Миодраг Грбић (25. децембар 1901, Сремски Карловци – 30. јуни 1969, Београд) је био српски археолог и кустос.
Биографија
Студирао је на Карловом универзитету у Прагу где је 1925. докторорао код Јарослава Бема и Лубора Нидерлеа. Кустос Народног музеја у Београду постао је 1927. године а пре тога био је кустот Музја Јужне Србије у Скопљу. Био је сарадник Археолошког института САНУ где је радио од 1949. године. Био је дописни члан ЈАЗУ и Археолошког института Немачке, члан Југословенског археолошког друштва и дуго времена главни уредник часописа Archaeologia Iugoslavica.
Рад
Радио је на ископавању преисторијских и античких локалитета широм Југославије (Плочник, Старчево, Басијана код Доњих Петровац, Хераклеја Линкестис код Битоља, Будва). Истраживао је и словенске старине нарочито оне на територији Војводине.
Радио је на унапређењу музеолошке службе савременим излагањем археолошког материјала у многим српским музејима. Објавио је низ расправа у стручним и научним часописима а са Николом Вулићем је радио на објављивању Corpus vasorum antiquorum (Paris, 1937). Бавио се и изучавањем настанка и хронологијом неолита на балканку као и античком уметношћу на тлу Југолавије—грчком и римском пластиком, посебно портретима из Македоније и Горње Мезије.
Литература
- Грбић, Миодраг у Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.