Мирослав Пантић (9. јули 1926, Свилајнац, тада Kраљевина Срба, Хрвата и Словенаца, данас Република Србија—умро 16. септембра 2011, Београд) је био српски историчар књижевности који се претежно бавио дубровачком и српском усменом књижевношћу, посебно оном забележеном пре Вука Стефановића Караџића.
Биографија
Основну школу и гимназију похађао је у родном граду. Студирао је српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду (група за јужнословенске језике и књижевност) између 1945. и 1949. године. Између 1950. и 1953. радио је као асистент Хисторијског института ЈАЗУ у Дубровнику а 1953. изабран је за асистента Института за проучавање књижевности Српске академије наука. Асистент за предмет Југословенске књижевности од ренесансе до рационализма постао је 1954. на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је 1956. године са тезом Себастијан Сладе-Долчи, дубровачки биограф XVIII века. У звање доцента на филозофском факултету у Београду постао је 1957, ванредни професор 1962. а редовни 1970. године. Учествовао је на формирању националних катедри за језик и књижевност и на њима држао предавања на факултетима у Новом Саду, Сарајеву, Приштини и Нишу. Интензивно је радио као наставник на постдипломским студијама језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду где је засновао и предавао предмет Технике научног рада. Био је ментор великом броју студената који су писали магистарске и докторске радове из области ренесансне и барокне књижевности југословенских народа, српске народне књижевности, старе српске књижевности, компаративистике. Од 1972. до 1973. био је управник Универзитетске библиотеке Светозар Марковић. Од 1965. је стални сарадник Института за књижевност у београду. Дописни члан САНУ постао је 1974. године а редовни 1982. године.
Године 1988. добио је Седмојулску награду за укупни научни рад. За рад Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од 16. до 18. века добио је награду Вукове задужбине за научно дело. Од 1966. године један је од уредника часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор а потом и његов главни и одговорни уредник. Преминуо је у Београду 16. септембра 2011. године.
Научни рад
Подручје истраживања Мирослава Пантића обухватало је две главне области: књижевност од ренесансе до рационализма стваране у Дубровачкој републици, Далмацији и Боки Которској и народну (усмену) књижевност нарочито ону до времена Вука Стефановића Караџића, њену историју и нарочито њене везе са ондашњом писаном књижевношћу. У историјско-књижевним проучавањима претежно се ослањао на архивску грађу (посебно ону из Дубровачког архива) као и на изворне текстове. Ове особине његовог рада убрајају га међу припаднике београдске школе историје књижевности. Резултати тога истраживачког рада објављени су у великом броју радова (до 1997. пописано је 210 библиографски јединица). У области књижевности ствараној у старом Дубровнику Пантић је проучио све њене важне токове, важне књижевне појаве, најзначајније ауторе (живот и дело Марина Држића, Мавра Орбина, Џиве Гундулића, дубровачко позориште), открио је велики број у науци до тада непознатих дела и многа од њих је објавио, а разрешио је низ питања око ауторства појединих дела. Са обимним коментарима издао је најважнија дела Марина Држића и Џиве Гундулића.
Књижевност стварану од 16. до 18. века на тлу Црне Горе и Боке Которске обрадио је у обимном прегледу и низу мањих прилога и студија. О појединим питањима из ове области објавио је три књиге: Пјесници барока и просвјећености, Живо Билица Кокољић, Стјепан Зановић (све три објављене у Подгорици 1996. године). У области народне књижевности дао је значајне доприносе проучавању дела Вука Стефановића Караџића у овој области. Од посебног је значаја његово бављење записима народне књижевности пре Вука Стефановића Караџића (записе је објавио у посебној антологији), поменима усмене књижевности у архивским документима и узајамним везама између народне и усмене књижевности од 15. до 18. века. Овој области његовог рада припада и значајно откриће најстарије српске бугарштице о деспоту Ђурђу Бранковићи и Сибињанин Јанку (историјски Јанош Хуњади) забележене још 1497. године. Поред ове две главне области научно-истраживачког рада бавио се и другим питањима из историје књижевности, историје штампарства и књиге, као и значајнијим појавама у српској књижевности новијег времена. Поједине радове посветио је питању формирања историјских традиција у српском народу, посебно месту Косовске битке у српској књижевности. Значајан је његов рад на приређивању издања дела дубровачких писаца од критичких издања до издања за широку публику. Такође је био један од приређивача Сабраних дела књижевног историчара Павла Поповића.
Значајни радови
- Поетика хуманизма и ренесансе I—II, 1963.
- Песништво ренесансе и барока, Дубровник, Далмација, Бока Которска, 1968.
- Мавро Орбин—живот и рад, 1969. (прештампавано у потоњим издањима Орбиновог дела)
- Кнез Лазар и Косовска битка у старој књижевности Дуборвника и Боке Которске, у зборнику О кнезу Лазару, Београд 1975.
- Из књижевне прошлости, студије и огледи, 1978.
- Кратки увод у Историју порекла славеносрпскога народа Павла Јулинца, Београд 1981.
- Сусрети с прошлошћу, 1984.
- Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века, Београд 1990.
Литература
- Пантић, Мирослав у Енциклопедија српске историографије, Београд 1997, 558—560.