Миодраг Пурковић (29. јули 1907, Пожаревац – 12. децембра 1976, Лондон) је био српски историчар.
Биографија
Пурковић је рођен 29. јула 1907. у трговачкој породици у Пожаревцу од оца Алексе и мајке Зорке, рођене Јовановић. У родном месту је похађао основну школу и гимназију. На Филозофском факултету Универзитета у Београду студирао је општу историју, националну историју и историју Византије и југословенску књижевност. Након студија усавршавао се у Паризу радећи у Националној библиотеци и у Словенском инстутиту (1928—1929). Докторирао је 1934. године са тезом Авињонске папе и српске земље коју је објавио исте године у родном граду. Пре тога објавио је низ радова из области средњовековне историје па је постао асистент на Катедри за историју Филозофског факултета у Скопљу. Доцент је постао 1941. године. Други светски рат провео је у немачком заробљеништву јер је био резервни официр југословенске војске. Као заробљеник био је смештен у логору Офлаг ВИ С у Оснабрику. Након завршетка рата није желео да се врати у Југославију. Од 1947. радио је као припадник Грађанске службе безбедности у Оснабрику. Потом одлази у Енглеску где је једно време предавао историју српске цркве у Богословској школи за српске ђаке у Дорчестер колеџу недалеко од Оксфорда. Затим је постао секретар Српске црквеношколске општине Свети Сава у Лондону и на овом положају је био до краја живота.
Научни рад
Иако је радио у тешким животним усовима Пурковић је иза себе оставио обиман научни опус. Неки његови радиви објављени су постхумно. Највећи део његових радова бави се српском историјом средњег века укључујући црквену историју и историју књижевности. Своје послератне радове објављивао је углавном у часописма које је издавала српска емиграција (Глас канадских Срба, Гласник Српске православне цркве, Слобода итд). Као монографије објављени су следећи његови радови: Авињонске папе и српске земље (1934), Хиландарски игумани Средњега века (1940, заједно са Владимиром Мошином), Принцезе из куће Немањића (1956), Кћери кнеза Лазара (1957), Српски патријарски Средњега века (1976), Кнез и деспот Стефан Лазаревић (1978), Јунаци српских народних песама (1983). Његова књига Кнез и деспот Стефан Лазаревић је једна од најтемељнијих студија о овом српском владару а нарочито се опширно у њој бави питањима деспотове књижевне делатности.
Литература
- Пурковић, Миодраг (стр. 601, Марко Шуица), Енциклопедија српске историографије, приредили С. Ћирковић и Р. Михаљчић, Београд 1997.
- Ј. Митровић, Библиографија радова Миодрага Пурковића, ИГ 1-2 (1983) 153—164.