 |
| Портрет цара Светог римског царства, Рудолфа II (1552—1612). Ханс фон Ахен, дворски сликар маниристичког правца. Уље на платну, 60х48 цм. |
Мир у Житватороку био је склопљен 1606. између цара Светог римског царства Рудолфа II и османског султана Ахмеда I. Овим споразумом окончан је Дуги или Петнаестогодишњи рат (1591—1606). Иако је Житваторочки мир донео територијалне добитке Османлијама, он је са друге стране ослободио Хабзбурге понижавајућег годишњег данка чиме је по први пут потврђена равноправност Османског царства и Светог римског царства.
Дуги рат (1591—1606) вођен је између Османлија и Хабзбурга око превласти у Подунављу. Главно поприште борби била је територија тзв. „краљевске Угарске“ , тј. северозападна Угарска под хабзбуршком влашћу, као и кнежевина Ердељ (Трансилванија). Ердељски кнез је од времена Сулејмана I Величанственог био османски вазал, али су, по тајном Шпејерском споразуму из 1570, и Хабзурзи полагали право на Трансилванију. После бројних преокрета ратне среће, обе стране биле су исцрпљене, а ердељски кнез Иштван Бочкаи је 1604. повео угарско протестантско племство у устанак у одбрану својих верских и сталешких права.
Након Бечког мира, који су 23. јуна 1606. Хабзурзи склопили са Бочкаијем, приступило се преговорима са султаном у којима је ердељски кнез посредовао. Мир је склпољен у близини Коморана (данас у Словачкој), на ушћу реке Житве у Дунав, где ће касније настати село Житваторок, 11. новембра 1606. године. То је био први пут да је један османски султан признао једног европског владара — цара Светог римског царства — као себи једнаког. Такође, Ахмед се сагласио да Хабзурзи прекину са исплатом годишњег данка. Наиме, султан Селим II сматрао је да су Османлије задобиле читаву Угарску по „праву мача“ тако да је од 1568. цар Максимилијан II био обавезан да плаћа годишњи данак од 30.000 златних форинти за онај део Угарске који се налазио под директном управом Хабзурга. По слову мира из 1606. овај понижавајући данак, захваљујући коме су Османлије третирале Хабзбурге као своје вазале, трајно је укинут, али је Ахмеду I исплаћено 200.000 форинти у виду једнократног дара. У погледу територијалних решења Османлије су добиле Естрагон, Јегар и Канижу, три важна утврђена града на османско-хабзбуршкој граници. Две силе су се сложиле да се обуставе погранични сукоби, опсаде тврђава и одвођење робља. Такође, забрањено је грађење нових , али је дозвољена оправка старих и оштећених утврђења. Све пограничне спорове требало је да заједнички решавају бан Хрватске и паша Будимског беглербеглука. Мир у Житватороку закључен је на двадесет година.
Мир је донео прекопотребан предах обема странама. Ипак, цар Рудолф II није желео да ратификује споразум који је у његово име потписао његов брат, аустријски надвојвода Матија. Већ у децембру 1606. изненада је преминуо кнез Иштван Бочкаи и цар је покушао да свог кандидата, Жигмунда Баторија, наметне за новог владара Трансилваније. Пошто је овим потезом доведен у питање тешко постигнут мир, надвојвода Матија је искористио прилику да се обрачуна са братом. Матија је, наиме, већ био старешина у оквиру породице Хабзбурга и сада је против брата позвао племиће који су у сталешким скупштинама престављали Чешку, Моравску, Шлеску, Аустрију и Лужицу. Ове сталешке скупштине су гарантовале мир са Турцима и биле су оштро против новог рата. Матија је уз помоћ племства из Угарске опсео брата у Прагу у пролеће 1608. и присилио га да га прогласи за наследника царске круне и моментално му препусти власт над Аустријом, Угарском, Чешком и Моравском.
Тиме је мир у Житватороку, поред спољнополитичког, имао и значај за Свето римско царство на пољу унутрашње политике. Што се османске стране тиче, она је по први пут морала да прихвати дипломатска правила која су важила међу тадашњим европским државама.
Литература
- Група аутора, Историја Мађара, Београд 2002, стр. 241-243.
- Група аутора, Историја српског народа, Трећа књига, Први том, Српски народ под туђинском влашћу 1537—1699, Београд 1994 (друго издање), стр. 275-276, 279.