних спорова у помирљивом духу (пре свих италијанско-аустроугарске и немачко-француске границе, Јерменије, Пољске и балтичких држава). У ноти је Бенедикт XV такође истакао да је био потпуно непристрасан, спреман да помогне у складу са својим могућностима свим странама без обзира на веру и националност. Многа питања или нису детаљније изложена или су била потпуно заобиђена што је изазвало бројне, махом негативне реакције у штампи и дипломатским круговима.[42]

Реакције

Савезници

Велика Британија

Садржину ноте британској Влади пренео је гроф Салис. Његов телеграм послат 9. августа 1917. године изазвао је бројне реакције, углавном неповољне по папине предлоге. Џорџ Расл Клерк оценио је да је папина понуда потпуно неприхватљива за британску Владу чак и као полазиште за будуће преговоре. Кларк је сматрао да ће немачка Влада прихватити предлог са одобравањем и да ће реакција у САД бити врло наглашена. Опширну анализу ноте извршио је Харолд Николсон, саветник у Политичком одељењу Форин офиса. Он је испитао све коментаре у штампи и изјаве немачких званичника и дошао је до закључка да нота у суштини одговара интересима немачке владе и војним круговима, нарочито по питању Пољске и Белгије. Не рачунајући поједине групе католика, британска влада и јавно мњење, сматрајући да иза предлога стоји Немачка, оценили су папину ноту као неприхватљиву. Друге, малобројне групе такође су негативно прихватиле овај документ само што су сматрали да је нота објављена на подстицај Аустро-Угарске.[43]

Русија

**Михаил Иванович Терешченко** (1886—1956), министар иностраних послова у руској Привременој влади од 5. маја до 25. октобра 1917. године.
Михаил Иванович Терешченко (1886—1956), министар иностраних послова у руској Привременој влади од 5. маја до 25. октобра 1917. године.

У Русији представници Привремене владе су истицали да је Русије спремна да закључи мир али не под папиним условима, који су оцењени као неприхватљиви. Борис Бакметијев, руски амбасадор у Вашингтону, истакао је да је папина нота незадовољавајућа јер предвиђа закључење мира са немачком војном аутократијом чије је уништење представљало највиши ратни циљ, неопходан услов за трајан мир и безбедност демократије.[44] Министар иностраних послова Михаил Иванович Терешченко изнео је Џорџу Бјукенану став да папа жели мир постигнут на рачун Русије. Крајем августа Привремена влада је упутила детаљан меморандум британској и италијанској влади о папиној ноти. Терешченко је ту истакао да је постизање мира засновано на арбитражи и разоружању могуће само ако руски непријатељи прихвате таква решења. Терешченко је изнео став да су руски интереси у ноти потпуно занемарени, да није било предвиђено повлачење немачких и аустроугарских дивизија са Источног фронта, да Русија сматра како иза читаве акције стоји Немачка, па због ових начелних разлога није могуће постићи мир на основама предложеним у папиној ноти.

У Меморандуму је Терешченко изнео и читав низ других приговора: није споменуто начело самоопредељења народа па је Русија сматрала да неке источноевропске земље могу бити припојене Немачкој насупрот тежњама тих народа. Слична примедба изнета је и у вези са Пољском и балканским државама28; такође је истакнуто како је питање ратних репарација решено у потпуности у немачку корист, јер она није трпела ратна разарања на својој територији па се са далеко мање последица могла одрећи ратних репарација од савезничких држава. Терешченко је закључио да ако би мир био постигнут на основама које је предлагао папа, Немачка би из рата изашла са територијалним проширењима, материјално и морално неоштећена, па би у будућности њена доминација Европом представљала неминовност. Италијански амбасадор Карлати је био обавештен и о мишљењу петроградског Совјета о папиној иницијативи. Према њему представници совјета нису поклањали никакву пажњу папином предлогу, истичући како је папа желео само да изнесе свој предлог пре социјалистичког конгреса у Стокхолму. Совјет је сматрао да ће савезничке владе, укључујући и Привремену владу, одбацити папин предлог.[45]

Италија

Од свих савезничких влада, како примећује Драгољуб Живојиновић, у најнеугоднијем положају се налазила италијанска влада. Министар иностраних послова Виторио Орландо добио је обавештење о папиној ноти од Карла Монтија, школског друга Бенедикта XV који је био ангажован да одржава везе између италијанске владе и Курије. Први корак који је италијански премијер Сонино предузео било је издавање налога дипломатским представницима у Риму да испитају ставове савезничких и неутралних влада по овом питању. У разговору са британским министром иностраних послова Балфуром амбасадор Империјали је изразио сумњу да иза целе акције стоји Немачка и истовремено је исказао незадовољство са британским ставом да са Аустро-Угарском треба водити посебне преговоре, независно од Немачке. Балфур му је одговорио како британска влада није била упозната да се припрема овај корак, чиме је, по мишљењу британског званичника, Ватикан прекршио раније дато обећање да неће предузимати такве кораке без консултације и сагласности са владама зараћених држава. У италијанској штампи, изузимајући прокатоличке листове, потпуно је негативно реаговано на папину ноту. Католичка штампа која је подржавала бившег премијера Ђолитија благонаклоно се изражавала о папиним ставовима.[46]

Сидни Сонино, италијански премијер, био је кључна личност у формулисању званичног италијанског става. Италијански премијер је био изразито антиклерикално расположен, због чега није имао добре односе са Ватиканом. Он је 20. августа упутио меморандум дипломатама у Риму и италијанским амбасадорима на страни у коме је истакао своје уверење да је акција проистекла из папиног договора са Аустро-Угарском и Немачком и да она не садржи ништа позитивно у односу на италијанске интересе.29 Сонино није скривао своје стрепње у вези са потенцијалним реакцијама италијанског јавног мњења на папину ноту. И поред неслагања неколицине појединаца Сонинијев став усвојен је као званична политика италијанске владе.[47]

Француска

**//Фигаро//**, насловница од 18. августа 1917. године; поред извештаја са фронта објављен је и уводник чланка Габријела Онота, бившег француског министра спољних послова, где се критикује папина мировна нота.
Фигаро, насловница од 18. августа 1917. године; поред извештаја са фронта објављен је и уводник чланка Габријела Онота, бившег француског министра спољних послова, где се критикује папина мировна нота.

И Француска Влада је одмах негативно реаговала на папину ноту, што је био и став великог дела јавног мњења. Директор политичког одељења Ке Д'Орсеја Пјер де Маржери изјавио је италијанском амбасадору маркизу Ђузепе Салвеги-Рађију да је у Француској папина нота изазвала блед утисак, чак и међу клерикалним круговима. Жил Камбон, генерални секретар министарства иностраних послова и посвећени католик, изнео је мишљење да је нота издата на подстицај Аустро-Угарске. Француски амбасадор у Лондону Пол Камбон сматрао је да је папа ноту објавио да би ојачао своје позиције и позиције и утицај католичке цркве, и сматрао је да је искључен позитиван одговор француске владе на папину иницијативу. Такође, Камбон је био свестан да папина акција може да доведе до врло непријатних последица у самој Француској, пре свега мислећи на могућност заоштравања односа између владе и католичких кругова. Француски премијер Александар Рибо није начелно одбацио идеју да се одговори на папину ноту (насупрот Сонину и Терешченку), а за најбоље решење је држао слање заједничког одговора влада држава Антанте.[48]

Француска штампа изузимајући католичке листове, одмах је заузела бескомпромисан, негативан став, према папиној ноти. Габријел Оното, бивши министар иностраних послова је у листу Фигаро (18. август) написао да је папа ноту упутио у оном тренутку када је Немачка схватила да је поражена. У листу L'Home Enchoire Жорж Клемансо је папину мировну ноту, оштрим речима, описао као немачки мир и мир против Француске. У посебно осетљивом положају налазили су се француски католици, пре свих црквена хијерархија. Неприхватање ноте значило је подривање идеја о универзалном утицају папе и католичке цркве док би супротан став био у колизији са расположењем већинског, пронационалистички оријентисаног, јавног мњења.30 Епископат је махом одбацивао ноту без отвореног супростављања папи како не би умањио његов углед као поглавара цркве.[49]

Белгија и Србија

Белгијска влада реаговала је врло суздржано. Одбацила је предлог о отпочињању преговора и изјавила је да ће у свему подржати одлуке САД, Француске и Велике Британије. Након што је размотрила садржај ноте белгијска влада задржала се на потврди пријема и исказивању захвалности папи што је показао интересовање за Белгију. Курија није била задовољна уздржаним ставом белгијске Владе.[50]

Влада Краљевине Србије на Крфу оштро је критиковала делове ноте који су се односили на балканска питања. Никола Пашић, који се у то време налазио у Паризу, је одмах пошто је сазнао садржај ноте писао министарству иностраних послова на Крфу да америчком амбасадору Персивалу Даџу саопшти како српска влада сматра да папина нота не представља погодну основу за мировне преговоре, пре свега јер не прави разлику између држава одговорних за почетак рата и ратна разарања и оних које су жртве агресије. Такође је критиковао што у ноти нису споменути јужнословенски народи у Аустро-Угарској и њихове аспирације.[51]

Сједињене Америчке Државе

**Роберт Лансинг** (1864—1928), амерички државни секретар у администрацији Вудра Вилсона од 1915. до 1920. године. Лансинг и Хаус заузели су супростављена гледишта поводом папине ноте.
Роберт Лансинг (1864—1928), амерички државни секретар у администрацији Вудра Вилсона од 1915. до 1920. године. Лансинг и Хаус заузели су супростављена гледишта поводом папине ноте.

У америчким листовима, изузимајући католичку штампу, писање о папиној ноти било је готово потпуно негативно. Истицано је како је папин програм непотпун и како не нуди решења уз помоћ којих је могуће наћи прихватљив споразум непомирљивих супарника. Америчко јавно мњење сматрало је да је нота настала под немачким утицајем, а бостонски Christian Science Monitor писао је у својим уводницима како нота представља очевидан пангерманизам[52]. Ни католичка штампа није са одушевљењем прихватила папин програм. Амерички председник Вудро Вилсон је у разговору о ноти са групом сенатора 17. августа 1917. године изјавио: Папа није покренуо питања због којих се боримо. Већ тада се могло наслутити да ће Вилсон лично одговорити на ноту и да ће његов одговор бити негативан.[52]

**Едвард М. Хаус** (1858—1938), познатији као **пуковник Хаус**, амерички дипломата, политичар и саветник председника Вудра Вилсона.
Едвард М. Хаус (1858—1938), познатији као пуковник Хаус, амерички дипломата, политичар и саветник председника Вудра Вилсона.

Пуковник Хаус, Вилсонов пријатељ и важан саветник у спољнополитичким стварима, предлагао је тактичнији приступ папиној ноти. Хаус је у ноти видео и опасност и погодност за Савезнике. Сматрао је, испоставило се погрешно, да су Француска и Русија у тако тешком положају да ће радо прихватити мир на основама status quo ante bellum. Даље је веровао да ће ово водити ослобађању Аустро-Угарске од немачког утицаја и потоњем паду проратног расположења у самој Америци. Због тога је сматрао да током наредне зиме (1917/18) треба склопити мир. Убрзо је Вилсону написао писмо тражећи да предузме кораке у овом смислу. Хаус је предлагао да САД треба да обелодане своје ратне циљеве целом свету, верујући притом да би одбијање немачких владајућих кругова да предузму сличан потез довело до револуције у Немачкој.[53]

Лансинг и остали функционери Стејт департмента имали су опречан став. Лансинг је на Вилсонов захтев израдио детаљну анализу ноте, Коментар на мировни апел Папе, која је била завршена 19. августа, а наредног дана ју је послао Вилсону. У пропратном писму и коментарима Лансинг је изнео мишљење како папин предлог не доноси ништа ново и како је заснован на враћању на предратно стање. Лансинг је даље навео како су нека важна отворена питања потпуно занемарена (Белгија, обнова Пољске, и одштета за ратна разарања у северној Француској, Белгији, Србији и Црној Гори). Сматрао је да предлогу не треба поклонити никакво поверење јер је веровао да долази на подстицај Аустро-Угарске. Као узроке за објављивање ноте Лансинг је навео искрену папину жељу да се успостави мир чиме би био спречен слом Aустро-Угарске која је, како је Лансинг објашњавао, била раздирана етничким тензијама и јачањем социјалистичког покрета.[54] Лансинг је био у праву када је процењивао да је један од најјачих подстицаја за папину мировну иницијативу било лоше стање у Аустро-Угарској, али је преценио утицај Беча на ток папине делатности. На крају је папину ноту окарактерисао као израз практичних потреба Централних сила.[55]

Централне силе

Став Немачке према папиној ноти био је неодређен.[56] Нунције Пачели је уручио фон Бергену текст мировне ноте и у први мах је наслутио да ће одговор бити повољан. Ипак, почетни оптимизам показао се као неоправдан. Немачки званичници саставили су нацрт одговора на ноту и 19. августа послали у Беч да саслушају мишљење свог савезника. Микаелис се налазио у врло незавидној позицији—с једне стране је био притиснут од пангерманских кругова и Врховне команде који су се одлучно противили напуштању Белгије док је већинско расположење у Рајсхтагу било за склапање мира без анексија. Како је подршка оба чиниоца била неопходна Микаелису за опстанак на власти и спровођење политике он се држао неодређено уз повремено попуштање војним круговима.[57] Његово колебљиво држање у данима по приспећу ноте умањило је поверење које је уживао и у Рајхстагу и међу војним круговима. Он је прихватио предлог за састављање једног комитета који би чинило седам чланова Рајхстага и седам чланова Бундесрата и који би заједно са владом расправљао о одговору на папину ноту[58]. Рад Комитета почео је 28. августа али је текао споро јер се чекао аустроугарски одговор.

**Отокар, гроф Чернин** (1872—1932), аустроугарски дипломата и министар спољних послова Аустро-Угарске од 23. децембра 1916. до 14. априла 1918.
Отокар, гроф Чернин (1872—1932), аустроугарски дипломата и министар спољних послова Аустро-Угарске од 23. децембра 1916. до 14. априла 1918.

За немачке војне и политичке кругове посебно проблематично било је питање Белгије. Предлог Беча да Немачка влада пружи уверавања како није разматрана могућност промене белгијске границе, чиме би посредно одустала одд анексије био је одбијен. У Комитету који је расправљао о одговору владала је подељеност у вези белгијског питања—Куно фон Вестарп, лидер конзервативаца и Густав Стреземан били су главни заговорници идеје да Белгију не треба ни спомињати у одговору док су социјалдемократски лидер Фридрих Еберт и Ерцбергер били склони да подрже аустроугарску идеју. На крају се дошло до закључка да се одговор формулише идеалистичким фразама које ни на шта не обавезују. Социјалдемократи у Немачкој су са одушевљењем дочекали папину иницијативу. Лидер социјалдемократа Филип Шајдеман тражио је да влада изјави како ће после рата бити против било каквог ограничења белгијске независности. Бременски лист Burger-Zeitung писао је да жели потпун успех папиној иницијативи док је лајпцишки Freie Presse изнео мишљење како ће папина иницијатива дати нов полет мировном покрету. С друге стране међу протестантским круговима било је отвореног противљења папиној иницијативи.[58] Један посланик Рајхстага са незадовољством је упитао чланове овог тела: Зашто у јубиларној години Реформације, морамо да прихватимо мир који је припремио папа?

Од Aустро-Угарске Курија је очекивала пуну подршку. Аустроугарски министар Чернин добио је ноту 17. августа. Када се упознао са њеним садржајем Чернин је схватио да су минималне шансе да она буде прихваћена у Бечу. Цар Карло и Чернин одлучно су изјавили да Аустро-Угарска није спремна ни на какве територијалне уступке Италији. Ипак су обећали да ће саставити посебан одговор чим проуче сва питања са Немачком и осталим савезницима. Бечка штампа је такође заузела став против било каквих територијалних уступака. Чак је и католички Reichpost писао 19. августа да без обзира на значај папиних мировних напора не може се очекивати да Монархија задовољи разбојничке захтеве даровима. Немачки неодређен став у вези Белгије и неспремност Аустро-Угарске да разговара о територијалним уступцима умногоме су компромитовале папине мировне напоре и сужавали маневарски простор ватиканске дипломатије.[59]

Неутрална Шпанија и пољске организације

Ни Шпанија, неутрална и католичка држава, није била задовољна папином иницијативом. Вила Урутија, шпански амбасадор у Риму, изјавио је италијанском премијеру Сонину да су шпански двор и влада незадовољни што унапред нису обавештени о папиним намерама. Ипак, шпански званичници су уверавали стране представнике да због широко распрострањеног поштовања папе међу становништвом, нису у прилици да одбију пружање формалне подршке папиној иницијативи. Краљ Алфонсо XIII сматрао је да је изабран погрешан моменат за издавање ноте и, иако је имао разумевања за папин потез, није сматрао да му треба пружити знатнију подршку.[60]

Организације које су радиле на ослобађању Пољске огласиле су се поводом папине ноте. Председник Националног Комитета за одбрану Пољске Г. Ј. Сосновски послао је америчком председнику Вилсону оштар протест против ноте. Он је сматрао да је нота била резултат притиска који је на папу вршио језуитски ред и његов генерал Влодимир Ледоховски. Сосновски је сматрао да ће нота имати далеко веће последице на дешавања на Источном него на Западном фронту. Комитет је поднео посебан меморандум Сесилу Спринг-Рајсу, британском амбасадору у Вашингтону, у коме је протестовао против ноте јер она, према наводима меморандума, нарушава права пољског народа. Реакција пољских организација била је непријатно изненађење за Курију која је од Пољака очекивала пуну подршку мировним иницијативама Бенедикта XV.[56]

Одговори

Дипломатија Курије по објављивању Ноте

Сви истакнути делатници у спољној политици Курије (Гаспари, Пачели, Бонца, Маркети) су по објављивању ноте интензивирали своје активности како би обезбедили њено прихватање од стране зараћених страна[61]. Ако то не би било могуће онда је требало радити на томе да нота не буде безусловно и потпуо одбачена. Папа и кардинали су били обавештени да је у многим земљама нота била примљена са негодовањем. Предузимани су и кораци да се подробније објасни папин став. Од посебног значаја за разумевање ових активности је чланак La genesi del documento објављен у листу L'Osservatore Romano 20. августа 1917. године. У њему су излагана важна питања као што су разоружање, анексије, слобода мора, репарације и територијални уступци. Како би се умирило британско јавно мњење у чланку је означено како је слобода мора сан толико драг председнику Вилсону и једном енглеском министру[62]. Питање репарација је изложено на такав начин да је одустајање од накнаде изгледало као једино могуће решење, али је ипак Белгија означена као изузетак. Одбачено је присвајање туђих територија. Закључено је да је папа у ноти дао предлоге општег карактера који су могли бити прихватљиви државницима свих зараћених страна. Наведено је да, што се тиче територијалних питања, папа није могао да да никакве препоруке већ је означио границе могућег у складу са националним аспирацијама појединих држава.[62]

У Курији су такође стрепели од обелодањивања чињенице да је припремање ноте текло паралелно са консултацијама са немачким државним врхом[62].31 Микаелис је прихватио став Курије да ове договоре треба задржати у тајности и у говору пред Рајхстагом изјавио је како немачка влада ни на који начин није подстицала папу да објави ноту. У Швајцарској је Маркети Салвађини убеђивао савезничке дипломате у корисност прихватања ноте. Он је италијанском посланику у Берну, маркизу Паолучи де Колболи, рекао како је нота имала два главна циља: хуманитарни и опортунистички који је подразумевао временско првенство папине у односу на социјалистичку инициајтиву. Маркети је такође указивао да Савезници читају ноту на погрешан начин: нота је, према његовом тумачењу, замишљена као први у низу сличних докумената којима је папа хтео да сазна шта је од његових предлога прихватљиво, а шта захтева додатно објашњење. По објављивању ноте Курија је радила на придобијању подршке шпанског краља Алфонса XIII. Захваљујући обавештењима из неутралних и зараћених земаља папа и Курија су стекли јаснију представу о карактеру потешкоћа на које је њихова иницијатива наилазила. У већини држава, изузев неодређених ставова Немачке и Шпаније, нота је наишла на негативан одјек. Ипак, како Драгољуб Живојиновић закључује, судбина ноте је зависила од одговора немачке владе и председника Вилсона.[63]

Вилсонов одговор

Савезничке владе биле су подељене по питању упућивања одговара и његове садржине. Неки су сматрале да одговор треба ограничити на потврду пријема. Привремена влада у Русији је сматрала да савезничке земље треба да упуте заједнички одговор.32У Француској су одговорни кругови били подељени у вези са слањем одговора: Камил Барер, амбасадор у Риму, пренео је Сонину како је Рибо против слања одговора, а исти став је препоручивао и Италији, док је, с друге стране, Камбон био мање одлучан и сматрао је да, без обзира на његову природу, одговор треба да буде послат у име свих савезничких земаља. Албер Тома, социјалистички политичар и члан британског Ратног кабинета, уверавао је Лојда Џорџа да папину ноту не треба оставити без одговора.[64] Такође се залагао за заједнички одговор савезника. Када је убрзо постало јасно да Вилсон намерава да упути сопствени одговор француски представници су писали Сонину да Француска, Италија и Велика Британија треба да упуте заједнички одговор. Тражено је и од Вилсона да учествује у припреми одговора тако што би обавештавао савезничке владе о својим ставовима. Сонино је у први мах био против слања одговора, а ако то буде неопходно онда треба послати јединствен савезнички одговор. Британски Ратни кабинет је на крају дошао до закључка да треба сачекати да Централне силе изнесу своје ратне циљеве. Ако би они подразумевали евакуацију Белгије то би био значајан помак у правцу постизања мира. То је ставило дипломатију Ватикана у тежак положај јер је требало приволети Немачку да изнесе свој став у вези Белгије. Када је обавештен о оваквом британском ставу Гаспари се позивао на резолуцију Рајхстага у којој је наводно већ исказана намера Немачке да после рата обнови Белгију. Британски званичници нису били задовољни јер аутентични текст резолуције није био објављен, а ни Рајхстаг није био претежан политички чинилац у Немачкој.[65] Гаспари је затражио од немачке владе службену изјаву о Блегији, али британски представник гроф Салис није био спреман да разговара о овом кораку и ограничио се на изјаву да је неопходна званична декларација о Белгији.33

Док су између савезничких престоница и у самим САД стално размењивана мишљења о папиној ноти Вилсон није показивао заинтересованост да формулише свој одговор на папину ноту јер није планирао да објављује америчке ратне циљеве. Ипак он је био спреман да своја гледишта пренесе британској влади. Он је сматрао да одговор који би САД и Савезници упутили треба да садржи следеће: уважавање папиних напора и његове жеље да се рат приведе крају; уверење да савезничке државе не могу прихватити папину ноту јер она не садржи повољну основу за преговоре; тврдњу да нота предлаже склапање мира на основу status quo ante bellum чиме узроци избијања рата не би били отклоњени. Такође је означио немачку владу као морално пропалу уз уверење да се са њом не може постићи никакав одржив договор. До 22. августа Вилсонов одговор био је завршен, а у пропратном писму послатом америчким дипломатама Вилсон је подвукао основну мисао одговора: да ниједна држава у свету не може имати поверење у изјаве немачке владе. Одмах је предузета дипломатска иницијатива како би се обезбедила подршка савезничких земаља за овакав Вилсонов одговор. Тек када су са Вилсоновим одговором биле упознате владе савезничких држава он је презентован 28. августа 1917. члановима Владе у Белој кући. Став савезничких влада у односу на Вилсонов одговор био је подељен. Док је Привремена влада у Русији пружила пуну подршку, француски амбасадор Жисарон је био узнемрен што Француска није била консултована у вези са његовим садржајем и сматрао је да се он неће повољно одразити по Савезнике. Иако британски ратни кабинет није у целости прихватао Вилсонов одговор, па је сугерисао да се прво сачека одговор Централних сила, на крају је одлучио да се Вилсонов одговор прихвати као заједнички како би се спречила полемика у штампи и политичкој јавности.[66]

У америчкој штампи је већ 29. августа 1917. објављен Вилсонов одговор. Он је отворено истакао да папин предлог не може свету да обезбеди трајан мир већ само краткотрајно примирје и настојао је да у потпуности дискредитује немачке војне и политичке кругове. Готово сви листови, изузев католичких, су позитивно реаговали на Вилсонове ставове, а они пацифистички настројени су уверавали своје читаоце да Вилсон својим одговором није затворио врата евентуалним мировним преговорима. Вилсон је пребацивао одговорност за наставак рата на Централне силе, али је ипак целокупна папина акција показала да Британија, САД и Немачка нису спремне да објаве, у том тренутку, своје ратне циљеве. Вилсонов одговор је уручен подсекретару Курије, монсењору Тадескинију 31. августа 1917. и већ сутрадан је објављен у L'Osservatore Romano, али без икаквих коментара.[67] До почетка септембра европски савезници су закључили да није потребно посебно слати одговоре на папину ноту. Вилсон је овакав став примио са одобравањем јер је успео да се бар у овој ситуацији наметне као гласноговорник целог блока који се борио против Централних сила. Текст одговора био је објављен у Немачкој већ 1. септембра34 и изазвао је жустре полемике и подељеност политичких снага у Немачкој. Социјалдемократе су о Вилсоновим ставовима имале далеко повољније мишљење него њихови политички такмаци, националисти и конзервативци. Leipzig Freie Presse је оценио Вилсонов захтев за увођење демократског система у Немачкој као дрскост. Филип Шајдеман, вођа социјалдемократа, је указивао на сличности између ставова у Вилсоновом одговору и резолуцији Рајхстага и истакао је да је Рајхстаг способан да пружи гаранције за будући мир и да не треба са потцењивањем гледати на снагу овог тела.[68][69]

Немачки одговор

Паул фон Хинденбург, кајзер Вилхелм II и Ерих фон Лудендорф у немачком Главном штабу.
Паул фон Хинденбург, кајзер Вилхелм II и Ерих фон Лудендорф у немачком Главном штабу.

На формулисање немачког одговора утицао је Вилсонов одговор и захтев Велике Британије да Немачка изнесе своје намере у вези Белгије. Пачели је 30. августа предложио Микаелису да се немачка влада јавно обавеже да ће обновити Белгију и исплатити јој ратну одштету. Микаелис је стално одлагао одговор на овај папин захтев, а у ствари је намеравао да искористи Вилсонов одговор како би на америчког председника пребацио сву одговорност за пропаст папине иницијативе. На седници Крунског савета 11. септембра 1917. у Потсдаму уважен је став Врховне команде и војних кругова да Немачка не може да пружи безусловне гаранције за обнову белгијске независности. Гаспари је био веома незадовољан оваквим развојем догађаја. У телеграму од 13. септембра пренео је Пачелију да упозори Микаелиса како Ватикан не би покренуо мировну иницијативу да претходно није добио уверавања Бетман-Холвега, Микаелисовог предходника, да ће изаћи у јавност са повољним изјавама о белгијској независности. Гаспари је чак претио да ће ту информацију обелоданити како би одбранио углед Бенедикта XV. Неколико дана потом, 16. септембра, Пачели је пренео Гаспарију своја сазнања да ће немачки одговор бити објављен у две одвојене ноте. У првој би се претресала питања општег карактера без спомињања Белгије док би се у другој изнео немачки став у вези са белгијским питањем. Гаспари је био незадовољан оваквом одлуком али није могао да утиче да се она промени. Како у Берлину није постигнут дипломатски успех Курија се надала да ће у Бечу имати више успеха. Ипак снажан утицај Немачке на процес доношења одлука у Бечу није остављао ватиканској дипломатији довољан маневарски простор. Пачели је 20. септембра учинио последњи покушај да преокрене ситуацију у Немачкој. Он је пренео Михаелису жеље Бенедикта XV да Немачка да потпуно објашњење у вези са 3. и 4. тачком ноте које су се односиле на обештећење и Белгију. Министарство спољних послова саопштило је да немачка влада нема шта да дода својим ранијим изјавама у вези са овим питањима. Како ни покушај да се одложи објављивање немачког одговора није успео дипломатска акција Курије у Берлину испоставила се као потпуни дебакл.[70]

Дана 20. септембра одговор немачке владе био је уручен Пачелију, а истовремено је Бонцу у Бечу достављен аустроугарски одговор.[71] У италијанској штампи одговор је објављен 22. септебра. Немачки одговор био је врло уопштен, без претресања конкретних питања. Наглашено је да је папина иницијатива у многим тачкама блиска резолуцији Рајхстага и да немачка подржава папина настојања да физичка снага оружја мора да уступи место моралним снагама праведности[71]. Подржани су папини предлози о потпуној слободи мора и међународној арбитражи. Како су питања Белгије и обештећења потпуно скрајнута овакав немачки одговор био је неупотребљив за било какву будућу мировну иницијативу. Аустроугарски одговор такође је био саткан од општих фраза, а неки ставови су били истоветни онима из немачког одговора. Тек 27. септембра Микаелис је доставио другу ноту која се односила на Белгију.[72] У њој је немачка влада указала да је свесна значаја белгијског питања али да због тренутних околности и става Савезника не може да објави декларацију коју је папа тражио. Савезничке владе пажљиво су пратиле сва дешавања око објављивања одговора Централних сила. У савезничким званичним круговима преовладало је уверење да је немачки одговор општег карактера, да ни на шта не обавезује и да као такав не може да допринесе постизању мира.[72]

Последице

Гаспаријева нота

**Пјетро Гаспари** (1852—1934), кардинал Римокатоличке цркве и водећи дипломата у време папе Бенедикта XV.
Пјетро Гаспари (1852—1934), кардинал Римокатоличке цркве и водећи дипломата у време папе Бенедикта XV.

Одбијање мировне ноте из августа 1917. године није обесхрабрило Бенедикта XV. Напротив, одмах након њеног објављивања разматрана је могућност да се упути нова нота. Пол Камбон је 26. августа писао Балфуру да су се у Курији појавила два гледишта поводом даљих мировних активности. Носиоци првог били су кардинал Гаспари и Бонавентура Ћерети, секретар Конгрегације за изванредне црквене послове, и они су били за то да се убудуће износе потпуна објашњења и допуне папиног предлога док су папа и монсињор Тадескини били за уздржану политику. Очекивано је да ће нова нота бити објављена у септембру, а као њен циљ означено је настојање да се сукобљеним странама стави до знања да је папа спреман да им понуди своје посредничке услуге.[73] Британија и Италија су биле узнемирене могућношћу слања нове ноте јер су страховале да то може да доведе до унутрашњих превирања и пада морала међу војницима. Харолд Николсон који је за потребе Форин офиса саставио опширан меморандум о папиној ноти, сматрао је да ће она покренути психолошки рат између зараћених страна и веровао је да је папин циљ да његове идеје допру до ширих слојева становништва. Означио је даље Гаспарија као носиоца другачије политике: Гаспари се, према Николсоновим речима, залагао за динамичнију посредничку активност која би се прилагођавала политичким приликама све док не би био постигнут некакав помак. Предвиђао је да ће Гаспаријево гледиште превладати и да ће уследити или нове ноте или документ који би се односио на Вилсонов одговор[74].

Ватиканска дипломатија настојала је да укаже на сличности између одредби папине ноте и ставова које су износили државници различитих савезничких земаља. Истовремено са овим изјавама дипломатија Курије је радила на приближавању Немачкој, надајући се да ће је приволети да се приближи ставовима изнетим у папиној ноти.35 Желећи да прекине даљи притисак Ватикана Микаелис је 24. септембра обавестио Пачелија да Немачка нема намеру да преговара са непријатељем који јој је приписивао одговорност за отпочињање рата. Микелисови кораци су за циљ имали да са Немачке уклоне сваку одговорност за неуспех папине иницијативе. После немачког одговора, уследила је у Ватикану блага резигнација која је делимично уклоњена када је немачки министар иностраних послова, строго приватно, Пачелију саопштио (21. септембра) да Света столица може да изјави да су речи у складу са резолуцијом Рајхстага у ствари прихватање треће и четврте тачке папиног предлога.[75] Пачели је захвалио министру иностраних послова на овој изјави али је истовремено указао да она није довољна. Ипак и овај мали наговештај промене немачке политике био је довољан да охрабри Ватикан да настави са мировном иницијативом.

Кардинал Гаспари сусрео се са британским представником грофом Салисом 28. септембра и том приликом је суштину своје иницијативе описао као објашњавање претходне папине ноте. Гаспари се осврнуо на питање разоружања и сугерисао је да је најлакши начин којим се оно може постићи истовремено укидање служења редовног војног рока у свим зараћеним државама. Садржај Гаспаријеве ноте у ствари је показивао да су зараћене стране одбиле главне постулате претходне папине ноте. За Немачку је оваква идеја за разоружање била потпуно неприхватљива. Гаспари је заправо потпуно занемарио Немачку приликом састављања и упућивања ноте. Желећи вероватно да поправи неповољан утисак који је папина нота изазвала међу Савезницима он је пропустио да обевести Немачку о њеном садржају. У суштини нота је представљала покушај да се Ватикан задржи у центру политичких и дипломатских дешавања.[76]

**Сидни Сонино** (1847—1922), италијански политичар и министар иностраних послова од 1914. до 1919. године.
Сидни Сонино (1847—1922), италијански политичар и министар иностраних послова од 1914. до 1919. године.

Сонино се први од савезничких дипломата осврнуо на садржај Гаспаријеве ноте, и био је уверен да Централне силе стоје и иза овог документа[77]. Како је унутрашња ситуација у Италији била нестабилна препоручивао је Савезницима крајњу уздржаност. Био је противник објављивања ратних циљева Савезника, а за Вилсонов одговор о коме се раније повољно изражавао изјавио је како је још чвршће збио Немце око њихове владе. У свом меморандуму Сонино је изнео дубоку узнемиреност због могућих немира међу цивилним становништвом и пада морала међу војницима. Предлоге изнете у Сониновом меморандуму прихватили су и француска и руска влада. И Вилсон је одбио да подржи Гаспаријеву ноту, а готово истоветан став заузела је и британска влада. С друге стране у Немачкој је Гаспаријева нота прхваћена као заједнички рад САД, Савезника и папе на формулисању мировног предлога. Гапсари је одлучно демантовао овакве спекулације. У Аустро-Угарској такође није било воље да се папин предлог озбиљније размотри. Цар Карло је одрицао спремност Аустор-Угарске да учини било какве територијалне уступке Италији, осим можда, мањих корекција границе и то тек после рата с тим да не би била нарушена територијална равнотежа између Италије и Аустро-Угарске. Овакав развој догађаја нанео је тежак ударац настојањима Курије. Бенедикт XV био је обесхрабрен, а одбијање његове мировне иницијативе означио је као можда најтужнији тренутак нашег живота[78]. Папа се није одлучивао на нове мировне иницијативе све до јесени 1918. године када се заложио за склапање сепаратног мира између Аустро-Угарске и Савезника на основама програма изнетог у Вилсонових Четрнаест тачака.[78]

Ватикан и XV члан Лондонског уговора

Аустроугарско-италијанска граница 1914. годинe.
Аустроугарско-италијанска граница 1914. годинe.

Пре Првог светског рата, практично од уједињена Италије36, између италијанске државе и Ватикана су постојале бројне несугласице. У европској дипломатској историји оне се означавају као Римско питање, а у најкраћем подразумевају питање простирања папине световне власти и његовог односа са Краљевином Италијом. Како би спречила да се Римско питање интернационализује Италија је настојала да у својим преговорима са Савезницима спречи евентуално папино учешће на конференцији мира. Италијанска влада је 4. марта 1915. упутила британској влади меморандум о италијанским захтевима. Савезници су позитивно реаговали на XV члан овог меморандума који је предвиђао да Ватикан не учествује на мировној конференцији.[79]37 Ова одредба ушла је и у завршни текст Лондонског уговора који је потписан 26. априла 1915. године. Када је одредба члана доспела у јавност то је отворило оштру полемику између Ватикана и савезничких политичких кругова која није завршена све до краја рата.

Крајем новембра 1917. године петроградски лист Известија (руски Известия) објавио је низ тајних уговора које су савезничке државе склопиле током рата, међу њима и Лондонски уговор. Текст XV тачке објављен у италијанској штампи пренет је према руској верзији, и убрзо је постао мета оштрих напада ватиканске штампе и најистакнутијих личности Курије. Гаспари је овај члан схватио као покушај да се онемогући било каква активност Ватикана, укључујући и хуманитарни рад. Сам папа је био увређен што се сваки његов предлог оваквим чланом уговора одбацио без обзира на садржај и вредност.[80] У савезничким политичким круговима појавило се мишљење да се Ватикану саопшти тачан текст XV члана и у први мах је деловало да ће Савезници јединствено наступити у вези са овим дипломатским инцидентом. Ипак су дешавања кренула другачијим током. Неколико чланова Доњег дома, римокатолика, тражило је од Владе да објасни XV члан Лондонског уговора.[81] Посланик Оутвајт је тражио од Балфура да објасни да ли је XV члан онемогућавао папине мировне напоре и да ли због тога савезници нису одговорили на папину ноту. Лорд Сесил је 3. децембра 1917. потврдно одговорио на први део питања док је негирао да је XV члан Лондонског уговора био разлог за изостајање одговора на папину ноту. Питања која су постављали посланици Доњег дома имала су за циљ да се што више испита природа XV члана. Посланик Мекен поставио је 12. децембра неугодно питање да ли ће британска влада наставити да води политику која је увредљива за папу и све католике Британске империје. Лорд Сесил је одговорио да ће влада наставити да води политику у складу са XV чланом и да је у јавности овај члан погрешно интерпретиран.[82]

Сонино је посебно страховао да ће Владу нападати католички посланици. Италијанска влада је објавила да Лондонски уговор није садржавао клаузулу која би папи забранила да ради за мир, што је било супротно Сесиловим изјавама. Ова изјава не само да није смирила ситуацију већ је дала нови замах полемици, која се сада водила и на релацији Рим—Лондон. Гасапри је искористио прилику да критикује политику обе владе. Крајем децембра лорд Сесил је предложио да се у XV члан укључе све незараћене државе, како би се смањио притисак католика. Британија је била за измену спорног члана, Француска да се објави у интегралном облику, а Италија је била против оба предлога. Гаспари је сугерисао британској влади да би Ватикан био задовољан и дискретним уклањањем ове одредбе, а да ће у супротном Ватикан покренути кампању против XV члана у јавности. Сонино и Орландо оштро су се противили уклањању XV члана и Савезници су морали да одустану од те намере. Италија је по сваку цену желела да сачува XV члан како би могла да га искористи за искључивање папе са мировне конференције.[83] Ни католици нису седели скрштених руку. Како разговори између Гаспарија и Сесила нису уродили плодом из низа католичких бискупија широм света почела су да пристижу протестна писма у Форин офис.38 Овај растући притисак узнемиравао је британску владу. Курија је предлагала кардиналу Гибонсу да протествује код председника Вилсона али се овај уздржао од тог потеза. До краја ратних операција и потписивања примирја са Немачком и Аустро-Угарском није било важнијих збивања и иницијатива у вези са XV чланом Лондонског уговора.[84]

Ватикан и битка код Кобарида

**Луиђи Кадорна** (1850—1928), маршал Италије и заповедник италијанским снагама у бици код Кобарида после које је морао да поднесе оставку. за пораз је оптуживао црвену и црну пропаганду.
Луиђи Кадорна (1850—1928), маршал Италије и заповедник италијанским снагама у бици код Кобарида после које је морао да поднесе оставку. за пораз је оптуживао црвену и црну пропаганду.

Агитовање католика и социјалиста за мир подривало је ионако пољуљано ратно расположење у Италији. Бенедикт XV је био свестан да је међу војницима раширен дефетизам па су његове изјаве неповољно одјекивале међу високим војним круговима. У јавности је Ватикан оптуживан да је заједно са бившим француским премијером Жозефом Кајлоом (француски Joseph Caillaux) радио на извлачењу Италије из рата.[85] Пачели је оштро демантовао овакве наводе. Социјалиста Пјетро Миљиери је у октобру 1917. напао владу што није одговорила на папину ноту. Критици владе по овом питању придружио му се либералнии лист Corriere della sera.[85]

Битка код Кобарида отпочела је снажном аустро-немачком офанзивом на италијанске положаје 24. октобра 1917. године. Италијанске трупе су се повлачиле уз тешке губитке и успеле су да стабилизују фронт тек на реци Пјави средином новембра 1917. У италијанској јавности и политичким круговима одговорност за пораз је пребацивана на папину мировну ноту, и уопште на његово деловање у правцу постизања мира[86]. Генерал Луиђи Кaдорнa је уверавао јавност да су за пораз код Кобарида одговорни црвена и црна пропаганда[87]. Кардинал Гаспари је још пре битке био свестан какво је расположење у јавности и да се као разлог за дефетизам и пад морала наводи деловање Ватикана. Тако је још 29. септембра барон Монти саопштио Орланду да су такве оптужбе неоправдане. Негативно мишљење о папиној мировној ноти постојало је и међу страним дипломатама у Риму. Тако је амерички амбасадор Томас Пејџ 2. новембра 1917. године писао америчкој влади да ситуација у Италији зависи од тога да ли је социјалистичка и католичка пропаганда узела маха у редовима Треће армије која је имала одлучујући значај за заустављање офанзиве Централних сила. Пејџ је неколико дана касније нагласио да је читава борба Савезника била доведена у питање мировним предлозима Ватикана који су допринели садашњој ситуацији на тај начин што су ослабили одбрамбрене снаге Италије. Сличан став заузеле су и дипломате других држава. Само је Британија одговорност пребацивала подједнако на Ватикан и социјалисте.[88]

Како би амортизовао ове негативне реакције Ватикан је покренуо нову дипломатску иницијативу тражећи од Централних сила да поштују међународне законе и начела хуманости на запоседнутим територијама.[89] Такође је у Бечу и Берлину тражено да се ове земље изјасне о евентуалним анексионистичким плановима на територији Италије. Папа је био задовољан када је добио уверавање да ни Немачка ни Аустро-Угарска немају такве претензије. На унутрашњем плану Курија је радила на томе да издејствује Сонинову оставку. Гаспари је писао Пачелију како је сазнао из поузданих извора да је због папине иницијативе офанзива на Италију одложена и да се њеном извођењу приступило тек када је постало јасно да Савезници неће упутити појединачне одговоре на ноту.[90] Како је Сонино био у групи политичара који су сматрали да не треба одговорити на ноту, према Гаспарију, на њега је падао значајан део одговорности за офанзиву током које су италијанске трупе претрпеле тежак пораз. Гаспари је хтео да прикаже папу као избавитеља италијанске нације, насупрот Сонину коме је приписивана одговорност за националну катастрофу. Ипак, цар Карло и Чернин круто су се држали идеје да је ова победа прилика да се коначно обрачунају са италијанским иредентизном и нису били спремни ни на какве уступке који би послужили Ватикану као аргумент да извуче Италију из рата.[91] У новембру 1917. колале су гласине у дипломатским круговима да папа припрема нову мировну ноту. Међу Савезницима је преовладало уверење да би она довела у питање опстанак Италије у рату. Због тога су Савезници и посебно Италија били пртив нове ноте, а сличан став је заузела и Немачка којој се чинило да ће након неколико победа успети да своје циљеве наметне на бојном пољу. У разговорима са Пачелијем Хертлинг, вођа Католичке странке у Баварској и канцелар, оштро се супроставио новој папиној иницијативи. Хертлингова изјава, како Драгољуб Живојиновић закључује, представљала је вето на нову папину иницијативу. После овог неуспеха Ватикан је усмерио своју пажњу на дипломатске циљеве мањег домашаја.[92]

Домети папине мировне иницијативе

Папина мировна иницијатива из лета и јесени 1917. године доживела је потпуни неуспех. Он је био вишеструко условљњен. Неки од тих фактора проистицали су из лоше припремљене и несналажљиве активности Ватикана док су оне много значајније проистицале из очекивања и неспремности зараћених страна да прихвате било какав мировни предлог. Савезничке државе и САД нису са спремношћу дочекале ову иницијативу. За њих је она представљала потпуно изненађење јер нису претходно биле обавештене о папиним намерама нити о евентуалном садржају ноте. Ни немачка влада, која је била боље упозната са папиним намерама, није очекивала да ће папа предузети овако замашну иницијативу. Основни елемменти папиног мировног програма били су неприхватљиви за обе стране. Оне нису биле спремне да објаве своје ратне циљеве, а обе стране су биле уверене да своје циљеве могу остварити само потпуном победом на бојном пољу. Обе стране су такође од самог почетка рата (што је било посебно карактеристично за Саезнике) биле уверене да папина делатност потиче од њихових супарника па су према свим тим активностима исказивале крајње неповерење. Политички кругови и јавно мњење у Великој Британији и САД такође су били уверени да папа као предводник милиона католика широм света не би требало да учествује у световним пословима и политичким активностима. У потоњој историографији папина иницијатива и уопште његово деловање у Првом светском рату посматрано је са становишта настојања Ватикана да се избори за важно место у европској дипломатији али са друге стране да спроведе неке од својих дугорочних циљева, као што је очување Аустро-Угарске.

Напомене

Библиографија

Литература

  • The Encyclopedia of World War I: A Political, Social, and Military History, ed. Spencer C. Tucker, Priscilla Mary Roberts, Santa Barbara 2005.
  • A Companion to World War I, ed. John Horne, Wiley-Blackwell, Cambridge, MA, 2010.
  • Драгољуб Живојиновић, Ватикан и Први светски рат 1914—1918, Београд 1996.
  • Dragoljub Živojinović, Robert Lansing's comments on the Pontifical Peace Note of August 1, 1917, Journal of American History LVI 3 (1969), 556—571.
  • P. Renouvin, L’Épiscopat français l'offre de paix du Saint-Siège (aout 1917), Mélanges offerts a G. Jacquemyes, Bruxelles 1968, 551—562.
  • C. J. Herber, Eugenio Pacelli's Mission to Germany and the Papal Peace Proposal of 1917, Catholic Historical Review LXV (January 1917), 20—48.
  • Snell, Benedict XV, Wilson, Michaelis and German Socialism, Catholic Historical Review XXXVII, 2 (1951—1952), 164—173.

Референце

1. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 26—78.
2. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 494.
3. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 79.
4. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 79—80.
5. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 80.
6. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 82.
7. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 83—85.
8. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 87—88.
9. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 95—104.
10. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 99—100.
11. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 100—109.
12. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 110—111.
13. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 111.
14. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 112.
15. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 113.
16. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 113—115.
17. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 115.
18. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 115—116, 147—148.
19. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 149.
20. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 150—151.
21. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 151.
22. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 153—154.
23. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 155.
24. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 156.
25. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 156—157.
26. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 158.
27. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 158—160.
28. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 160—162.
29. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 166—168.
30. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 162.
31. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 164.
32. Herber, Eugenio Pacelli's Mission to Germany…, 20—48.
33. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 165—166.
34. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 168.
35. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 169.
36. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 170.
37. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 170—171.
38. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 171—173.
39. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 173—174.
40. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 175.
41. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 177.
42. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 177—179.
43. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 179—180.
44. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 180.
45. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 180—182.
46. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 182—183.
47. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 183—185.
48. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 185—186.
49. Renouvin, L’Épiscopat français l'offre de paix du Saint-Siège, 551—562.
50. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 186—187.
51. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 187.
52. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 192.
53. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 192—193.
54. Živojinović, Robert Lansing's comments on the Pontifical Peace Note, 556—571.
55. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 193—194.
56. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 188.
57. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 189.
58. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 190.
59. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 191.
60. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 187—188.
61. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 195.
62. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 196.
63. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 196—198.
64. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 198.
65. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 201—202.
66. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 202—204.
67. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 205.
68. Snell, Benedict XV, Wilson, Michaelis and German Socialism, 164—173.
69. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 206—207.
70. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 207—209.
71. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 209.
72. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 210.
73. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 215.
74. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 216.
75. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 219.
76. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 222—224.
77. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 225.
78. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 231.
79. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 264.
80. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 274—275.
81. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 275.
82. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 275—276.
83. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 276—280.
84. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 281—290.
85. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 365.
86. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 367.
87. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 364.
88. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 367—368.
89. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 369.
90. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 370—371.
91. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 372.
92. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 374—378.
93. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 93.
94. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 165.
95. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 206.
96. Живојиновић, Ватикан и Први светски рат, 265.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported